Поткопавање наде

За српске националне интересе много је већа претња од промена у Белој кући наш политички и медијски дефетизам, који је кулминирао у новонасталом вашингтонском контексту

Протеклих дана наши медији су се много бавили опасношћу која се наводно већ надвија над Србијом, а произлази из интензивираног деловања албанских и других антисрпских лобиста у Америци. Навелико и с разних страна били смо бомбардовани мрачним па и капитулантским порукама као што су: „Америка руши власт у Београду“; „Вашингтон креће против Републике Српске“; „Србија ће морати да призна Косово“.

[restrict]

НОВИ СВЕТ, СТАРИ СТРАХОВИ Полази се од тога да скори долазак Бајдена и његове администрације на власт – за које промотори наших непријатеља не без разлога мисле да су на сличним позицијама као и они – њих охрабрује да муњевито крену у опсежну акцију и упорно траже брзо и енергично ангажовање САД на тзв. Западном Балкану чим дође до устоличења нове владајуће гарнитуре. Циљ тога би било наметање наставка централизације Босне и Херцеговине, те присиљавање Србије да призна косовску сецесију. И још штошта приде а све на нашу штету.
Речено донекле стоји и не кажем да га треба игнорисати. Али је непримерено што су наши медији свему, некритички, давали превелики значај. И то на непродуктиван начин који је пре у функцији налажења изговора за попуштање него мобилисања националне енергије. Преувеличавање опасности има неког смисла ако је пропраћено позивима на национално окупљање и одбрамбено деловање; ако се ради о звону на узбуну како би се благовремено окупиле наше снаге и подигао народни набој. Но другачије ствари стоје уколико се све своди на ширење панике и стварање изговора за бежање.
Уосталом, шта нам је то ново речено осим што је старо појачано и презентовано у хорор виду? С притисцима смо се суочавали и у претходним годинама. Никада они нису престали. То што сада могу да постану нешто снажнији није смак света. Свет се битно изменио у односу на, примера ради, 1999. годину. Америка и генерално Запад много су слабији а њима конкурентски центри војне, политичке и економске моћи још су снажнији. САД неће моћи ни да изолују Србију, а камоли да на њу изврше агресију пошто се промени станар Беле куће.

РЕАЛНОСТ И ПРОПАГАНДАБајденова екипа је свакако свесна глобалне реалности. У околностима када ће се дуго суочавати с паралишућим поделама код куће, а с друге стране међународни терен је неповољнији за Америку него што је био пре пет а камоли више година, мало је вероватно да ће се она олако увлачити у нове проблеме. Када се ради и о много битнијим питањима за Вашингтон од разних балканских, вероватно ће Бела кућа у почетку бити уздржана. Настојаће да „маркетиншки“ јасно испољи другачији став и приступ у односу на претходни период, али свакако војнополитички и на друге начине неће срљати. А када се ради о нама, шта год прижељкивали лобисти с којима смо почели ову причу, ми ћемо остати ван листе приоритета Беле куће. То је сигурно.
Све у свему, рационално гледано, долазак следеће године – макар у вези с деловањем Америке – не треба нарочито да нас брине. Међутим, тај угао посматрања ствари готово да је изостао када се ради о бројним тзв. извештавањима и анализама наших средстава масовног информисања у вези с недавним дешавањима у Одбору за спољне послове Представничког дома Конгреса САД.
Није прављена разлика између онога што наши непријатељи желе да се деси и онога што стварно може да се деси (под условом да сами не одрадимо посао за противнике). Прво је узимано здраво за готово, те је све током неколико дана представљано као да нам се приближава судњи дан који по сваку цену морамо да избегнемо. И да при томе будемо захвални онима који нам обезбеде опстанак ма колико цена тога била велика и болна.

ОХРАБРИВАЊЕ ЗЛА Такав приступ је врло штетан. Дефетизам паралише наше националне снаге. С друге стране охрабрује српске непријатеље да иду све даље и даље у захтевима, али и на плану њихове реализације. Када схвате да позерска демонстрација силе даје резултате сама по себи, што не би наставили тим путем? Надаље, доносиоци одлука у америчком естаблишменту које поменути антисрпски лобисти наводе на акцију против нас, ако схвате да смо путер који се топи и од малог повећања температуре, лакше ће се одлучити на конкретне кораке против нас. Што да не ако то не носи ризик нити веће трошкове?
Рекох, није им до проблема. Али то се односи на нове проблеме за њих а не за дуге. Испољавање конфузије, слабости и страха у геополитичкој сфери привлачи лешинаре. Зато је то неприхватљиво и када је утемељено на реалности. Тим пре је тако када се умногоме ради о фикцијама. Оне су у (гео)политици и те како корисне, али их треба користити за јачање националних снага, а не за њихово растакање као што се код нас неретко чинило и чини.
Када се ради о бројним изазовима с којима се суочавамо у вези с епидемијом короне, наш државни врх с правом упорно настоји да буде оптимистичан и полетан. То се онда преноси и на њему блиске медије. Сви они скоро сваки дан истичу да ће упркос озбиљним тешкоћама Србија наставити да се бори и да ће на крају победити. Наглашава се да предаја није опција, те да ћемо преко трња на крају стићи до победе. То је одличан приступ који заслужује похвалу.

НЕОПРОСТИВЕ ГРЕШКЕ Зашто се исто тако не ради када је у питању Косово или будућност Републике Српске? Што ту помпезно не демонстрирамо националну посвећеност и борбеност уместо бојажљивости и већ оптерећујуће уздржаности? Да ли се тако побеђује? Или се трасира пут за неки вид капитулације?
Ако се и не ради о злој намери већ о грешкама из нехата, наведено захтева осуду. Наше националне интересе више нико са стране не може да угуши. То можемо једино ми – у складу с већ поменутом формулом „није битна цена, важан је опстанак макар у неким оквирима“ – да учинимо за рачун оних који нам не желе добро. Томе доприноси стварање атмосфере беспомоћности у околностима када нам наводно прети реприза страхота с краја прошлог века. А то, да поновим, не стоји. Нити смо ми беспомоћни, нити је могуће да против нас ико делује на начин од пре двадесетак година. Зато морамо да престанемо с медијским пројектовањем лажних баука као и с отужним кукањем!
Ускоро нам долази јануар 2021. и инаугурација новог америчког председника за кога претпостављамо да ће бити на позицијама које су за нас неповољније од Трампових. Па шта? Идемо даље. Америка има своја посла, ми наша. То што ће она понегде доћи у колизију не треба да нас плаши. На нама је да смирено а одлучно штитимо своје националне интересе. То и те како можемо. А у прилог томе, сагледавајући новонастале околности, дужни смо да енергично радимо већ данас, а не да наричемо што су се активирали наши опоненти.

ОФАНЗИВНИ ПРИСТУП Када се ради о Републици Српској, то би морало да подразумева заједничко дефинисање приниципа у складу с којима ће у наредном периоду деловати Београд и Бањалука. Они морају да буду офанзивни. Не треба чекати нове притиске на РС и њено тихо економско и свако друго исцрпљивање већ сложно отпочети акцију усмерену ка укидању позиције свемоћног високог представника, односно колонијалне управе над БиХ. Да ли ћемо у томе успети током 2021? Сумњам. Али битно је да сложно наметнемо тему (сама Бањалука то може тек с ограниченим ефектом) и њој се посветимо, а не да чекамо да то ураде други нама на штету.
Сличан однос морамо да имамо и према Косову и Метохији. Време је да се рашчисте бриселски рачуни. Прошло је већ седам година од споразума који смо уз посредовање ЕУ постигли, а он није реализован. Од Заједнице српских општина нема ништа, нити ће бити, док је Србија на терену а не тек на папиру дала низ уступака. Ако смо с Трампом имали неког основа да се надамо да ће се ствари променити, више није тако. Уместо да нас то подстакне да заузмемо позицију погодну за активну одбрану, ми настављамо да савијамо главу.
Стидљиво се појављују информације да се у наредном периоду очекују енергетски аранжмани који би додатно угрозили наше позиције на северу Косова. Тако нешто је несхватљиво. Србија не да треба и сме да изнова попушта већ је дужна да почне да обнавља све своје укинуте институције бар у оном делу наше јужне покрајине где то реално може да учини. Што би север Косова остао у оквирима дефинисаним после 2013. и везаних руку чекао нови албански удар? Ако већ морамо да се рвемо с Приштином која није спремна на било какав одрживи договор, онда то чинимо с позиција које смо имали 2010. или раније.

ЛАЖНИ КОМПРОМИС Од тзв. компромиса, шта год он подразумевао, очито нема ништа. Нећемо ваљда онда Албанцима поклонити све оно што нам је преваром извучено, па још приде томе штошта ново додати? Да их частимо остацима ЕПС-а на Косову? То би било неодговорно и срамно. Србија мора енергично да почне да поправља штету коју је допустила да настане у претходном периоду, а не да је повећава!
Све оно што сада додатно дрско почињу да раде албански промотори у Америци и другим западним земљама, требало би да нас подстакне да се тако поставимо. Не обрнуто, да сами још потпуније радимо за њих. А баш то чинимо, по ко зна који пут да поновим, када доприносимо стварању климе малодушности, немоћи, предстојећег пораза. Он је далеко осим ако они који су дужни да системски и систематски бране наше националне интересе нису одлучили да поступају супротно томе, тј. да нас наведу да дигнемо руке увис и препустимо се туђим хировима.
Ништа рационално српском поразу не иде у прилог. Једино може да га створи наша, спонтана или пре из неког разлога систематски генерисана, дефетистичка ирационалност. Зато свако ко у себи још има национални дух њој мора да се одупире и подстиче друге да тако раде. Она је за нас опасна, а не онемоћала Мадлен Олбрајт и њено старо друштво с којим приређује балове вампира.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *