Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Увек су споменичка обележја била предмет критика и оспоравања, чешће из политичких него из естетских разлога. Ни најновији нису лишени тог обичаја. У недостатку изграђене споменичке културе, нема нам друге већ да се уздамо у време као најбољег судију
КУЛТУРА СЕЋАЊА И ЗАБОРАВА Није тајна да су последњих деценија споменици историјским личностима постали предмет подела, пре свега на политичком, па тек онда на естетском нивоу. А реаговање такозване стручне јавности бивало је само маска иза које су стајале одређене политичке, најпре опозиционе жаоке, упућиване због споменика попут оног руском цару Николају у Улици краља Милана у Београду, краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду или овом најновијем, Стефану Немањи на Савском тргу у Београду… Није то ништа ново у ближој и даљој споменичкој историји ових простора.
Сваки велики друштвени заокрет симболички се потврђивао рушењем старих и стварањем нових симбола. Најчешће су то националне личности материјализоване у споменицима, који не служе само као знак сећања већ и као потврда стремљења и снаге оличене у самој држави.
Када је овакав незаборав у питању, мора се признати да Срби нису баш били доследни у очувању и неговању својих светлих обележја. Што због властитог немара, што под утицајем и пресијом наметнутих идеологија. Ова „култура заборава“ нарочито се огледала у односу према симболичком капиталу везаном за Први светски рат и његова запуштена и заборављена обележја, често и потпуно уништена. Посебно су страдали споменици националних личности и јунака, а пре свега династички ликови и њихова обележја.
ЗАТИРАНО И ЗАТРТО Тек успостављеним симболима после стварања заједничке државе с краја 1918. године посебан печат су давали ликови краљевске династије Карађорђевић, чији су бројни споменици подизани најчешће на иницијативу Срба „пречана“. Односно нарочито у Војводини, где се подиже знатно више споменика него у остатку Србије, како је то уочио и у својој студији „Затирано и затрто“, о споменицима подигнутим између два рата, приказао историчар уметности Угљеша Рајчевић.
Ако се детаљније завири у поменуту студију, уочљиво је да је највише места у којима су у времену између ратова подизани споменици краљевима Петру и Александру било на подручју Војводине, заједно с Барањом, док је нешто мање, али ипак у одређеној мери, изграђено на територији Босне и Херцеговине и у Српској крајини у Хрватској где је била гушћа концентрација српског становништва. А посебно је занимљива појава ових споменика у великим градовима Словеније и Хрватске, као што су Крањ, Љубљана, Јесенице, Дубровник, Загреб, Вараждин, Сушак, Вуковар и Госпић.
С друге стране Саве, Дунава и Дрине, династички споменици се током међуратног периода подижу скоро искључиво у већим градовима (Крагујевац, Ниш, Лесковац), док је у осталим случајевима већа предност дата споменицима палим борцима у балканским ратовима и Првом светском рату, као што су спомен-костурнице, спомен-капеле, војничка гробља и слични меморијални објекти. Што је и разумљиво, с обзиром на огромне људске жртве што их је народ у Србији доживео током ратних недаћа. Очигледно је да, како запажа Рајчевић, нова власт није имала изразиту жељу да потврђује већ потврђену оданост „старих“ територија него је показала значајније интересовање за нове просторе, посебно Војводину.
За разлику од Србије, наводи Рајчевић, у Војводини се подиже знатно више споменика, и то у свим многонационалним срединама. У великим градовима се подижу репрезентативни споменици каквих никада није било (Нови Сад, Панчево, Петровград / Велики Бечкерек, Сомбор, Бечеј, Нови Бечеј, Сремски Карловци, Рума, Тител, Сента). У мањим срединама као да су се такмичили ко ће пре и ко ће лепши споменик изградити, тако да је до почетка Другог светског рата скоро сваки војвођански град имао неко јавно обележје. Углавном су то били споменици посвећени члановима династије Карађорђевић, тачније, краљу Петру и краљу Александру, који су потврђивали „српску“ Војводину и као такви се могу посматрати у светлу присаједињења Војводине, прво Србији а потом и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
ФОРСИРАНИ МАРШ ЈУГОНОСТАЛГИЧАРА Династичку културу сећања, међутим, напречац је потиснула, и у заборав сместила, нова комунистичка власт и идеологија успостављена одмах после Другог светског рата, стављајући на споменички пиједестал своје идоле и личности, правећи од њих нови култ. Малтене, нову религију. Скоро сви споменици представницима династије Карађорђевић били су после доласка нових власти насилно уклоњени и демонтирани. Ако то претходно нису учинили мађарски окупатори.
Данас, после толико деценија, а понегде и после стотину година, ови споменици се обнављају, али их прати и оспоравање. Најчешће од стране прононсираних аутошовиниста и назовијугоносталгичара – смета им тежња „васкрсавања“ ћирилице (скоро потпуно потиснуте од стране латинице) која је током окупације Србије била потпуно забрањена. Или захтев да се Зрењанину врати име Петровград, као и подизање споменика краљу Петру I у Новом Саду поводом стогодишњице присаједињења Војводине Србији. Овај последњи пропраћен је и плакатима организације Млада Војводина по граду на којима је писало: „После 100 година и Хонгконг је рекао довиђења“. Плакати су примећени у Новом Саду, Зрењанину, Ковачици, Белој Цркви, Вршцу, Србобрану, Врбасу, Новом Бечеју и Кикинди.
СУБОТИЧКА ПОЛЕМИКА Ни суботичка иницијатива није остала без одјека код војвођанских аутономаша, боље рећи, тамошњих сепаратиста. Војвођанска партија затражила је од градских власти у Суботици да повуку одлуку о изградњи споменика краљу Петру Првом Карађорђевићу и оценила да такав споменик „нема никакве везе“ са Суботицом и њеним грађанима, све уз финансијску кукњаву да је буџетом града Суботице за 2021. годину предвиђено „невероватних“ 21,2 милиона динара за изградњу овог споменика у ситуацији када је укупан буџет града у односу на претходну годину мањи за читаве две милијарде динара, и износи нешто више од шест милијарди динара.
Убрзо су добили одговор од Покрета обнове Краљевине Србије (ПОКС) у виду најоштрије осуде примитивизма Војвођанске партије, која је у појединим медијима краљевску породицу Карађорђевић назвала „дворским лудама“ и државу критиковала због тога што плаћа трошкове одржавања Белог двора. ПОКС је подсетио ову, за њих минорну странку, да су Карађорђевићи заслужни за ослобођење Војводине из тамнице народа – Аустроугарске – и да њима пре свега треба да буду захвални за своју садашњу слободу.
ХРВАТСКЕ ПРИМЕДБЕ И КРИТИКА БУЊЕВАЦА Суботички Хрвати ће на краља Петра „атаковати“ изокола. Тако познати суботички архитекта Антун Рудински за суботички недељник „Хрватску ријеч“ прво каже да место за споменик није прикладно (испред Народног и Дечјег позоришта), затим да је много прече решење канализацијске мреже и одвода воде, да би тек онда (попут оне приче о црквеним звонима) прешао на главну примедбу да је „ријеч о повијесној невезаности“ краља Петра I Карађорђевића за Суботицу и да је то више него упитно и дискутабилно: „За њега је Суботица била друга држава, Аустро-Угарска, а нова држава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца створена је након Тријанона, о чему он није одлучивао. Краљ Петар I Карађорђевић у Суботици није био нити као турист и заиста је нејасно од каквог је он то великог значаја за овај град, посебно када се у обзир узме мјесто на ком ће му бити подигнут споменик и његова величина.“
Наравно да ће најлакши пут за критику бити новац, што је искористио и Томислав Жигманов, председник Демократског савеза Хрвата у Војводини (ДСХВ), када је подвукао да се споменик краљу Петру подиже новцем грађана, из „прорачуна“ (буџета) како каже, док Фондација Карола Бироа и Друштво Иван Антуновић, као предлагачи, прикупљају средства за подизање њихових споменика.
Први од три поменута споменика подигнут је управо Ивану Антуновићу (15. октобра ове године), али је Жигманов оћутао револт Савеза бачких Буњеваца, изражен у њиховој оцени да се ради о акту асимилације и националне нетолеранције јер је, злоупотребом скупштинске одлуке Града Суботице, као подизач споменика приказано Хрватско национално вијеће (ХНВ) и Завод за културу војвођанских Хрвата, а у склопу националног празника Хрвата у Војводини и отварања куће Бана Јелачића, уз присуство високих званичника Хрватске и Србије, што је јасна и недвосмислена намера да се Буњевци у Србији прикажу Хрватима. Читав сценарио у режији Томислава Жигманова, управника Завода за културу Хрвата, и Јасне Војнић, председнице ХНВ, био је такав да је не само бискуп Иван Антуновић приказан Хрватом него да су и данас Буњевци у Србији Хрвати, стајало је у саопштењу Савеза бачких Буњеваца.
Жигманов је остао упамћен када је, поводом оштре критике из Београда на рачун потпредседника хрватске владе из редова Самосталне демократске српске странке Бориса Милошевића и његовог одласка у Книн на обележавање „Олује“, изјавио да би у блиској будућности желео да види да председник Србије, ма ко био на тој функцији, присуствује комеморацији страдања Хрвата у Срему, у Кукујевцима, Хртковцима или Сланкамену (?!). Не само што је измислио хрватске жртве у Војводини већ ни он ни ДСХВ нису учествовали у обележавању Дана сећања на спомен-гробљу у Сремској Митровици, где је од стране својих комшија Хрвата у црним усташким униформама убијено око 7.950 људи и жена, међу њима и чувени сликар Сава Шумановић.
И увек ће бити тако, било на нечију ползу или несрећу јер, нема бољег примера за познату Његошеву максиму из „Горског вијенца“ да „покољења дјела суде“ од споменика наших великана, величаних и оспораваних, опстајалих и нестајалих, сахрањиваних и васкрслих. [/restrict]
