ОПАСНОСТ

Од времена када је култна филмска ода новинарској професији Година опасног живљења пре више деценија успоставила стандарде у разумевању појмова храбрости, части па и фатализма у овом послу, пречесто понављање и сваковрсно „метафорисање“ истрошило је снагу поменутог слогана. Дух епохе која је наступила учинио је да се од изворно опчињавајућег значења удаље готово сви витешки моменти новинарског посла, а уз то, од револуционарних осамдесетих када је Питер Вир сагом из пакла грађанског метежа у Индонезији заоденуо чврсте етичке поруке свог филма, и свака наредна година као да је надмоћно конкурисала за значку по живот ризичне. У деценијама ратова који су се по свету селили од једног до другог региона, опасност високог ризика постала је норма живљења епохе. Међутим, у жестокој конкуренцији катастрофичног и страдалничког, година 2020. јесте изузетна, трајала је у савршеној сливености с именом поменутог филма. Када је магазин Тајм недавно на насловној страни објавио графичко решење у којем је број 2020 прецртан црном путачом, коментар је био овај:„најгора у исторји”, а порука јасна – избрисати је из сећања као да није постојала! [restrict] Запажа се истовремено да је управо у условима у којима се срасло с нормалношћу опасног живљења, епитет опасно као назнака могуће несреће доживео извесну банализацију, наступило је доба лакоће у претеривању. Можда је тако с разлогом: у околностима у којима живимо вербалног претеривања заправо тешко може бити, искежена стварност је увек за корак испред. Претеће, несигурно, нестабилно, угрожавајуће, ризично сада нису речи за означавање екстрема, њихова вибрација више не узнемирава. Да ли је управо то ментално стање које може бити опасно?
Реаговања стога једва да је било када су у великом медијском билтену минуле недеље „опасно“ и с њим повезани садржаји учестано понављани не само поводом пандемије ковида 19 већ и другим поводима, у политици, дипломатији, култури. У снажној конкуренцији назначених „опасности“ једна нам је привукла пажњу.
„У Србији се поново унутар интелектуалне елите ствара осећај да се Србији мора омогућити компензација за Косово кроз Републику Српску. То је јако опасно…“
Видимо – није овде реч само о опасности, на делу је нешто моћније, а његова ознака је: „јако опасно“! За указивање безмало на „ужас“, као вишу градацију „обично“ опасног, а препознато у узнемиравајућем стању духа српске елите која, ето, очекује „компензацију за Косово“, заслужан је професор ФПН у Београду Иво Висковић, еминентни учесник на овонедељној конференцији „Босна и Херцеговина и регион четврт века након Дејтона“. Онлајн-скуп, на којем је цитирано СОС упозорења било по духу репрезентативно за овде доминирајући наратив, организовала је регионална коалиција невладиних организација Игманска иницијатива. Подсетимо, у опису ове мреже стоји: „Основана је у новембру 2000. године, као мрежа више од 100 организација грађанског друштва, јавних личности, професора, антиратних активиста, аналитичара, новинара и културних стваралаца из Србије, Хрватске, БиХ и Црне Горе. Настала је у знак сећања на април 1995. године, када је група од 38 интелектуалаца са простора бивше Југославије, преко планине Игман, успела да уђе у опкољено Сарајево и тим чином демонстрира грађанску солидарност, пркос и отпор рату и политици разарања.“
С њиховим најновијим оглашавањем, данас бива јасно: витезови Игмана не посустају, периодично се јављају с тежњом да утичу на друштвени и политички поредак. Ево њих и сада у чинодејствовању „грађанске солидарности, пркоса…“ и осталих поменутих племенитих вештина, чији садржај тумаче на свој ексклузиван „верујемо у дупле стандарде“ начин. Отуда међу другим разумним питањима и ово: Јесу ли се игмановци можда јавили, с јасним упозорењем о опасности, када је Косово 2008. године једнострано самопрогласило независност од Србије? Да ли је професор и дипломата Висковић тада уочио бар једну опасност, макар то била опасност од демонстрације дивљачког кршења међународног права?
Одговор је познат, но не зна се да ли екселенција жали за пропуштеном шансом да тада покаже своје интелектуално и политичко негодовање. Минулог понедељка он је, међутим, разговетно призивао памети српску интелектуалну елиту, због „греха мишљења“. И њеног, за проницљиве духове нескривеног, грешног „расположења“ поводом будућности БиХ: „Овакав облик државног уређења није забележен нигде у свету и кључно је питање да ли се може одржати држава која се одржава спољним интервенцијама САД и ЕУ. (…) нестанак БиХ би изазвао дар-мар на Западном Балкану и сигурно би довео до инцидената, ако не и конфликата. А некаква подела БиХ не би никако била добра.“
Реченицу по реченицу у наведеној Иво-тиради могућа су успостављања паралела с случајем самопроглашене републике на територији Србије. Где је то и на такав начин у свету још забележено? Да ли би дар-мар на Западном Балкану био мањи у случају да се Србија званично одрекне дела своје територије? Ако подела Босне „не би никако била добра“, како може бити „добра“ „подела“ Србије? Судећи по наведеном Висковићевом разматрању, комадање Србије заправо је завршена и неупитна чињеница, поводом које „осећај“ интелектуалне елите окупљене око Иницијативе никако и ни за кога у окружењу не може бити сраман, а још мање је „опасан“? У кругу оног дела југословенске и српске елите која се заклонила целомудреним принципима Игманске иницијативе, опасност од промена граница Србије није опасност. Опасност је идеја о компензацији за тежак губитак не само територијални већ историјски, идентитетски, културни, верски, економски, психолошки.
Јесмо ли у овом примеру суочени с јасно успостављеном манипулативном и духу времена постистине својственом употребом појмова: „опасно“ је уобичајена ознака за оно што је штетно за интересе једне стране, оне стране чији се интереси заступају, а „јако опасно“ је када је то корисно за противничку страну!
Поменимо још једно сада актуелно, а географски удаљено указивање на „опасност“. Реч је о ситуацији посредно и узрочно-последично повезаној с претходним примером.
Одлазећи амерички председник Доналд Трамп на твитеру је наиме циљано „преписао“ упозорење свог активисте: „Ово је веома опасан моменат у нашој историји.“ Овде заиста јесте реч о стварној, никако и умишљеној опасности: Врховни суд САД је морао да одреди победника на председничким изборима. „Трампа вашингтонска мочвара није усисала, као што су многи прогнозирали. Она га је напросто из Беле куће изгурала не дозвољавајући му да је исуши, као што је обећавао“, оценио је Валентин Богданов.
Шта се у овим околностима догодило с новинарским хероизмом! Година опасног живљења или доба опасног лагања и врдања? Говорећи о изборима 2020. који ће „оставити трајне ожиљке на ткиву америчке нације“, један од ауторитета међу тамошњим аналитичарима Патрик Бјукенен тврди: „Учвршћује се широко распрострањено уверење да су медији главног тока били на страни Бајдена и да ће користити моћ коју имају да утичу на исход будућих америчких избора у корист естаблишмента којем припадају. За десетине милиона Американаца, медији главног тока изгубили су сваки кредибилитет и морални ауторитет који су некада поседовали.“ 
У овим тврдњама опасног значења, матрицу и смисао ангажмана наравно да препознајемо. Она је лице поретка чијем се успостављању и овде тежи. Игманска иницијатива и сродне удруге су пунктови с којих се делује!
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *