Ненормални (не)успех у ненормалној години

Домаћа кинематографија у 2020. години

Правила у свакодневном животу целе земље која је наредила корона одразила су се и на кинематографску пандемијску годину за нама. Очајно одлична, када се узме све у обзир. Губиташка финансијски, али су поједине ауторе спасли телевизија и донекле први и последњи месеци године, коју би они, као и сви други, најрадије заборавили. Међутим, неки наслови који су појавили 2020. не би требало да буду заборављени

Још једном се показало да треба највише стрепети када вам иде најбоље. Прошла је година, наиме, судећи по званичним подацима доступним на интернету, била најбоља у деценији коју испраћамо. И поред неких раније чувених биоскопских хитова који су пунили дворане, 2019. је успела да доведе скоро милион посетилаца у биоскопе, што је највише у протеклих десет година. Продато је преко четири милиона и седамсто хиљада улазница, а највећи део зараде од њих је остварило педесетак наслова од којих је седам српских и један такозвана српска мањинска копродукција. А онда је дошла „ковид година“. И, наравно, веома мршав учинак, који је могао да буде још гори да су биоскопи (у овом моменту скоро да не раде) били затворени још дуже, а што је врло лако могло да се деси. Отуд је невероватни успех породичне драма-комедије „Викенд са ћалетом“, који је обележио и крај године и целу сезону. Скоро педесет хиљада гледалаца у условима какви су владали у време његове дистрибуције (смањен број сала, и смањен капацитет) успех су вредан пажње. Прича о средовечном београдском криминалцу званом Кашика (игра га за овакав лик одлично изабрани Ненад Јездић) који проводи можда свој последњи викенд са сином из првог брака, а чији је потписник Мирослав Момчиловић, аутор култних филмова „Седам и по“ и „Кад порастем бићу кенгур“ (мада и остали из његовог опуса нису прошли незапажено, напротив), толико се допала публици да је у текућим пандемијским околностима држала репертоар наших биоскопа, који би без њега, нема сумње, био потпуно бесмислен. Његово је приказивање у ово време свакако велики хендикеп за филм, чији би успех сигурно био већи да је имао срећу да се приказује у нормалним околностима. Међутим, пошто нико не види када ће се та нормална времена вратити у наш свет, па самим тим и нормалне приказивачке прилике, пуштен је одмах по отварању биоскопа пред заплашену и маскирану публику. Можда је и жеља за нормалношћу, за животном причом коју могу да препознају, заједно с реномеом аутора чији су филмови веома цењени код доброг дела овдашње публике, учинила да „Викенд са ћалетом“ постане домаћи биоскопски хит године. [restrict]

Успеси филма „Отац“ и (не)кандидатура за Оскара

Мада, година је почела сасвим другачије. С једним сасвим другачијим оцем. Оним у тешкој драми Срдана Голубовића „Отац“, у којој је бриљирао Горан Богдан играјући насловни лик, човека из самог срца таме актуелног социјалног очаја у унутрашњости наше земље који је због сиромаштва и бахатости локалних моћника огрезлих у корупцију суочен с губитком деце. Његов пут кроз пакао не би ли се домогао правде и сопствене деце слика је бројних сличних стварних антијунака с дна социјалне лествице наше земље, слика истог мрака и безнађа, неправде и очаја која нас је путем овог филма представљала прво на овогодишњем Берлинском фестивалу (где је награђена признањем публике), затим на ФЕСТ-у, а онда и на тржиштима десетак европских земаља. Али пошто је ковид-хаос настао одмах после премијере на ФЕСТ-у, и код нас и свуда где је успео да буде откупљен, услови за успешну дистрибуцију били су прилично лоши, па је финансијски свакако прошао далеко слабије него што би било у нормалним околностима. „Отац“ је приказан у програмима тридесетак светских филмских фестивала, и ту се заправо и одвијао његов живот, иако је већина тих фестивала била одржавана у онлајн-издањима. Филм је успео да се домогне неколико награда, а тумач главне улоге је недавно био номинован и за овогодишњу Европску филмску награду за најбољег глумца коју додељује Европска филмска академија. Све ово је учинак који би био сигурно бољи да није било пандемије, али је довољан да се овим филмом обележи протекла година када је у питању домаћа филмска понуда. Комерцијално га је надмашио „Викенд са ћалетом“, који иако далеко ведрији ипак представља врло сличну социјално-породичну слику српске стварности. Једна је за плакање, а друга и за смех и за сузе.
Нажалост, Голубовићев „Отац“ је недавно био у центру пажње још једне код нас скоро типичне контроверзе када је реч о избору филма који ће покушати да се домогне кандидатуре за Оскара за филм ван енглеског говорног подручја. Наиме, иако се очекивало да ће за нашег званичног кандидата за Оскара бити изабран „Отац“, то се није десило. Седмочлана комисија коју је именовао Филмски центар Србије одлучила се за остварење Предрага Антонијевића „Дара из Јасеновца“, које није било у редовној дистрибуцији осим седмодневног приказивања у Дому културе у Грачаници, што је доведено у сумњу од стране продуцената и аутора „Оца“ јер се не може сматрати јавним приказивањем. Прекршено је више правила која је ФЦС донео како би се на поштен и стручан начин одабрао најбољи кандидат за чувени награду Америчке филмске академије. Тако бар тврди Голубовић. Овај скандал и препуцавања по медијима су свакако велика брука наше кинематографије, која се није први пут осрамотила када је реч о избору представника за Оскара за најбољи страни филм. То је лоше и за његов филм, али и Антонијевићев који се бави једном од најстрашнијих тема из српске историје и који је, иначе, требало да почне свој биоскопски живот 22. априла 2021, на дан пробоја логора у Јасеновцу. Дакле, реч је о филму који припада дистрибутивном циклусу следеће године и као такав је могао да учествује у избору филмова који ће покушати да се домогну номинације за Оскара у наредној години. Јасни су разлози зашто се пожурило (евентуално освајање номинације би и те како помогло фестивалски и биоскопски живот овог тематски важног филма), али су због тих разлога игнорисана правила игре и створени услови да се још једном у свету покажемо подељени, аљкави и недоследни, односно неспособни да се држимо сопствених правила.

Породичне и мафијашке приче

Још једна је породична прича обележила претеклу годину. Наиме, остварење чији је комплетни аутор (режисер, продуцент, косценариста) и главни јунак популарни глумац Гордан Кичић, „Реална прича“, освојило је срца телевизијске публике протекле јесени, али је на основу исте приче, о глумцу који се после развода бори за своју ћерку, те консолидацију каријере и живота уопште, снимљена десетоделна ТВ серија „Мама и тата се играју рата“. Ова је, такође веома реалистична прича коју, како статистика каже, проживљава рекордан број парова у Србији, снимљена у наизглед лакшем, а свакако духовитијем такту од горепомињаних очева, била веома запажена код публике и прилично је искрен, солидан, реалан и најважније врло професионално одрађен допринос социјално-породичној стварности нашег друштва. С друге стране, бављење криминалом и то из најразличитијих углова постало је прилично заступљено у нашим филмовима, а поготово телевизијским серијама. Тренутно је на биоскопском репертоару трилер Дарка Николића „Без излаза“, који се окреће типичном трилер заплету из перспективе удовице која открива нове доказе о смрти мужа, а потом се то њено откриће прелива на далеко шири простор криминалне свакодневице нашег друштва. Још једна рола инспектора за увек одличног Љубомира Бандовића помаже овом филму, чија је главна јунакиња била задатак Анђелке Прпић. За обнављање, заправо као покретачка снага овог таласа крими-филмова и серија свакако је заслужан огромни успех филма „Јужни ветар“, и серије снимљене по њему, а ова година је завршена најавом наставка филма и друге сезоне серије који би требало да се нађу пред гледаоцима током лета и јесени 2021. године.
Ову је телевизијску годину у том жанру обележио други циклус „Државног службеника“ и донедавно емитована језиво мрачна социјалполитичка драма с елементима трилера, „Кости“ (нека врста наставка „Меса”). У том друштву је била и серија „Мочвара“, која се бавила полицијском потером за серијским убицом, тако омиљеним клишеом скандинавских и посебно америчких серија и филмова, а за нас је ипак приличан искорак из досадашњих тематских оквира у које се никада није уклапао серијски убица, ако изузмемо чувену комедију Слободана Шијана „Давитељ против давитеља“. Када је реч о мафијашима, ту је већ друга прича. Све су бројнији наслови с криминалцима као главним, заправо и јединим „јунацима“. После „Јужног ветра“, али пре као слика из времена „видимо се у читуљи“ и доба ондашњих мафијашких кланова, нова серија Слободана Скерлића „Клан“ описује успон два ситна криминалца до врхова подземља и корумпираних полицијско-политичких кругова. Крај године је обележио и филм „Име народа“ Дарка Бајића, с опет изврсним Љубомиром Бандовићем у главној улози, али и редовно супериорним Жарком Лаушевићем; они су испред велике и славне екипе покушали да дочарају причу о Светозару Милетићу и његовим наследницима у борби за независност Срба у аустроугарској Војводини.
Када се узму у обзир тешки услови не само за дистрибуцију већ и рад на пре пандемије уговореним пословима, оно што се ипак појавило пред публиком је довољно да се ова у свему ненормална година може сматрати ипак довољно нормалном без обзира што је зарада, барем када су филмови у питању (можда ће покушај дистрибуције на стриминг платформама то донекле санирати), била далеко мања од очекиване. Најава заиста интересантних и чак и за врхунске домете способних филмских и телевизијских подухвата који су почели да се снимају или ће бити ускоро, а чије се премијере најављују за 2021. годину, дају наду да ће наредна сезона за нашу кинематографију бити далеко успешнија. Можда хлеба неће бити, али игара хоће! [/restrict]