Љубљанско Косово

Како је у Крању, варошици надомак Љубљане, избио (не)очекивани прoблем с придошлицама

За „Печат“ из Љубљане  Светлана Васовић Мекина

После дугогодишње словеначке подршке косовским Албанцима, што је уродило проглашењем независности Косова на почетку словеначке транше председавања Европској унији 2008. године, Словенија се ових дана суочила с несвакидашњим проблемом – огромним бројем албанских досељеника, који су махом концентрисани у неколико словеначких општина надомак Љубљане. Највише Албанаца који су у Словенији нашли посао или отворили приватан бизнис, а потом с Косова у живописне варошице испод Алпа довели и чланове својих породица, свило је гнездо у Крању, градићу од 38.000 душа које национално освешћени Словенци сматрају колевком своје државности, напајане из средњовековног „Војводства Крањске“.

[restrict]

ГРАДОНАЧЕЛНИКОВ АПЕЛ Матјаж Раковец, градоначелник Крања, послао је недавно апел министарки школства Симони Кустец, као и државној управи, уз наду да ће му у варош, удаљену 25 километара ваздушном линијом од словеначке престонице, под хитно послати тумаче за албански језик као испомоћ учитељима у основним школама, с обзиром на то да је ове године забележен нагли пораст уписане албанске деце. Ако рачунамо да словеначке основне школе у просеку уписују до два одељења првака, и да је норматив за формирање једног разреда максимално 28 ђака, јасно је зашто су се власти Крања нашле у шкрипцу – овогодишњи „бум“ албанске млађарије подразумева да би само за њихово образовање требало формирати 10 одељења, безмало половину једне школе у неком од руралнијих делова Словеније. Иако Крањ не спада међу неразвијене словеначке општине, чињеница је да се интеграција у расположиве школске ресурсе 266 малих Албанаца, тачније, „деце досељеника“ како је проблем формулисао крањски градоначелник, показала као тврд орах. За локалну власт напросто нерешив.

Све је почело да се компликује када је Словенија „радној снази из увоза“ (у Крању већином с Косова) морала да осигура „спајање породица“, па је временом у историјском заметку словеначког бића настала албанска енклава од преко 5.000 житеља. Отуда, за словеначке прилике бројна, албанска заједница у некадашњој престоници Војводине Крањске, према доступним статистичким подацима, тренутно чини готово седмину становништва. А уз то број придошлица – у односу на домаћине – стално расте.

Зато је градоначелник Крања Матјаж Раковец у свом алармантном допису властима у Љубљани таксативно навео све аспекте горућег проблема: досељеници с Косова, упркос чињеници да неки од њих у Словенији живе већ дуже време, нису савладали нити показују жељу да науче бар елементарне основе словеначког језика. Већина њих не влада ни неким другим језиком изузев албанским, и зато је комуникација како с децом, тако и с њиховим родитељима не само отежана него је у већини случајева – онемогућена. Само старија деца, која су укључена у школски систем, временом науче основе споразумевања на словеначком, док новоуписани првачићи не знају ни реч.

ЗЛОУПОТРЕБА СОЦИЈАЛНЕ ЗАШТИТЕ Вести из Крања, где се последњих година интензивно мења структура становништва на штету староседелаца, подстакле су словеначке медије да се удубе у „злоупотребе словеначког система социјалне заштите“ где, тврде, „предњаче досељеници са Косова“. Уосталом, довољно говори наслов из словеначког магазина „Репортер“: „На улицама Крања се чешће чује албански него словеначки, тако Косовци праве будалу од Словеније и злоупотребљавају предности наше социјалне заштите“.

Словеначки медији стога критикују словеначке управне јединице јер масовно издају радне и боравишне дозволе Албанцима с Косова, што системом домина са собом повлачи нове проблеме. Само ове школске године, поред 266 дечака и девојчица албанске народности који су по сили закона уписани у основне школе, школује се још 50 досељеника старијих од 15 година, који су полазници „основне школе за одрасле“ у режији Народног универзитета Крањ. Већина је албанске народности. „Уочили смо да помоћ школама, у виду редовно одобрених часова, одређених за једно радно место, са циљем да ђак достигне знање словеначког језика како би школовање било ефикасно а настава нормално праћена – ни издалека није довољна мера и не задовољава тренутне потребе“, вајкају се општински оци из Крања. Зато предлажу државној управи да им дозволи да у школама запосле још „додатних радника као испомоћ у одељењима где је много деце албанске народности“, а који би „уједно могли да обављају и улогу тумача у комуникацији с њиховим родитељима, који у већини примера не реагују нити се одазивају на позиве учитеља и школских власти“.

Идеја је да „додатни радници“ буду запослени путем „јавних радова“ или чак студентског сервиса, а уз то општинари из Крања желе да им држава из јавне касе одобри још по десет плаћених радних сати за интензивне курсеве словеначког језика од бар десет часова седмично на једног ученика албанске народности. Већ су начинили и план како би организовали ту врсту наставе – по подне, када у школама ионако нема часова ни ђака, јер су због ниске родности и скромног прираштаја словеначке школе организоване тако да је настава искључиво пре подне, јер за поподневну смену нема довољно деце.

ИЗБОРНО ПИТАЊЕ Општинске власти из Крања у циљу побољшања услова за напредовање малих Албанаца планирају, чим добију насушну стручну помоћ, да „удруже“ све албанске ученике под кров једне школе, како би заједно учили словеначки језик. У међувремену с терена, дакле из самих школа, њихови директори и наставници упозоравају да главобоља неће бити скинута с дневног реда уколико се сва пажња посвети само образовању албанске деце, јер проблем остаје да тиња у породичној ћелији – популацији њихових родитеља, где чак и они досељеници с Косова који у Словенији живе дужи низ година „још увек не разумеју ни основе словеначког језика“. Зато је „интеракција“ на родитељским састанцима или индивидуалним сусретима – обавезно осуђена на неуспех. Све то баца у дерт учитеље и наставнике, јер утиче и на успех ђака и ученика, који због свега описаног „немају окружење које би их подстицало“ да приону књизи и успешно закључе школовање. На страну што су у таквом распореду снага на губитку и школарци словеначких корена, јер учитељи морају да посвете више пажње онима којима – због незнања језика – лошије иде савладавање градива.

Све то, уз вест да је у Крању број придошлица с Косова у последње време надмашио чак и број досељеника из Босне, представља разлог за пораст незадовољства „староседелаца“ подалпске варошице. Многи сматрају да је за насталу ситуацију „заслужан“ управо градоначелник Матјаж Раковец. Успех на изборима за градоначелника му је, с једне стране, обезбедила подршка социјалдемократа (СД), а није тајна ни да су му, с друге стране, помогли управо албански гласови. Раковец је оберучке прихватио, и чак се отворено ослањао на подршку припадника албанске енклаве. Тако се током предизборне кампање пре две године радо сликао с „домаћим“ Албанцима из Крања како би себи обезбедио довољно гласача за победу на локалним изборима. А онда се све отело контроли, па се у наредне две године број потенцијалних присталица актуелног градоначелника на будућим изборима увећавао геометријском прогресијом, што је довело и до Раковчевог признања о нараслим проблемима са школовањем досељеника с Косова.

УСЕЉЕНИЦИ Словенија страним држављанима годишње изда око 40.000 боравишних дозвола. Од 2000. до 2016. године највише боравишних дозвола издато је грађанима Босне и Херцеговине, а у мањем обиму држављанима Хрватске и из других држава некадашње Југославије. Према последњим доступним подацима, у Словенији дозволу боравка има 150.787 странаца, од тога 15.025 из држава чланица Европске уније или Швајцарске. Међу свим печалбарима још увек убедљиво предњаче Босанци, од којих је почетком 2018. године 22.721 особа имало привремени, а 43.984 стални боравак.

У међувремену су се на друго место попели досељеници с Косова; 4.457 их има привремени, а 13.530 сталан боравак, укупно 17.987. Најновији подаци, за 2019. и 2020. годину, још нису сравњени, али нема сумње да ће – ако је судити и према броју у основне школе новоуписане деце – бити у приличном порасту.

На трећем месту по броју боравишних дозвола (15.193) налазе се грађани Србије, а следе држављани Северне Македоније међу којима су опет већином Албанци. У тој групи се трбухом за крухом у Словенију преселило 12.926 људи. Када се све сабере, међу свим групацијама највећа жеља за насељавањем, али и најмања спремност на прилагођавање новој средини, детектована је међу – Албанцима с Косова.

Житељи Крања с неодобравањем коментаришу и жале се јер натурализоване комшије Албанци не само да имају много деце већ на основу „спајања породица“, после мушких чланова породице који се први отисну у свет, убрзо у Словенију стижу и њихове беспослене супруге, али и шира родбина. Са собом доносе своје културолошке обрасце, начин понашања, одевања, али и опхођења према прилично суздржаној околини, што можда и не би изазивало толико пажње и незадовољства у јавности када би припадници албанских фамилија научили бар основе словеначког језика.

Десничарски медији упозоравају да случај из Крања потврђује да „Албанци са Косова напросто не показују никакву жељу да се прилагоде својој новој животној средини“. Зато „стари Крањчани“ већ збијају горке шале на сопствени рачун, па кажу да „ознака КР на њиховим аутомобилским таблицама заправо значи ’Косово република’, дакле албанска држава у Словенији“, пише словеначки недељник „Репортер“.

Шалу на страну, ту је и брига – шта ако иницијатива градоначелника и крањске општине не уроди плодом и држава не обезбеди „тумаче“ за комуникацију са албанским подмлатком и њиховим недоступним родитељима? На столу је још једна идеја, а та је да Крањчани, у духу словеначке привржености албанском народу с Косова, начине још један искорак добре воље у њиховом правцу како би се успешно решио проблем гледе комуникације. Зато је можда куцнуо час да домороци, Крањчани, почну да уче албански језик, јер ако се актуелни тренд настави, словеначки би кроз коју годину у срцу Војводине Крањске могао да функционише као језик мањинске заједнице аутохтоних Словенаца. Захваљујући напорима градоначелника, коме су насушни гласови албанских досељеника, тај сценарио се сваким даном чини све ближи својој реализацији…         

[/restrict]     займы на карту срочно займ на карту срочно без проверокмобильный займмой займ личный кабинет

Један коментар

  1. Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Komentar: Ljubljansko Kosovo

    Nakon višedecenijske podrške kosovskim Albancima, medijskim političkim dezinformacijama i antisrpskom politikom do političkog cilja – odcepljenja Slovenije od Jugoslvije, Slovenija, konkretno Ljubljana ima ozbiljan problem sa ogromnim brojem albanskih doseljenika?! Ne znaju Slovenci s kim imaju posla, nisu naučili lekciju iz kosovskog primera, niti ih je zanimala prava istina i oportunistička politika. Ja sam ih tada razumeo u odnosu na zvaničnu politiku: Oni (Slovenci) vole svoj dinar, decenijma su prigovarali jugodlovenskoj-srpskoj politici zašto izdvajaju ogromna finansijska sredstva za nerazvijeno (kasnije izrazito nerazvijeno) i zaostalo Kosovo i Metohiju. Zbog toga su stalno potcenjivali Srbiju, KiM, Makedoniju… nazivajući nas zaostalim balkancima. Kako se Zapad, Nemačka, Austrija, Italija… snažno ekonomski razvijale sve više se potencirala ideja da se Slovenija otcepi, da se druži sa Zapadom. Očigledno im je bilo krivo, i kaju se, što su se priključili jugoslovenskoj zajednici. Da se tada Srbija pobunila, da je na sednici CK SKJ odbila zaključak da je “enormni” demografski natalitet Albanaca-Šiptara – UZROK nerazvijenosti i zaostalosti (a ne POSLEDICA visokog nataliteta) – verovatno bi Slovenci bili na našoj strani. Zbog toga ih razumem tada i sada.

    PRIMER medijske političke dezinformacije Slovenaca
    Bio sam na Miloševićevom mitingu na Ušću Save sa transparentom na kome sam ispisao više parola. Narod se okupljao. Prilaze mi na trotoaru tri gospodina sa torbama i kamerom, i slikaju mene i moje parole. Sa poštovanjem pitali me ko je pisao parole, iznenadili se da sam ih ja pisao, posebno kada sam rekao odakle sam. Pitao sam i ja njih, rekli su, sa slovenskim akcentom da su NOVINARI iz Slovenije!¸Posebno su mi postavili pitanje, citiram: “Jer se MI … (?) ne bojimo da će Velika Srbija da nas okupira”, da okupira Kosovo, Makedoniju, Crnu Goru…? Ja sam se začudio i rekao sam im da imaju totalne dezinformacije. Popričali smo malo, ja sam žurio prema bini, oni su se zahvalili za informacije. Napisao sam članak u tadašnjim vrlo popularnim zvaničnim novinama. Neverovatno je inteesantan i objektivan članak koji se uklapa u današnjim aktuelnostima. Namerno sam izostavio naziv novina i moje mesto-grad iz specifičnih razloga, neću da ispada da se hvalim, kad je trebalo nisu objavljivali-cenzurisali. Hoću da koristim bez opterećenja moje pravo na govor iz patriotskih razloga!!! Hvala na prostoru!

    3
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *