Лицем у лице са злом

Сваки злочин који је у књизи Игора Маројевића Остаци света описан не само да је описан из различитих перспектива, а неретко и сами казивачи мењају вредносну и историјску перспективу, већ, много важније, води у перпетуирање зла. У том смислу, књижевно су најупечатљивији описи женског логора у Јасеновцу; они обухватају како само злочињење усташа, тако и потпуно преобликовање смисла живота кажњеника, који, окружени апсолутним злом, своју егзистенцију доводе у склад с њим – да би опстали

Удесом који је имао своје творце, у нашој култури сећање на жртве Другог светског рата, посебно оне страдале од усташког ножа, није имало своје снажно књижевно утемељење. Од изузетне књиге Ћамила Сијарића (Ослобођени Јасеновац) до новог романа Игора Маројевића прошло је неколико деценија динамичног књижевног живота, али у тој динамици места за људе заклане поред обала Саве неретко није било.

[restrict]

Истицати нови Маројевићев роман због ове тематске смелости, међутим, не би било ваљано. Јер велике теме захтевају високе уметничке домете, те отуда, верујемо, долази и део разлога зашто у српској литератури нема довољно наративизације геноцида. Приповедна одговорност захтева да се о тој теми проговара само онда када смо сигурни да ће тај наш говор бити изузетан. Потребна је и извесна доза храбрости да се савремени српски књижевник уопште упусти у такав романескни подухват, што у дубљем нивоу, верујемо, сигнализира извесну нелагоду српске културе, од које треба започети разговор о роману Игора Маројевића Остаци света.

Ова нелагода као да потиче из различитих сазнања с којима нисмо могли да се изборимо. С једне стране, то је сазнање о страховитим размерама озверења човека у Другом светском рату, али и у читавом 20. веку, а с друге стране, то је осећање да се жртвама нисмо одужили на прави начин. Шта човек може учинити с тим сазнањем? Управо оваквим питањем започиње роман Игора Маројевића, написан, како је аутор нагласио сасвим довољно пута да би одвратио оне који хоће чисту линеарну нарацију и ништа друго, техником уланчаног сказа.

Роман је подељен на четири поглавља, који обухватају различите периоде током пролећа 1999. године. У току је бомбардовање СРЈ, а главни јунак-приповедач Мартин Инић, заједно са својим психотерапеутом Бошком Чипељем и његовом девојком Иванком покушава да избегне у Бошкову/Боскеову другу домовину Шпанију, уз успутни егзил у Бару. Мартин Инић недуго пре изгубио је оца, упознао виолентног полубрата Мојаша, преживео емотивни и еротски бродолом с поменутом Иванком, што у околностима ратне опасности изазива специфичан наративни сустицај који захтева своје уобличење.

Нагомилане личне трауме приповедача тако представљају оквир који омогућава да се, преко увезаних аутобиографских приповести које се међусобно укрштају и пресецају, исприча једна вишесмерна прича о злу и страдању у 20. веку. Широк временски оквир у приповедном смислу је логично покривен пажљивим генерацијским нијансирањем које сеже уназад, ка срцу приповести и срцу таме – Јасеновцу – да би се у завршном делу романа, као у кругу, вратило ка приповедачу и разрешењу његове личне судбине. После главног приповедача, који нас уводи у атмосферу с краја претходног столећа, сржној теми приближавамо се прво приповедањем Ваја Мехмедовића, такође Чипељевог пацијента, о злочину у Сребреници, за који ће се испоставити да има везе с прошлошћу Инићевог полубрата. Међутим, злочин у Сребреници (и пре тога у Кравици) у структури романа је увод у приповест мајке Бошка Чипеља, Наде Марковић, чија судбина обухвата широк лук од Шпанског грађанског рата, преко НДХ до Блајбурга.

Приповедне везе између свих ових догађаја нису хронолошке, већ личне природе. Сви приповедачи међусобно су повезани родбинским или (условно речено) личним везама, па је тако Мартин испрва Чипељев пацијент, затим помоћник и пријатељ, да би на концу постао и нека врста слушаоца-исповедника његове мајке, која је, као удова шпанског борца и партизана, а и сама ветеран Шпанског грађанског рата, судбински повезала све приповести о злу у једну нит. С друге стране, Мартинов полубрат Мојаш је учесник злочина у Сребреници, али и истовремено криминалац са значком МУП РЦГ, чиме се одређени рефлекс грађанског рата од 1941. до 1945. повезује у первертираном виду са злочинима деведесетих и политичким сукобима током 1999. Све ове моменте дубље повезује специфична логике бестијализације, до које је Маројевићу, чини се, нарочито стало.

Сваки злочин који је у овој књизи описан, не само да је описан из различитих перспектива, а неретко и сами казивачи мењају вредносну и историјску перспективу, већ, много важније, води у перпетуирање зла. У том смислу, књижевно су најупечатљивији описи женског логора у Јасеновцу; они обухватају како само злочињење усташа, тако и потпуно преобликовање смисла живота кажњеника, који, окружени апсолутним злом, своју егзистенцију доводе у склад с њим – да би опстали. Логика освете, међутим, до озверења доводи и оне који су хтели да досегну правду у име жртава – што се посебно види у походу Надиног мужа и Бошковог оца, Луке Чипеља у Словенији 1945. године.

Траг који обитавање у бестијалној егзистенцији оставља у свакоме од казивача оно је чега покушавају да се ослободе. У симболичком смислу, Мартинов коначни обрачун с полубратом, који коинцидира и с личним оцеловљењем у психотерапеутском смислу, сугерише нам да су остаци логорског века прешли у мрачно колективно несвесно, које је чекало своје приповедно уобличење да не би изнова проговарало делима. Управо је у томе кључни уметнички квалитет овог романа, онај вишак приповедног потенцијала који може бити досегнут само у једном искреном, и зато тешком, суочавању с апсолутним злом у којем човек, напосе и читалац, може угледати и сопствено животињско лице.     

[/restrict]     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *