Капитално дело оца историје уметности

У биографским минијатурама с анегдотским епизодама овог дела постаће оживљене најзначајније уметничке фигуре епохе које су уједно и врхунац европског сликарства и архитектуре

Bлагодарећи читљивом и солидно коментарисаном издању, читаоци који се занимају за италијанску ренесансу наћи ће у овом славном делу оца историје уметности и генију један поуздани компендијум о ренесансним уметницима и уметности. У биографским минијатурама с анегдотским епизодама постаће оживљене најзначајније уметничке фигуре епохе које су уједно и врхунац европског сликарства и архитектуре. Овде је реч о италијанским уметницима који су стекли светску славу, од Чимабуеа преко Ботичелија, Леонарда да Винчија и Рафаела до Микеланђела. Вазаријеве Le Vite обухватају период од три столећа и имају постојано место у италијанској књижевности као фасцинирајућа збирка извора и кабинетских примера биографске нарације с високом књижевно-уметничком вредношћу.
ПРОФИЛ УМЕТНИКА ХУМАНИЗМА Ђорђо Вазари (1511–1574) био је ренесансни uomo universale – сликар, архитект, писац и родоначелник историје уметности. Његова најпознатија дела су галерија Уфици (1560–1580) и фрескопис у Палацо Векио у Фиренци. Вазаријево легендарно дело, унеколико његов „опус магнум“ – Животи славних архитеката, сликара и вајара, објављено је 1500. под насловом Le Vite de’ più eccellenti pittori scultori ed architettori, односно поновљено, у ревидираној верзији, 1568. године. Оно садржи, мимо техничког увода (четири проемија), укупно 159 портрета италијанских, превасходно тосканских уметника, као и ауторову аутобиографију. Вазари је овај опулентни спис посветио деспотском војводи Козиму I де Медичију из Фиренце, у чијој се служби издигао до дворског кустоса. Вазаријеви Животи више су историјско-социолошки импулс, но свеобухватна просопографска грађа. Желео је да заснује профил уметника хуманизма као нови тип који се разликује од овешталог мануелног умећа мајстора и који ужива поверење и углед у науци. Вазари описује уметнике као представнике нове професије, који се у општењу с налогодавцима опходе као alter deus. Уметници аутохтоно одређују дух уметности, а не њихове мецене, могла би гласити квинтесенца Вазаријеве филозофије. У духу тог еманципаторског импулса треба видети многе скурилне анегдоте које су испредане у вези с Вазаријевим именом. Његов језик је сложена лингвистичка пређа фирентинског чинквечента, у коме се реторика неоплатонизма преплиће с модерним језиком, те је веома тешко и рискантно преводити негдашње појмове савременим. Тако „maniera“ није „стил“ или „стилски правац“, „affeti“ нису само „осећања“, а „ingegno“ није напросто „таленат“. Луминозни, неоплатонистички обрт „divinissimo ingegno“ не може се преточити у „божански стваралачки чин“. Све те појмовне и стилистичке посебности ваља имати на уму при читању Вазаријевих текстова који одишу наративним полетом, акрибичним детаљима, истанчаном психологијом и запањујућом историјском ерудицијом.
Вазари је рођен 1511.у Арецу и још као тринаестогодишњак је дошао у Фиренцу да се подвргне уметности живописа и хуманистичком образовању. Француз Ролан ле Моле, специјалиста за италијанску књижевност, написао је одличну Вазаријеву биографију. Сав свој живот је провео код своје мајке, осећајући се срећан као „Одисеј након десетогодишњег лутања“. Брак са ћерком утицајног трговца Николе Бачија из Ареца, склопљен на големо инсистирање кардинала Дел Монте, доцнијег папе Јулија III, остао је без деце. Заједљиво је тврдио да „онај ко узме невесту, тај се одриче слободе, коју ће накнадно тек кроз смрт задобити“. У Фиренци, у епицентру свог деловања, уздигао се до дворског интенданта свемоћне фамилије Медичи, делујући још и у Риму, Равени, Милану и Венецији. Вазаријеви Животи нису само фасцинирајући дефиле животописа по узору на Плутархове „биографије славних људи“ већ су пре и изнад свега оригинално сведочанство о ренесансној уметности и уметницима. У њима нема речи у Винкелмановим категоријама о „стилу“, него је реч о „maniera“ о којој се не расуђује физиогноматски, у традицији историје уметности у 20. веку, већ реторички. Вазари види ход историје уметности као тријадични процес од рудиментарних почетака кроз степенасти раст, стремљење и напредак ка савршености, после чега, по нужности дијалектике, следе пад и циклична обнова. Као велики историјски пример тог цикличног развоја послужио је Вазарију пример варварског средњег века, који је следио након расцвета античке уметности, да би се преко Чимабуеа и Ђота препородио и узнео до зенита ренесансе, која се у Микеланђеловој уметности отеловљује на идеално-типичан начин. Ернст Гомбрих, један од најутицајнијих историчара уметности у 20. веку, видеће у Вазаријевој концепцији цикличне динамике „успон–пад“ пре окамењену догму, него централни појам уметности модерне. Гомбрих провокативно пита – није ли Вазари обмањивао тврдећи да је уметност не само била већ да ће у њој свакад бити и преображаја, и напретка и перфекције, али и назадовања и распада?
ДИХОТОМИЈА КОЈА НИЈЕ РЕШЕНА Сложена интеракција „Уметност“ – „биографија уметника“ стоји у фокусу Вазаријевог историографског концепта над којим су се многа копља ломила. Након 1800. живо је дискутовано о тези – у којој мери живот индивидуе чини смислен допринос у поимању историјског развоја, односно да ли је историјски контекст основна фолија биографије уметника? Хердер је постулирао тезу да је представљање живота индивидуе свакад у интересу нашег сазнања. Гете је 1803. својом едицијом Бенвенута Челинија на истим позицијама као и Хердер. Хегел је биографију „светско-историјске индивидуе“ сматрао „великом историјом“. За Јакоба Буркхарта фокусирање на индивидуу уметника и истраживање његове психе нема пак некаквог посебног смисла. Хајнрих Велфлин, Буркхартов ученик, пропагирао је „историју уметности без имена“, постулирајући тиме чисту историју стила и анализу форми. Та дихотомија и у данашњем историјскоуметничком дискурсу није дефинитивно решена. Отуда Вазарија не треба читати само као извор већ пре проничући у његову херменеутику историографског модела, односно схватање и тумачење уметности и историје у њиховом међупрожимању, у њиховој супстанцијалној интеракцији. Дело Вазарија, једног од најзначајнијих протагониста ренесансе, осликава на репрезентативан начин многе атрибуте епохе из које он потиче, посебно њихове литерарне квалитете.
Вазаријево ослањање на историјску теологију и средњовековну и рану нововековну универзалну хронику је евидентан и веома значајан моменат. Они се односе на системске суме и хронику у Le Vite, односно на есхатолошке оквире „велике приповести“ од Адама преко Постања до Страшног суда. Вазаријева периодизација историје уметности у три епохе је очигледна аналогија с поделом библијско-патристичких периода у ante legem – sub lege – sub gratia.
У једном англосаксонском диктуму вели се да је „целокупна историја уметности заправо фуснота Вазарија“ („A l l o f art history is footnotes to Vasari“). Ова реченица Роберта Вилијамса је заправо варијација познате сентенце по којој је европска филозофија „серија фуснота Платонове филозофије“ („a series of footnotes to Plato“).
Шта бисмо без Вазаријевог грандиозног таблоа паралелних Живота данас знали о титанима уметности ренесансе (да поменемо само неколико најзначајнијих) – Ђоту, Чимабеу, Фра Анђелику, Рафаелу, Брунелескију, Донателу, Ботичелију, Леонарду да Винчију, Микеланђелу? Вазаријеви Животи славних сликара, вајара и архитеката, више но Винкелманова Историја уметности у старини или Хегелова Предавања о естетици, представљају угаони камен целокупне историје уметности. Монументални литерарно-биографски компендијум је најпозванији „who is who“ целокупне италијанске ренесансе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *