КАКО ЈЕ ПАНДЕМИЈА ПРЕРАСЛА У АФЕРУ

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ ХОЛД АП

Француски документарни филм Hold Up (Пљачка), осуђен као конспирационистички, за само неколико сати од објављивања на интернету пао је под удар цензуре и повучен је са свих платформи. Филм нуди бројна сведочења која показују друго лице кризе у коју је вирус корона бацио свет. Да ли је и слобода говора једна од колатералних жртава ковида 19?

Најављиван неколико недеља на друштвеним мрежама, француски документарни филм Hold Up (Пљачка), о пандемији вируса корона и хаосу који је изазвала, премијерно је објављен 11. 11. у 11 часова на интернет-платформи Вимео и за само неколико сати уклоњен је са ње. Онима који су филм купили избрисан је из њихове библиотеке без икаквог објашњења. Новац од продаје платформа је задржала, а исплата продуцентској кући је блокирана. Филм је финансиран добровољним прилозима путем две платформе, сакупљено је више од 300.000 евра и тренутно је и тај новац блокиран.
Продуценти су испрва најавили да ће, до покривања трошкова продукције, гледање филма бити наплаћивано, а потом ће бити преведен на неколико језика и свима доступан бесплатно. Након цензуре на Вимеу продуцент је на свом фејсбук профилу поставио линк ка филму на платформи Одисе и објавио да је од тог момента филм бесплатан на свим платформама и мрежама. Само неколико тренутака касније скинут је са свих платформи. Од тада почиње потера за филмом, једни га каче, модератори бришу. Филм је за кратко време видело више од 20 милиона људи.

СЕЛЕКТИВНА СЛОБОДА ГОВОРА Гостовање продуцента Кристофа Косеа и приказивање одломака из филма, на ТВ каналу Си-њуз, у једној од најгледанијих емисија, дан после изласка на интернету, изазвало је праву експлозију. Истог дана, на истом каналу, портпарол владајуће партије Илана Сикурел отворено је претила новинарки Соњи Мабрук, да је то што раде опасно, да тиме себе доводе у опасност, да је филм конспирационистичка бомба и да Кристоф Косе није смео да се појави на телевизији.
Зато, у време после крвавих терористичких напада радикалних исламиста, због објављивања карикатура Алаха у Шарли ебдоу, на које су готово сви медији, уз подршку председника Макрона, одговорили њиховим поновним објављивањем, део јавности поставља питање да ли је слобода говора резервисана за Шарли ебдо, или је она и даље фундаментална вредност француског друштва?
Од Либерасиона до Монда, преко државних и приватних телевизијских канала и радио-станица покренут је прави цунами – шок, запањеност, лавине оптужби и увреда пљуште, а гледаност филма расте. Од најпростијих увреда и оптужби за конспирационизам, до детаљних анализа филма у којима једног за другим дисквалификују, извргавају руглу и компромитују готово све учеснике, стигло се и до оптужби за антисемитизам. Чак и ако се кроз неку критику провукло признање да филм, ипак, поставља права питања, тврди се да су сведочења обмана и чиста манипулација јавности.

ДА ЛИ ЈЕ СПАС У ВАКЦИНИ?

Док научници блиски естаблишменту тврде да вирус није мутирао и да је вакцина једино могуће решење за повратак у нормалан живот, научноистраживачки тим професора Раулта указује да вирус из марта није исти као вирус из септембра, не ствара имунитет и из тог разлога вакцине неће бити. По њему, треба радити на истраживању терапије, јер вирус мутира и не подстиче стварање имунитета, о чему сведоче случајеви заражавања после прележаног ковида.

Једна од замерки је и да се у филму не даје реч „другој страни“. Намера аутора, како каже, и јесте била да да простор речи која се не чује у медијима и тако отвори простор за разговор и сучељавање аргумената. Владајућа медијско-политичка класа је на другачији приступ кризи и постављање питања одговорила цензуром и осудама.
Посебност ове медијско политичке цензуре је у томе што су се на оптуженичкој клупи, као теоретичари завере, нашли и људи великог друштвеног угледа, доскора или још на високим функцијама или на челу важних државних институција, озбиљних научних биографија и огромних друштвених признања. Од професора универзитета, преко вирусолога, епидемиолога, генетичара, антрополога, фармаколога, психијатара и психолога, до нобеловаца и носилаца Легије части. Укратко, људи који су део система, па чак и његов најелитнији део.
Занимљиво је да нико од учесника не негира постојање вируса, нити озбиљност болести и смрт дела оболелих. Шта је, онда, повод оваквих хорских напада, осуда и цензуре?
У филму се анализирају и објашњавају контрадикторне и апсурдне одлуке француске владе и других влада у управљању кризом, порекло вируса, спутавање и забрана француским лекарима опште праксе у првом периоду кризе да лече оболеле, смрт око 15.000 старих у старачким домовима којима је декретом владе преписан ривотрил и урађена „тиха еутаназија“, о маскама, о сукобима интереса и утицају фармацеутске индустрије. Изражавају се сумње у исправност одлука и корисност затварања грађана и заустављања привреде, назиру последице тих одлука по целокупно друштво и упозорава да би могле бити много горе него епидемија. Говори се о злоупотреби вируса, урушавању медицине, гажењу етике, ширењу страха, дезинформисању. Филм пружа и антрополошко-социолошки приступ пандемији и повезује управљање кризом на глобалном нивоу с „великим ресетовањем света“ које су моћници најавили на Светском економском форуму у Давосу. Говори се о корупцији у науци и здравству, о рату који светска финансијска елита води против сиротиње – „непотребних и сувишних“ – о психопатологији власти и владара, о теоријама завере и заверама кроз векове, поставља се питање слободе говора и оптужби за теорије завере као јединим одговором и аргументом у дебати на веома озбиљне друштвене теме. Указује се на раскршће на ком се свет налази, на кидање веза и стварање друштва изолованих индивидуа у ком мултинационалне компаније улазе у најинтимније сфере приватности и успостављају контролу и власт над људима. Поставља се питање да ли је могуће понудити другачију визију друштва, оног заснованог на одрживим вредностима и системима, друштво радости и поверења, задовољства у блискости с другима, слободе човека с прихваћеним разумним ризицима које живот подразумева.

СВЕДОЧЕЊЕ НОБЕЛОВЦА

Међу бројним и запањујућим сведочењима је и оно нобеловца, вирусолога, професора Луја Монтањеа, који је у априлу у директном програму на телевизији Си-њуз изјавио да је вирус резултат интервенције у лабораторији и да је пронађена секвенца вируса ХИВ-а, чиме је изазвао запањеност у студију. О томе се, после демантија из Института Пастер, више није говорило у медијима. У филму он иде корак даље и каже да је вирус направљен у Пастеровом институту и да је одатле стигао у лабораторију у Вухан. О пореклу вируса неколико научника, међу којима је и нобеловац Мајкл Левит, биофизичар и хемичар, сматрају да је настао манипулацијом у лабораторији.

ОПТУЖБЕ ПРОФЕСОРА ПЕРОНА Аутор документарног филма, новинар и режисер Пјер Барнириас, каже да је после читања књиге професора Кристијана Перона Постоји ли иједна грешка коју нису учинили: Ковид-19, свети савез неспособности и ароганције објављене у јуну, и његових наступа у медијима, био зачуђен да нико од новинара није почео да истражује озбиљне аргументе и оптужбе изнете у књизи на рачун Научног савета и Владе.
Перон је специјалиста за инфективне и тропске болести, професор универзитета, шеф клинике за инфективне и тропске болести Универзитетске болнице у Гаршу. Двадесет година руководио је епидемиолошким кризама на националном нивоу, био је специјални саветник Министарства здравља за питања јавног здравља и био на челу истог Научног савета чији рад сада оштро критикује. На оптужбе новинара да је против система одговарао је с осмехом указујући да је он управо цео свој радни век део система.
Указујући на запањујући недостатак маски и тестова у првој фази епидемије, те објашњења министра здравља и Научног савета да за њима и нема потребе, Перон је оптужио владу да је директно одговорна за смрт десетине хиљада људи који не би умрли да им је на време пружена здравствена помоћ и да их нису погрешно саветовали, те да је злочин, и противно Хипократовој заклетви, болесног човека оставити без терапије чак и ако је болест нова, а поготово ако се зна да терапија постоји, што Научни савет одбија да призна.
Да изађе у медије одлучио је када је видео да се испорука лека хидроксихлорокина, који је користио у лечењу ковид пацијената, успорава и да се намерно ствара несташица у његовој болници за шта има и материјалне доказе. За све наводе у књизи, која је убрзо по изласку постала бестселер, и изјаве у медијима, против професора Перона није поднета ниједна тужба, нити га је ико демантовао.

ИГРА ОКО ХИДРОКСИХЛОРОКИНА Сумње у добронамерност власти у управљању пандемијом буди и чињеница да је лек хидроксихлорокин 13. јануара 2020 – два месеца пре избијања пандемије и масовног затварања Француза – тадашња министарка здравља Ањес Бизен декретом ставила на листу отровних супстанци. У моменту повлачења лека и забране лекарима да га преписују пацијентима, појавио се видео анонимног узбуњивача који показује велики лагер хидроксихлорокина намењеног за испоруку француској војсци. Министарство одбране потврдило је поруџбину веће количине лека „за сваки случај, уколико се потврди да је ефикасан“.
Семе „теорија завере“ и сумње у реч Научног савета је посејано, и отпочео је прави рат за хидроксихлорокин и против њега који још траје и који, и поред других фронтова што су отварани, представља срж сукоба.
Наиме, реч је о леку који је у употреби последњих шездесет година и све до 13. јануара 2020. био је у слободној продаји, без лекарског рецепта. По речима професора Дидијеа Раулта, великог заговорника хидроксихлорокина у лечењу ковида 19, тај лек је у свету до данас користило две милијарде људи, није забележена смртност, нити озбиљнији нежељени ефекти. Посебан акценат професор Раулт је ставио на чињеницу да је тај лек ефикасан у првим данима инфекције, јер значајно смањује концентрацију вируса, док у каснијој фази има слабији или никакав ефекат. Кинески лекари користили су га код епидемије сарс-ков-1 2002. године и показао се ефикасним. Ипак, лек је повучен из продаје, преписивање је дозвољено искључиво у болничким условима и то само код најтежих случајева, управо супротно од Раултове препоруке.
Професор Дидије Раулт као један од највећих француских и светских вирусолога, директор Универзитетске болнице и Института Медитеране за инфективне и тропске болести у Марсељу, највећег и најопремљенијег института те врсте у Француској, по избијању пандемије био је члан Научног савета, тзв. Кризног штаба, али га је после неколико дана напустио сматрајући да не ради како треба. Остао је, међутим, у редовном контакту с председником Макроном.

УЛОГА ЖАКА АТАЛИЈА

У филму се спомиње и Жак Атали, „човек који шапуће на ухо председника“, од председника Митерана, преко Саркозија до Макрона, један од најутицајнијих људи у француском политичком животу. Најпре не именујући га, а потом и сасвим отворено, најављивао је својевремено да ће следећи председник бити Емануел Макрон, кога је промовисао и коме је био ментор. У време епидемије вируса Х1Н1, 2009. године, писао је: „Историја нас учи да човечанство еволуира једино када је у страху.“ „Уколико, треба се наравно надати, криза и није страшна, не треба заборавити да, као и код економских криза, изведемо наравоученије и да пре наредне кризе припремимо механизме превенције и контроле, као и логистику равноправне дистрибуције лекова и вакцине. У ту сврху потребно је успоставити светску полицију, светско складиштење па тако и светски фискални систем. Тако ћемо много брже, него што би то могла једна самостална економија, успоставити темеље за формирање светске владе. Уосталом, управо је преко болнице, у 17. веку у Француској, отпочела припрема за успостављање праве државе.“

Паралелно с повлачењем хидроксихлорокина, француске и европске власти су почеле да најављују употребу ремдесивира, лека који се, поред астрономске цене која га краси, показао као неефикасан са озбиљним нежељеним ефектима. Не чекајући резултате тестирања и пре објаве СЗО, Европска унија је поручила 500.000 доза у вредности од милијарду евра.
Док је Научни савет у медијима свакодневно пребројавао оболеле и мртве, а влада одбијала тестирање, говорила да маске не служе ничему и упућивала људе да пију парацетамол док не почну да се гуше, професор Раулт је, са својим тимом, једини у Француској, противно препорукама владе и Научног савета, тестирао све који су се јављали са симптомима и лечио их терапијом за коју је тврдио да је ефикасна. Из његовог института нису стизале алармантне поруке лекара нити застрашујући снимци људи прикачених на респиратор. За ПЦР тест које користе лабораторије рекао је да није сто одсто сигуран, па је лабораторија Института направила нови, који даје стопостотне резултате. Док је париски регион бележио смртност од неколико стотина људи на дан, у Марсељу је она била значајно мања.
У филму Холд ап, професор Раулт каже: „Двадесет година користим тај лек код инфективних болести. Први који је говорио о употреби хидроксихлорокина код сарса био је управо др (Ентони) Фаучи који сада, неким чудом, то више не говори.“ У пуном јеку линча против њега и терапије коју примењује, упутио је и јавни позив: „Обраћам се истраживачким новинарима! Желео бих да знам зашто су два компаративна теста рађена у овој земљи са хидроксихлорокином, Discovery, и тест рађен у Анжеу, Hycovid, превремено заустављени, иако је хидроксихлорокин давао добре резултате?“ Филм Холд ап сугерише одговор – разлог одустајања од хидроксихлорокина је његова ниска цена и немогућност зараде, јер је у питању супстанца која је одавно прешла у јавни домен и лабораторије немају финансијски интерес.
Остаје утисак да се у огледалу тврдње да је филм производ „теоретичара завере“ осликава одраз завере коју сугеришу сведочења учесника документарног филма Холд ап. Осећање публике, једног дела француског друштва, да је у питању завера против човека, својим тврдим ставом и ароганцијом, како то каже професор Перон, једнако подстиче и владајућа медијско-политичка класа.
Покојни француски премијер Мишел Рокар, једном приликом говорећи о заверама, изјавио је: „Између две хипотезе увек треба привилеговати глупост. Глупост је чешћа појава. За заверу је потребна ретко висока интелигенција.“ У случају овог политичко-санитарног сукоба, већина учесника поседује веома висок ниво интелигенције и натпросечна знања, што је можда и најузнемиравајућа чињеница у пандемији ковида 19, која постепено прераста у аферу ковид-19.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *