КАДА СЕ БОГОВИ ЗАИГРАЈУ ЛОПТЕ

У мору лоших вести и црних слутњи које нас са свих страна притискају током читаве 2020. године, нарочито болно је прошле среде одјекнула вест о смрти славног аргентинског фудбалера Дијега Арманда Марадоне. Његова непоновљива харизма умногоме је надилазила фудбалске и спортске оквире, па се чини да права дискусија није то да ли је Марадона највећи фудбалер свих времена, та дилема је већ одавно потврдно разрешена, него да ли је он истовремено и најзначајнији спортиста у историји?

Светски медији јавили су да је Дијего Марадона преминуо од последица срчане инсуфицијенције у својој кући у Тигреу, близу његовог родног Буенос Ајреса, након што му је почетком новембра оперисан хематом на мозгу. Одмах по објављивању вести о његовој смрти, у Аргентини је проглашена тродневна жалост, а милиони људи, од оних најстаријих па до најмлађих, спонтано су изашли на улице како би се, са сузама у очима, опростили од свог неприкосновеног спортског идола и националног хероја који је 1986. донео Аргентини титулу светског првака. Они су, без страха од короне, сатима мирно стајали у редовима како би пред његовим ковчегом оставили цвеће и изразили захвалност и поштовање, певајући све време навијачке песме у његову част. Слична мешавина неутешне туге и навијачког поноса виђена је и у његовом Напуљу, где Марадона такође ужива статус божанства, а градоначелник Луиђи де Магистрис објавио је да је покренут формални поступак да се стадион Сан Паоло преименује у стадион Дијега Марадоне. На том стадиону Марадона је 1987. и 1990. предводио Наполи до једине две шампионске титуле у историји, прекинувши накратко апсолутну доминацију богатих клубова с италијанског севера, што га је заувек посадило дубоко у срца свих Наполитанаца и јужњака уопште. „Марадона је за нас као отац, као брат, члан породице. Нажалост, имамо утисак као да нам је умро члан породице, као да је умро део Напуља“, рекао је навијач Рафаеле Куомо, који је имао само десет година када је Наполи с Марадоном освојио последњу титулу. Чувени италијански режисер и оскаровац Паоло Сорентино, који је ватрени навијач Наполија и који је у сваки свој филм уткао неки омаж Марадони, испричао је поново пред окупљеним новинарима како му је Марадона спасио живот. Када је имао 17 година, уместо да отпутује с родитељима у планинску викендицу како је првобитно планирано, он је, уз очеву дозволу, отишао на гостовање с тимом у Емполи, јер није желео да пропусти ниједну прилику да уживо гледа Марадону у походу на први скудето у историји клуба. Сутрадан су му јавили трагичну вест да су му родитељи преминули у сну од последица тровања угљен-диоксидом, а да није био толики загрижени фан Марадоне и Наполија, сасвим сигурно би и њега снашла иста судбина.

ВАНСЕРИЈСКА ДАРОВИТОСТ, ЕКСПЛОЗИВНИ ТЕМПЕРАМЕНТ Марадонина смрт изазвала је очекивану поплаву изјава саучешћа, опроштајних порука, реминисценција и излива дивљења и поштовања од стране бивших саиграча, ривала и легенди из света фудбала и спорта, а чак је саопштено из Ватикана да ће и папа Франциско, по националности Аргентинац и познат као велики љубитељ фудбала, поменути Марадону у својим молитвама. Иако је сама вест о смрти увек шокантна, никако се не може рећи да је Марадонино упокојење неочекивано. Због бурног живота и претеривања у различитим пороцима, Марадона је већ дуже време озбиљно кубурио са здрављем, а последњи пут му је у јавности позлило када је из ложе бодрио Аргентину против Нигерије током Светског првенства у Русији 2018. године. Сећам се како сам те вечери гледао утакмицу с другарима, такође великим обожаваоцима Марадониног лика и дела, и како смо већ тада били психолошки спремни за најгору вест, која је, нажалост, и стигла две и по године касније. У том смислу, имајући у виду како је живео, право је чудо да је Ел Пибе, некадашњи златни дечко из Фиорита, доживео и ових шездесет година колико му је Бог, на крају, доделио. По фудбалском умећу на терену, али и по распусном, недисциплинованом животу изван терена био је најславнији и најблиставији изданак оне романтичарске традиције фудбалера генијалаца и непоправљивих боема којој су пре њега припадали Гаринча, наш Шекуларац, Џорџ Бест, а после њега евентуално само још Ерик Кантона и Роналдињо. То су играчи вансеријске даровитости и експлозивног темперамента о чијим се луцидним потезима и головима подједнако причало као и о њиховим развратним авантурама и ексцесима у приватном животу. За Марадону се, на пример, говорило да је на свом врхунцу у Напуљу знао да после недељне утакмице оде право из свлачионице на раскалашне журке озглоглашеног мафијашког клана Каморе, где би заглавио све до четвртка када је долазио кући на детоксикацију и тродневну карантинску припрему за следећи меч. На том мечу би по правилу био незаустављив, дао би без проблема два-три комада Милану или Јувентусу, након чега би уследили нови изласци и нове ноћне авантуре. Данас, у ери суровог професионализма и корпоративне контроле спортских клубова, када се углавном игра шаблонски, индустријски фудбал у коме атлетика доминира и где, у погледу вештине, нема превелике разлике између халфа и „десетке“, готово да су потпуно ишчезли фудбалера тог племенитог, непредвидивог кова, ти „хероји улице“ о којима се испредају митови и урбане легенде, а заједно са недисциплином, хировитим испадима и несташлуцима чини се да су нестали и мајсторство, креативност и инспирација.

ДОСЛЕДНИ ПОЛИТИЧКИ СТАВОВИ У сваком случају, за нас клинце који су стасавали током осамдесетих и откривали чари „најважније споредне ствари на свету“, Марадона је био много више од обичног фудбалског идола. Био је попут ванземаљца, оно што је он могао да учини с лоптом, било да је реч о луцидном дриблингу, неочекиваној финти или варки тела, беспрекорном штоповању лопте на груди или савршено прецизном и силовитом слободњаку, никада пре ни после није било виђено. Размењивали смо излизане видео-касете са снимцима његових утакмица и самолепљиве сличице с његовим ликом из Панинијевих албума, док смо по школским двориштима и парковима безуспешно покушавали да копирамо његове потезе и голове. Тешко је одлучити се који је потез био магичнији, да ли онај божанствени лоб против Звезде када је читава Маракана устала да му аплаудира, или можда онај чувени, победоносни слалом кроз енглеску одбрану на светском првенству у Мексику, или пак милиметарски прецизно додавање Каниђи кроз читаву бразилску одбрану на Мундијалу у Италији. Због њега смо и заволели и почели да навијамо за Аргентину, чак и против Бразила, он и његови дугокоси саиграчи Каниђа и Батистута у пругастим плаво-белим дресовима деловали су нам као рок звезде, попут неких фудбалских Ганс ен роузиса, са својим бунтовним имиџом, мангупским ставом и порочном аромом. Ипак, највише смо „готивили“ Марадону зато што смо видели и осећали да он игра фудбал читавим својим бићем, да му то није само посао већ, пре свега и изнад свега, лудачка страст и животна радост. За њега што се тиче мотивације и емоција није било разлике да ли игра финале Светског првенства на стадиону Астека пред сто хиљада душа или пика крпењачу с другарима из фавела на блатњавом пољанчету Фиорита. Једном приликом, док је још наступао за Барселону, на првенственој утакмици против Осасуне, предриблао је читаву одбрану и голмана, након чега се зауставио пред празним голом. Иако је могао да убаци лопту у небрањену мрежу, сачекао је да дотрчи још један одбрамбени играч, предриблао је с лакоћом и њега и тек онда постигао гол. Немац Бернд Шустер, његов тадашњи саиграч, који је као фудбалер био оличење германске ефикасности, једноставности и рационалности, зачуђено га је питао после утакмице зашто није одмах постигао гол већ је чекао одбрамбеног играча и тиме ризиковао да буде блокиран и да од готовог направи вересију. Марадона га је само погледао и шеретски му са осмехом одговорио: „Да, али овако је испало забавније за мене и спектакуларније за телевизијске шпице.“

Ако смо му се као деца дивили због освојених титула и вансеријских голова, као одрасли људи научили смо да га поштујемо због његових доследних политичких ставова и бескомпромисног друштвеног ангажмана који је увек био на страни слабијих и сиромашних.
Поред изразите политичке некоректности, правдољубивости и готово детиње искрености да без увијања увек каже оно што мисли, који су га сигурно коштали много током каријере, Марадона се као аутентични народни херој истицао и по својој дарежљивости и хуманости. Имао је велико срце и никада није окретао главу од патњи и мука најугроженијих слојева. Како је и сам потицао из изузетно сиромашне породице, која је бројала осморо деце и где је сваки залогај био велик као кућа, Марадона је од детињства научен на скромност и солидарност, побожност и спремност на жртву, али и да Бог не воли када се размећемо добрим делима. Због тога никада није дозвољавао да се о његовим доброчинствима прича у јавности, чак ни када су га медији разапињали због различитих испада, кокаинских афера и ванбрачних веза. Тек сада, након његове смрти, испливавају исповести његових „дужника“ и откривају се заташкани детаљи прича о томе како је широкогрудо помагао многим обичним људима, од плаћања комуналних дугова најсиромашнијих из свог кварта до бројних операција за децу које је сам финансирао. Његов бивши клуб Барселона на твитеру је након његове смрти објавила кратак снимак утакмице коју је Марадона спонтано приредио у јануару 1985. на пољанчету у сиромашном напуљском предграђу Аћери када су и Наполи и Фифа одбили да организују добротворни меч за лечење једног болесног детета у Француској. Марадона не само да је организовао читав меч већ је платио из свог џепа осигурање за своје скупо процењене ноге, како га председник Наполија Ферлаино не би спречио да игра у страху од могуће повреде. Меч је на импровизованом терену пратило скоро 5.000 људи, а од карата је прикупљено двадесет милиона лира који су омогућили потребну операцију.
Овакве и сличне приче довољно упечатљиво говоре о величини и суштинској племенитости Марадонине личности, као и његовој непоновљивој харизми која је умногоме надилазила фудбалске и спортске оквире. Једино се можда боксерски великан Мухамед Али може поредити с њим што се тиче митског домашаја његове глобалне славе и шире друштвене релевантности. Због тога права дискусија није да ли је Марадона највећи фудбалер свих времена, то дилема је већ одавно потврдно разрешена, него да ли је он истовремено и најзначајнији спортиста у историји. Његовим одласком свет ће свакако постати једно далеко досадније и безбојније место, а сви прави љубитељи фудбала који су имали прилику да га гледају у напону снаге могу да се сматрају истински привилегованим, јер се такав богомдани феномен сигурно неће више никада родити. Сликајући Марадонин портрет у свом ауторском документарцу, Емир Кустурица је врло проницљиво приметио да је Марадона по карактеру рођен да буде револуционар, али да је Божјом вољом постао фудбалер због натчовечанског талента који му је подарен. Одабраним смртницима који од Бога добију толико ретке и велике дарове обично је, у истом пакету, на леђа натоварен и крст сразмерне величине. Марадона је свој крст достојанствено и часно носио, повремено се мучио и посртао под његовом тежином, али га је ипак изнео до врха брда. Сада је време да се коначно одмори и растерети напаћену душу. Збогом драги Дијего, видимо се тамо горе, на неком небеском Мундијалу.

СУДБИНСКА ПОВЕЗАНОСТ С ФИДЕЛОМ

Да би се разумело Марадонино политичко опредељење, потребно је познавати латиноамеричке прилике и специфичну политичку ситуацију у Аргентини крајем седамдесетих и почетком осамдесетих када је Дијего сазревао као личност. У том несрећном и мрачном периоду аргентинске историје, познатом као Процес народне реорганизације, фудбалски стадиони нису били само храмови у којима су се славили живот и лепота спортског надметања, већ су служили и као сабирни центри и места масовних егзекуција грађана за време власти војне хунте Хорхеа Рафаела Виделе. Процењује се да је тада у крвавим чисткама нестало скоро 30.000 дисидената, синдикалних вођа и чланова њихових породица. Виделин режим терора и страха имао је, као и многе сличне десничарске диктатуре и војне хунте у Јужној Америци, отворену подршку и финансирање САД, које су подстицале аргентинске власти да се што бруталније обрачунају са свим левим елементима у народу. Марадона је због тога још као младић омрзнуо САД и друге западне империјалне и глобалистичке силе које су инсталирале и подржавале Виделу и њему сличне марионетске режиме зарад експлоатације природних и људских ресурса сиромашних народа широм планете. Окренуо се Фиделу Кастру и Кубанској револуцији као свом политичком идеалу, а посебно је био поносан што је одлучујућу улогу у свргавању Батисте и ширењу револуционарног пламена по Латинској Америци имао један Аргентинац, Ернесто Че Гевара, чије је текстове читао и кога је истетовирао на десној надлактици. Касније, након освајања титуле на Мундијалу 1986, у време када је био убедљиво најпопуларнија личност на планети, јавно је, с гнушањем, одбио да оде у Америку да прими награду за спортисту године, већ је уместо тога одлучио да свој заслужени, шампионски одмор проведе на Куби у друштву Фидела Кастра, кога је у више наврата називао својим духовним оцем. О њиховој судбинској повезаности највише говори податак да су чак и преминули на исти дан, са четири године размака. Исто тако, када је наступао за Тим света против Енглеске на Вемблију, после утакмице пришли су му људи из краљевског протокола и пренели му жељу принца Чарлса да се упозна и слика с њим. Марадона је тада одбио да се упозна и јавно рукује с британским престолонаследником, рекавши да краљевска породица има превише аргентинске крви на својим рукама. Када је НАТО злочиначки ударио на СРЈ Југославију 1999, како се могло и очекивати, једна од првих јавних личности која је упутила речи подршке Србима био је баш Марадона, а слично је поступио и у случају Ирака, Либије и свих других недужних жртава америчког империјализма.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *