Кад братко грли, кости пуцају

Македонија и Бугарска

За власт у Скопљу достојанство, очигледно, није много битна категорија. Видело се то још с пристанком, под уценом, на промену имена државе, а повијањем кичме пред бугарским суседом само се додатно потврдило

Не зову Северну Македонију тек тако државом „провизоријумом“, а неки чак и непостојећом земљом, јер још од Османске империје новонастале балканске државе су се отимале око ове територије. Надаље, више од једног века те аспирације нису престале, а „кројачи“ света су на то чак благонаклоно гледали. И у новије време тек што се на инсистирање Грчке Македонија преименовала у Северну Македонију, иступила је Бугарска с оспоравањем македонске нације и македонског језика, а у томе јој, изгледа, помажу и македонски челници.
Бугарска је више пута најављивала да ће ставити вето на почетак преговора Северне Македоније о чланству у Европској унији ако Скопље не уважи њене захтеве у вези с македонским језиком и историјом, што је и учинила 17. новембра када, позивајући се на „историјске идентитетске разлоге“, на састанку ЕУ није подржала нацрт преговарачког оквира за Северну Македонију.

[restrict]

ОТВОРЕНО О ЈЕЗИКУ Из дипломатских извора у Бриселу могло се сазнати да представници Бугарске захтевају да у међународној употреби не може бити назив македонски језик, већ само „званични језик Републике Северне Македоније“. Друга опција је да се назив македонски језик користи са звездицом и објашњењем у фусноти „у складу с уставом Републике Северне Македоније“.
Осим проблема језика, Бугарска је пред почетак преговора Скопља и Брисела тражила и да се реши питање македонског националног идентитета, као и националног идентитета историјских личности, као што је Гоце Делчев. Бугарска наводи и да је „македонски језик настао 1944. године“, те да може да се рачуна једино као „писана регионална форма бугарског језика“.
Штавише, Софија тражи и да се по моделу преговора Србије и ЕУ, и за Северну Македонију уведе посебно преговарачко поглавље 35, које би пратило примену Преспанског споразума с Грчком и споразума о добросуседским односима с Бугарском из 2017. године.
На то је стигло реаговање из Скопља, али у виду понизне изјаве премијера Северне Македоније Зорана Заева у интервјуу за бугарску агенцију Бгнес, када је рекао да Македонци и Бугари „немају подељену историју, ни укрштену, већ заједничку“ и оценио да су их власти Југославије држале раздвојеним, изазивајући цинични коментар – зашто нису похрлили Бугарској у загрљај још 1990. године, када је почео распад Југославије.
„Имамо заједничку историју. И из ње су настали и македонски и бугарски народ, и македонски и бугарски језик и дужност је свим грађанима, а највише нама политичарима, да зближимо своје народе, јер много година, деценијама су нас држали далеко. Различите власти. Пре свега за време бивше Југославије, пре бивше Југославије. Ми треба да будемо заједно зато што смо први суседи“, рекао је Заев, наводећи да је у Северној Македонији замењено више од 20 саобраћајних ознака на којима је дописано „бугарски фашистички окупатор“, што је он осудио и истакао да „Бугари нису фашисти већ пријатељи“.

ОТВОРЕНО О ФАШИЗМУ Ваљда да би све то и поткрепио неким аргументима, Заев се упустио и у „креативно“ тумачење Другог светског рата тврдећи да су на његовом почетку Бугари били „администратори“ на подручју садашње Северне Македоније, али су се затим прикључили антифашистичком фронту па су бугарска и македонска војска заједно ослободиле Скопље и друга места. Заеву очигледно није било тешко да зажмури на чињеницу да су бугарски фашисти окупирали и држали Скопље све док нису променили савезника, а то је било с доласком совјетске војске када су у једном дану прешли из фашизма у комунизам. Тако ће, променом стране, од окупатора постати ослободиоци.
Знају то и многи грађани Северне Македоније окупљени на великом протесту под геслом „Заев оставка – слобода народу“, у организацији опозиције и одржаном испред зграде Владе Северне Македоније у Скопљу одмах после поменутих изјава Зорана Заева и његове, како су навели, „јавне трговине с македонском историјом и обезличавања свега што је македонско“.
Један од најпознатијих македонских новинара, Горан Михајловски недавно је у својој колумни написао: „Бугари су пробали да нас преваспитају и у Другом светском рату. Када их је Хитлер послао као окупаторе, они су се представили као ослободиоци и на крају су били поражени и истерани као фашистички злочинци (…) Са бугарском управом, са бугарском војском и полицијом, са бугарским учитељима који су тукли наше мајке и очеве ако нису знали да пишу бугарски, забраном школовања онима који су се супротстављали окупацији, убијањем бораца против фашизма, њиховим затварањем, батињањем по табанима, убијањем рањених, откопавањем гробова да им иструле тела (…) нису успели да нас преваспитају. У Ваташи су чак и омладинце стрељали, што је била специјална васпитна метода…“
За македонску опозицију интервју премијера Заева не само да је скандалозан јер негира антифашистичку борбу грађана већ је, како каже лидер македонске опозиције Христијан Мицкоски, и потврда сумњи да бугарске власти траже нови договор или анекс већ потписаног договора за добросуседство, што је раније из врха власти негирано. „Овај интервју за бугарски медиј очигледно представља удварање бугарској јавности и припрему македонске јавности, где Заев неспретно и грубо износи тезе које могу да представљају озбиљно нарушавање преговарачких позиција, а тиме и европске будућности Македоније и македонских грађана“, рећи ће Мицкоски.
Тек да би денфовао револт и незадовољство грађана, Заев изјављује да ће се та земља прикључити Европској унији „тако што ће Македонци причати македонски језик“.
Не треба много загребати испод површине да би се открило како многи аспекти званичне бугарске политике почивају на претпоставци да Македонија, било она стара или ова нова – Северна Македонија, није ништа више од случајно одвојеног дела матичне земље, чиме у први план избија прикривени експанзионистички програм бугарске државе, додатно оснажене чланством у Европској унији и НАТО-у.
Тако долазимо до македонског парадокса да поред земље која је на почетку ратова у бившој Југославији 1991. доживљавана као „оаза мира“ и пример бесконфликтног стицања независности, имамо и државу растрзану унутрашњополитичким сукобима и етничким поделама с дубоким идентитетским проблемом. Грци нису дозволили да се земља зове Македонија (због историјских асоцијација), а Бугарима смета језик.

ОТВОРЕНО О БУГАРИЗАЦИЈИ И док је с Грцима до решења проблема дошло променом имена, с Бугарима је то требало да буде решено Договором о пријатељству, добросуседству и сарадњи, који су у Скопљу 1. августа 2017. потписали премијери Заев и Бојко Борисов. Тај договор је требало да представља историјску прекретницу и „трасирање пута пријатељства“, уз олакшавање царинских и граничних процедура, издвајање средстава за прекограничне и регионалне пројекте, уз снажну подршку Бугарске македонским евроатлантским аспирацијама, мада ће у Скопљу многи рећи да, у ствари, представља бугаризацију и Македоније и македонског језика.
Договор садржи одредбе да се признаје заједничка историја Бугарске и БЈР Македоније и да ће се, у духу те чињенице, славити помени личности и догађаја од средњег века до 20. столећа као „опште наслеђе обе државе“. Још битније је да ће заједнички панел историчара и делатника из сродних наука усаглашавати садржину школских уџбеника, што ће рећи да овим чином БЈРМ фактички постаје провинција Бугарске. Вероватно незванично најављени анекс то треба додатно да обезбеди.
Ето још једног парадокса, да македонски идентитет брани једино канонски непризната Македонска православна црква (МПЦ), ако и она не доживи својеврсну бугаризацију. Јер само што је Еврoпски суд зa људскa права у Стрaзбуру, пре две године, у случају прoтив држaвe Maкeдoниje, звaничнo констатовао повреду верских слобода Православне охридске архиепископије (ПOA), кoja je у кaнoнскoм и литургиjскoм jeдинству сa Српскoм прaвoслaвнoм црквoм (СПЦ), чиме је дезавуисано и oдбиjaње нaдлeжних у Скoпљу дa рeгиструjу ПOA кao пoсeбну вeрску зajeдницу, огласила се Бугaрскa прaвoслaвнa црквa (БПЦ) и саопштила дa прихвaтa дa зaступa MПЦ прeд oстaлим црквaмa, прeдузимajући свe штo je нeoпхoднo зa утврђивaњe њeнoг кaнoнскoг стaтусa.
За Српску православну цркву и многе упућене у овај случај потпуно је нелогично и неприродно штo je Maкeдoнскa црквa бaш oд Бугaрскe црквe трaжилa aутoкeфaлнoст. Тим пре, што је Српскa пaтриjaршиja Maкeдoнцимa 2002. године нудилa дa сe врaтe. Дoбиjaли су oд СПЦ пoтпуну сaмoстaлнoст, иaкo би били пoд њeним oкриљeм. Зaтo je успoстaвљeнa Oхридскa aрхиeпискoпиja с влaдикoм Joвaнoм нa чeлу, кojи je кaсниje биo и нa рoбиjи. Oн je jeдини eпискoп прaвoслaвних цркaвa нa свeту кojи je пoслaт у зaтвoр. Maкeдoнскa црквa вeћ 50 гoдинa ниje aутoкeфaлнa, oнa je извaн кaнoнa и кaнoнскoг устрojствa и пoкушaвa дa рeши свoj стaтус.
Једна од кључних области у којима историја још игра важну улогу јесте високо образовање. Македонцима су отворена врата бугарских универзитета, али уз одређену цену. Хиљаде македонских студената користи бугарске стипендије и погодности за студирање, с тим да је та великодушност намењена само Македонцима који се изјасне као етнички Бугари, а сви студенти морају демонстрирати познавање верзије историје која се нуди у бугарским уџбеницима.
Идентитетско тестирање врши се још приликом уписа на студије у Бугарској и укључује полагање испита из књижевности и историје, јер кандидати морају да прво изуче бугарске историјске књиге, у којима је другачија верзија прошлости у односу на ону коју су учили код куће – да су Македонци заправо били Бугари, бар док се нису прикључили југословенској федерацији, што је својеврстан подстицај да се прихвати бугарско порекло.
У супротном, ако Бугарска из „историјских разлога“ блокира Северну Македонију у њеним евроинтеграцијама, то ће за македонске грађане бити већ виђено, будући да је претходна блокада коју је наметнула Грчка трајала пуних 27 година. После више од четврт века, потписивањем Преспанског договора 17. јуна 2018, спор је решен прихватањем имена Република Северна Македонија, а земља је одмах потом постала тридесета чланица НАТО-а.
За европске посматраче, како је то недавно сублимирао диселдорфски „Ханделсблат“, „Балкан је често био лопта у игри регионалних сила. Хабзбурга против Османлија, Запада против комунистичке Русије, а усред свега тога су вазда биле интерне зађевице различитих етнитета које тамо живе“.
У тим зађевицама Скопље је у трагању за својим идентитетом из једне крајности – да су данашњи Македонци и језиком, културом, личним и географским именима, историјом, фолклором итд. директно повезани с античком Македонијом Филипа Другог и Александра Великог – отишло у другу – Бугарску, која по њих може бити још погубнија. Да поред имена изгубе и језик, а самим тим и суштину свог постојања.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *