ИЗЛОГ КЊИГЕ

ЛУДУС, бр. 205
Удружење драмских уметника Србије, Београд

На страницама овог – због финансијских неприлика – једног, јединог овогодишњег броја ЛУДУС-а дата је скица за портрет позоришног живота 2020. године. А њу је у свим областима, па и у театру, обележила пандемија вируса корона, сејући болест, страх, зебњу… Заправо, режирајући живот у организационом смислу скоро у потпуности, а с нескривеним амбицијама да се домогне и суштине и смисла.
Види се то у готово сваком тексту у овом броју ЛУДУС-а.
Између осталог, наметнуло се и својеврсно поређење с временом НАТО бомбардовања 1999, о коме је интригантни текст написао Дејан Мијач. Само, тада су се људи тискали у дугим редовима и препуним позоришним салама, а данас се држе на дистанци, између њих су празне столице, на лицима маске…
О самосталним уметницима који су се 2020. више него икад пре нашли на ветрометини пише Сања Крсмановић Тасић, о позоришном животу Војводине Миливоје Млађеновић а јужно од Београда – Александар Милосављевић, о збивањима на иностраној и ексјугословенској сцени Александра Јакшић.
Број обележавају и друге теме, попут седам деценија Позоришта „Бошко Буха“, 35 година Звездара театра, затим радови Југослава Влаховића, као и интервјуи с глумцима Мирјаном Карановић, Бранком Катић, Марком Марковићем, Јованом Стојиљковић, Озреном Грабарићем, редитељима Андрашом Урбаном, Југом Ђорђевићем, Борисом Лијешевићем, те композиторком Иреном Поповић Драговић и драматургом и драмским писцем Димитријем Кокановим.

Иво Андрић
ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА
Лагуна, Београд

Своје записе, размишљања, исписе из прочитаних књига, приповедачке замисли, белешке о људима и појавама, језику и књижевности Андрић је почео да пише још 1920-их година, када је још писао ијекавицом, и скупљао их у фасциклу под симболичним називом „Знакови поред пута“. Ови записи остали су необјављени за пишчевог живота, али их је до краја Андрић допуњавао, дотеривао и уносио у неку од целина које чине ову књигу јединственом у нашој књижевности. „Знакови поред пута“ већ скоро пола века омиљено су штиво многих генерација, књига која се са подједнаким уживањем може читати где год се отвори, ризница најразноликијих савета, запажања и животних увида које је овај писац упућивао не само читаоцима него и самоме себи. Посебна вредност овог Лагуниног издања су преводи појединих изрека и цитата страних писаца које је Андрић у оригиналу на немачком, латинском, француском и др. језицима уносио у своју фасциклу, а које у досадашњим издањима овог особеног дела нису преведени.

Мухарем Баздуљ
КАО И ЈУЧЕР
Службени гласник, Београд

Текстови сабрани у новој књизи Мухарема Баздуља представљају још један доказ његовог публицистичког умећа. И на помне пратиоце ауторовог рада, који су барем неке од ових списа извесно имали прилику да прочитају, као и на оне друге који су у Баздуљев опус слабије упућени, ова збирка, посматрана као целина, неће моћи да не остави утисак, понекад горак због тема које се обрађују, понекад пријатан због начина на који су те теме обрађене. Јер „као и јучер“, ничега новог нема под капом небеском, а као и сутра, све може да буде ново ако буде на нов начин посматрано.

Иван Златковић
И ЖИВ И МРТАВ
Лагуна, Београд

Јунаци овог романа сурови су одметници, разбојници и хајдуци који између два светска рата тероришу Аранђеловац и околину Букуље. У свом досад најбољем роману, заснованом на истинитим догађајима, Златковић даје уверљиву социјалну и културну слику ондашњег друштва, чије све слојеве прожимају насиље, отимачина и расуло, лишени херојске епске димензије. Ова напета прича пуна је преокрета, живописних дијалога и упечатљивих ликова, како хајдука и чувара закона, тако и обичног света, заплашеног и традиционално политички подељеног, затеченог између чекића и наковња у покушају да остане више жив него мртав. Посебну боју овом роману дају уверљиви женски ликови приказани у свој својој трагичности и оданости традиционалним вредностима, разапети између дужности, страха и унутрашње побуне, било да се ради о невиним жртвама хајдука, њиховим супругама или љубавницама. „Златковић на нов начин приступа историјској и документарној грађи. Роман с елементима друштвене и менталне хронике малог града, у узбудљивом раздобљу између два светска рата, оживљава свет и стварност једне прошлости у њеној књижевној пуноћи. Кореографијом хајдучког/жандарског наслеђа, као обрасца свеколике супротстављености у човеку и међуљудским односима, друштвени миље постаје вишезначан и рељефан, уметнички атрактиван. Поступком књижевног алхемичара, писац живописну документарну грађу претвара у фантазмагоричну и драматичну прозу“, запазио је Драган Лакићевић.

Бојана Ђоковић
ИГРА САБЉАМА
Службени гласник, Београд

Сликовитост приповедања Бојане Ђоковић сваку сцену из сеновитог санаторијума у швајцарским Алпима приказује као „скок у таму“, књижевну слику дубина животног удеса сваког од становника тог места испуњеног сетом и тугом. Полифони облик фуге очекиваним контрапунктовима обликује људе и њихове судбине, као и дубоку жељу свакога од њих да створи имагинарну слику о себи. Музика, стара писма, делови гардеробе, фрагменти сећања, крхотине разбијених живота… све то гради ову необичну и слојевиту причу о људима изгубљеним у својој прошлости, који у носталгичном безвремену својих успомена чекају крај. На питање да ли унутрашњи удес одређује и преобликује егзистенцију и свест о догађајима из прошлости, или су тамни валери душе главног јунака трауматичним доживљајем своје располућености између некадашњег и садашњег поново створили свет дубоких тајни и горких истина, нажалост, нема довољно тачног одговора. Јер нема краја, мрачни предели душе су бескрајни, само је живот ограничен.

Славица Гароња
Из сна у сан – Дневник Ленке Дунђерски
Прометеј, Нови Сад

Литература често преузима улогу да доприча оно што је иначе остало неиспричано, недоказиво у свету чињеница, нарочито у вазда узбудљивим и од јавности скривеним интимним међуљудским (нарочито љубавним) односима великих људи. С обзиром да је реч о никад разјашњеној, изненадној и загонетној смрти Ленке Дунђерски, ауторка ове приче послужила се директним исказом „саме Ленке“ како би до краја била испричана стварна „истина“ о њеној великој љубави, драматичним околностима у којима она остаје неостварена, али и вечитој казни, којом је она овенчала великог песника, што ће, најзад, резултирати оним што је познато – његовом великом песмом.
Историја, прилично оскудна, када је реч о врло значајној породици Дунђерски, па и она много богатија која се бавила односом Лазе Костића и Ленке Дунђерски, није забележила откриће документа који би могао одговарати нечему што бисмо могли назвати Дневником ове рано преминуле музе Лазе Костића. И не само то, него није забележен ни наговештај да је Дневник уопште постојао, да га је Ленка писала. Наравно, ако узмемо у обзир „дух времена“, да су Споменари и Дневници били уобичајена литерарна и интимна пракса „виђенијих“ девојака тог „гражданског“ света, за претпоставити је да је овакав Дневник могао бити писан руком саме Ленке Дунђерски. Но, велим, само је претпоставка у питању. И друга једна ствар је наводила многе да помисле на Дневник Ленке Дунђерски, а то је постојање тајног Дневника Лазе Костића, исписаног на француском језику и прилично „цензурисаног“ од стране његовог, и породице Дунђерски, лекара Драгољуба Симоновића. Просто „демон аналогије“ наводио је многе трагаоце и „археологе“ ове љубавне приче између Песника и његове Музе на помисао о постојању Два Дневника… – пише мр Зоран Суботички. Славица Гароња први пут је објавила ово дело у Летопису Матице српске (2011), а затим га је пренела у своју запажену збирку приповедака („Изидина копча“, СКЗ, 2013) где је била у најужем избору за Андрићеву награду.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *