ИЗЛОГ КЊИГЕ

Јован Пејин
Време и истина
ННК интернационал, Београд

Према речима Владимира Димитријевића, ова књига настоји да покаже колико је конструкција револуционарног „братства и јединства“ била фластер на гнојавој рани, нарочито кад је Хрватство у питању, јер Хрвати су имали своје људе на свакој страни: Павелић је истребљивао Србе ножем и „самокресом“, у име Хитлеровог и Мусолинијевог новог поретка; Шутеј и Крњевић седели су у Влади Краљевине Југославије у Лондону, и спречавали да истина о геноциду над Србима дође на Запад; а Јосип Броз је Србе који су бежали од усташа примао у своје редове, и спремао их да ратују против српске браће у редовима Драже Михаиловића.

Фјодор Михаилович Достојевски
БРАЋА КАРАМАЗОВИ
Лагуна, Београд

Капитално дело великог руског класика, по мишљењу многих критичара и проучавалаца његовог дела Достојевског сматра се круном ауторове списатељске каријере. Прича о породици Карамазов Достојевском је послужила као окосница за изузетан филозофски роман који истражује хришћанску етику, слободну вољу, отуђеност, супарништво и морал. Вечита борба добра и зла свевремено је отелотворена у ликовима Фјодора Павловича и његових синова Митје, Ивана, Аљоше и ванбрачног сина Смердјакова. Након више од једног века од објављивања овог романа, аутентичност и психолошка рафинираност њихових карактера не престају да нас интригирају и фасцинирају. „Породица Карамазов предочава се као један микрокосмос, у којем се рефлектују најважније противречности човековог бића.“

Иван Степанович Јастребов
ОБИЧАЈИ И ПЕСМЕ СРБА У ТУРСКОЈ
Службени гласник, Београд

Иван Степанович Јастребов (1839–1894) провео је свој радни век на Балкану као дипломатски представник Руске царевине, и остао је запамћен као велики пријатељ српског народа. Дужност руског конзула у европској Турској омогућила је Јастребову, пасионираном истраживачу, да пропутује и упозна Стару Србију, Македонију и Албанију, и да их свестрано изучи. Збирка Јастребова представља сам врх етнографске и фолклористичке науке у XIX веку. Без ове збирке и студије, засноване на личном и темељном увиду у српску усмену традицију на Косову и Метохији и у Старој Србији, не може се интегрално представити меритум српске усмене културе, преглед варијаната, опис обичаја и обреда, те уобличити слика прохујале и заборављене прошлости. Ова обимна збирка, али и етнолошка студија, писана је старијим језиком и специфичном лексиком. У преводу на српски језик било је веома важно сачувати архаична значења појмова из народне културе, али и указати на занимљив језик и ритам Јастребовљеве реченице. После толико времена, ова књига, као неким чудом, израња из заборављене прошлости, сјајна и моћна, узбуђујућа и блистава, представљајући нам данас цео један изгубљени свет, који још увек живи у нама.

Љиљана Хабјановић Ђуровић
ЖЕНА У ХИЛАНДАРУ
Глобосино Александрија, Београд

Ове песме настајале су од 2014. до 2020. године. Прва од њих била је управо песма „Жена у Хиландару“, која је, према тврдњи ауторке, изненадиле и њу саму, јер пре ње последњу песму је написала 1981. године. „И онда ниједан стих дуже од три деценије.“ Када је у лето 2020. примила вест да јој је додељена „Златна медаља А. С. Пушкина“, највише признање Међународног фестивала стваралаца словенских земаља „Златни витез“ за „изузетан допринос књижевности“, одлучила је да у част великом песнику Пушкину, а као успомену на ову радост, обједини своје стихове и да објави збирку на српском и руском језику. Тако је настала ова књига. Овај „поглед очима душе“, овај „молитвеник душе“, „ова мала књига са огромном душом“, како су је описали рецензенти. Она је и захвалност људима који су одлучили да дело Љиљане Хабјановић Ђуровић награде највишим признањем фестивала чији је мото: „За хришћанске идеале. За уздизање човекове душе“. 

Томас Нејгел
ПИТАЊА ЈЕДНОГ СМРТНИКА
Службени гласник, Београд

Анализирајући нека од суштинских питања човековог постојања, Најгел указује на људску несавршеност, мане и недостигнућа. Савремени амерички филозоф истражује теоријске проблеме смрти, спознаје, морала, етике, политичке филозофије… вршење моћи, у ма којој улози, јесте једна од најличнијих форми индивидуалног самоизражавања, и богат извор чисто личног задовољства. О задовољству које даје моћ се не говори довољно отворено, али то је једно од најпримитивнијих људских осећања – које вероватно има инфантилне корене. Упркос њиховом озбиљном држању, непристрасном говору и уздржаној физичкој експресији, они са јавном функцијом су у великој мери лично инвестирани и вероватно бескрајно уживају у својој улози. Али без обзира да ли се у вршењу власти ужива свесно или несвесно, оно представља основну форму индивидуалног изражавања, које институције и функције власти не умањују већ увећавају.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *