Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Балкански простор последње две деценије обележио је један једини слоган: ЕУ нема алтернативу. У ствари, интеграције немају алтернативу, а блокова је више. Зашто су интеграције неизбежне у 21. веку и на чему се базирају? Које је место Русије у тим процесима и да ли она у том погледу заостаје за Западом? Има ли изгледа за сарадњу европског и руског блока и какву улогу у томе могу да имају САД и Кина?
Од империја до интеграција Отворени робовласнички односи су превазиђени, али то не значи да више не постоје утицајни центри моћи, који располажу значајним политичким упливом и економском силом. Управо ови центри постају чворишта савремених наддржавних блокова, које можемо схватати само као прешминкане империје, али и као сасвим нове појаве у домену политике. Борбу око моћи нико није укинуо и то је чињеница. По схватању реалполитике ова борба увек представља игру нултог збира – ако један добија, други губи. Нема златне средине, свега у умерености и других мудрих принципа античких филозофа који су узалудно трагали за вечном равнотежом. Од када су Француска и Немачка, под патронатом истинске победничке силе (по извученој користи, а не по уложеном труду) у Другом светском рату – САД, започеле процесе европских интеграција правила игре су се променила. Дотад се свако борио за себе, у се и у своје национално кљусе, уз неколико поузданих, а понекад и непоузданих, савезника. Држава је била бог, у неким случајевима чак и не метафорички, а државни суверенитет непробојни оклоп, који је могао бити улубљен једино путем ратних освајања.
Сама идеја интеграција ради економске користи и избегавања војних сукоба променила је доминантну матрицу размишљања, по којој изнад националне државе ништа није постојало. Уједињење на националној основи – сви Немци у једној држави, сви Италијани у једној држави, сви Французи у једној држави.
На руском Истоку, међутим, идеје демократског национализма с краја 18. века никада нису добиле подршку владајућих кругова, иако су их, барем делимично, прихватили славјанофили као део руске културне елите. Русија се држала својих надограђених византијских империјалистичких начела, а када је покушала да их приближи западним идејама конституционалне монархије, није издржала притисак Великог рата и унутрашње подељености. Тако је руска империја престала да постоји, али се ни тада нов систем није укључио у доминантне западне токове, иако је марксизам представљао авангарду тадашње западне политичке мисли, да би на крају била рођена совјетска империја. Нису се ни на Западу тако лако развијали токови постимперијалистичких транзиције – британско-француска инвазија Суеца 1956. године је доказ тога. У исто време је совјетска империја војно интервенисала у Мађарској како би задржала ову државу у својој сфери. Совјетској империји је парирала америчка – и она се с времена на време служила нескривеним војним методама као што је био случај с Кубом, или Вијетнамом, али знатно чешће збацивањем нелојалних режима путем државних удара или једноставно политичких атентата.
Док је трајало ово надметање последњих двеју светских империја, идеје интеграција су се ненаметљиво развијале у ослабљеној западној Европи. На почетку из страха од насилног ширења комунистичког система, али и од избијања новог међуевропског рата који би ставио тачку на континент, а касније и као све јача и јача унија подстакнута заједничким либералним вредностима и жељом за економским благостањем. Темељи интеграције су, дакле, у заједничким вредностима и препознавању економске користи које обједињавање доноси. Ово су закони сваке интеграције. Када је совјетска елита одлучила да деконструише СССР и његов политекономски систем, уследио је период поновне феудализације на постсовјетском простору. Сваки генерални секретар неке совјетске републике постао је новопечени обласни кнез, суверени владар сопствене деградиране прћије. Дојучерашњи комсомолци и лењинозаклињаши претворили су се у турбо-националисте, а понеки и у гигамуслимане, то је већ зависило од тога да ли је феудални господар столовао у Кијеву или Ашхабаду.
Ни у Русији ствари нису стајале боље, иза идеолошке какофоније, иза накнадне памети о царевима и генсецима, хазарима и масонима, иза елите која је с муком учила да склопи три прста како би за камере начинила крсно знамење, скривала се пљачка гигантских размера. Ово предивно лудило, ова истинска „долче вита“, баш онако развратна, декадентна, кичаста и надасве испразна каквом ју је видео Фелини, морала је једанпут да се заврши. Тај психолошки Титаник скоројевићка руска елита је доживела 1998. године, када је држава банкротирала, а шпекуланти, међу којима је водећи био Џорџ Сорош, згрнули милионе. Из тог пепела никла је идеја постсовјетских интеграционих процеса, а њен стуб је постала стабилизована постјељциновска Русија. Она је оличена трима организацијама, које делимично прате развојни пут раних фаза ЕУ, то су: Зона слободне трговине Заједнице независних држава као прва етапа, Царинска унија као други корак и Евроазијски економски савез (ЕЕС) као актуелна степеница на путу интеграција. У састав ЕЕС улазе следеће државе: Русија, Белорусија, Јерменија, Казахстан и Киргистан. Статус посматрача имају: Молдавија, Узбекистан и Куба. Споразуме о слободној трговини са ЕЕС имају: Србија, Иран, Вијетнам и Сингапур, док се преговори у том правцу воде са: Кином, Индијом, Египтом, Израелом, Тајландом и Монголијом.
Први стуб интеграција – вредности Можемо рећи да се Русија на крају свих крајева доиста прикључила токовима западне мисли, али на своју корист и на себи сопствен начин. Уместо европских либералних вредности, које се базирају на концепту индивидуализма, руске интеграционе вредности су традиционалне, у њиховој сржи је не индивидуа него заједница. Либералне вредности представљају одређени облик „табула разе“, празне табле у којој човек сам оцртава свој идентитет. Културна авангарда, кроз филмове и музику, као и образовне и политичке наднационалне институције пружа оквир за прихватљиве идентитете – хомофилија је добра, хомофобија је лоша; мигрантофилија је добра, мигрантофобија је лоша, једино је русофилија лоша, а русофобија добра, али је то изузетак који потврђује правило. Либералне вредности су, дакле, пресликано слободно тржиште у коме можете бирати које год патике желите све док су то модели једне фирме. Традиционалне вредности се базирају на задатим идентитетима, уроњеним у колективну прошлост. Човек ту нема шта да бира, рађа се као део своје заједнице и има дужност да је брани, одржава и продужава. Појединац је последња карика у ланцу, с њим ништа не започиње и ништа се не завршава, иза су митови, напред је бесконачност. Либералне вредности су уређени хаос, који сваки час прети да прерасте у тоталну духовну анархију, а традиционалне вредности су апсолутни поредак, у коме све и свако има своје место и где промене прате ритам формирања седиментних стена, постепено и кроз векове, ако не и миленијуме.
Док је Западној Европи ближи концепт либералних вредности, Источној је ближи скуп традиционалних вредности, то показују заиста небројени резултати истраживања јавног мњења по којима млади Источноевропљани посматрају брак као традиционални однос мушкарца и жене, одбацују гендерну револуцију и умножавање полова, често на прво место у својој хијерархији идентитета стављају националну припадност итд. Овакво стање потврђују и ламенти разноразних испостава западних НВО у Источној Европи које дуги низ година упозоравају на „ретрадиционализацију“, од Балкана до Русије. Улога западних НВО у процесу интеграција је јасна – вредносно припремити Источну Европу за прикључење (западно)Европској унији.
У последње време у ову игру промене свести укључио се и Исток. Русија већ отворено подржава десничарске антисистемске партије широм западног света, а то чини и њена медијска мрежа усмерена на западну публику. Једина разлика је у томе да је ЕУ, упркос свим проблемима, успела да одмакне даље у интеграционим процесима него било које друго обједињење држава на кугли земаљској, те она врши утицај у циљу интеграције, док руски интеграциони процеси у овој етапи немају капацитета да интегришу државе ван бившег СССР-а, па се може рећи да је примарни циљ Русије дестабилизација европских интеграционих процеса. Уколико говоримо о легитимности интеграција на основу вредности, легитимност се за ЕУ завршава код Беча, све источније представља принудне интеграције, јер источноевропска друштва не деле исти систем вредности са западноевропским, упркос вишедеценијском залагању западних НВО.
Други стуб интеграција – материјално благостање Поред вредности, ипак, постоји и очекивана материјална корист од процеса интеграција, иначе би савремена наднационална обједињења представљала неку врсту моралних лига, што свакако нису. Иако се без заједничког вредносног фундамента у оквиру неког блока не може постићи договор ни о буџетској, ни о демографској, па ни о безбедносној политици, обећани економски бољитак је најпримамљивији адут сваког процеса интеграција. ЕУ је, макар до велике економске кризе 2008. године, засигурно успела у стварању својеврсног „европског сна“ и обећања инстант материјалног благостања. У неку руку то није био сасвим лажан концепт и одиста је постојао период када су осиромашене источноевропске државе могле да остваре значајан економски напредак кроз сарадњу и приступање ЕУ. Чешка, Пољска и Словенија су добри примери. Многоструке кризе с којима се ЕУ касније суочила анулирале су актуелност „европског сна“, па је последња деценија евроинтеграција протекла пре у знаку штапа, него шаргарепе.
Евроазијски економски савез никада није био привлачан као ЕУ, али се ради о новом интеграционом блоку који тек треба да прође муке раста које је ЕУ превазишла 80-их година прошлог века. Док је ЕУ била стешњена између Сједињених Држава и СССР-а, а касније Русије, Евроазијски економски савез је под притиском САД и ЕУ, с једне стране, и Кине, с друге. Не треба одбацивати конкуренцију у виду Кине, као што ни у случају ЕУ не смемо умањивати негативан утицај САД.
Конкретни подаци из 2019. године говоре да у оквиру оба блока – европском и евроазијском, постоје губитници и добитници. Тако су по трговинском билансу унутар ЕУ у минусу чак 19 од укупно 27 чланица. Од источноевропских држава у плусу су: Чешка, Пољска, Словенија и Мађарска, док су балканске и балтичке државе јасно сврстане у редове губитника. Наравно, треба имати у виду и власничку структуру производних капацитета у свакој држави, то јест у многима од њих они су у рукама немачких компанија, али се у статистици уписују као чешки или пољски извоз у Немачку, а заиста су пребацивање немачке робе из немачких фабрика у Чешкој и Пољској у Немачку. Ако погледамо робни трговински биланс у Евроазијском економском савезу, у плусу је једино Русија, као стожер интеграција, а разлог је асиметричност обима и снаге руске економије у поређењу с осталим чланицама ЕЕС. Ипак, овај дисбаланс се надомешта расподелом од царинских општих прихода ЕЕС, који је на корист мање развијених чланица, а на штету Русије. Примера ради, на Русију отпада око 92 одсто свих царинских прихода ЕЕС, али јој након расподеле остаје 85 процената.
Осврнимо се на токове инвестиционог капитала (FDI inward) унутар ова два блока, то јест колико инвестиционог капитала приватне компаније из једне чланице блока улажу у куповину компанија или њихове имовине из друге чланице блока. По статистици пре периода епидемије короне, 19 од 27 чланица је било у минусу. У највећем плусу је Кипар, јер се ради о пореском уточишту за власнике крупног капитала из ЕУ и шире. Ова статистика нам говори да је унутрашњи ток инвестиција међу чланицама ЕУ слаб, нарочито након масовних приватизација у Источној Европи, стога и не чуди што ЕУ толерише и кинеске инвестиције, упркос противљењу САД. У Евроазијском економском савезу све чланице су у плусу осим Киргистана. Иако је у апсолутним бројевима Русија највећи добитник, када се у рачун уведе учешће инвестиција у БДП-у, Белорусија је на првом месту.
Поглед у будућност – европски и руски блок ЕУ је у економском смислу зашла у период застоја и неактивности, док ЕЕС има где да се развија, али су му за то неопходне нове утицајније чланице. Из тог угла постају јасни разлози за државни удар у Украјини 2014. године који су подржали САД и ЕУ. Украјина, од пре економске девастације последњих шест година, била би идеално побољшање руској ЕЕС. Нажалост, Русија није била у стању да интегрише Украјину на време.
Као јасан излаз и за источни и за западни интеграциони блок намеће се обострана несметана сарадња, која би значила и поделу интересних сфера. Чињеница је да ЕУ нема економске снаге ни политичке воље да се шири даље на исток, док је Русији неопходно да прошири свој блок. Уколико би се окренули моделу сарадње, свет би добио два компатибилна европска блока, што би свакако било у интересу европске цивилизације као целине. Главна препрека на овом путу је деструктивна политика САД. Како би ЕУ напредовала мора да успостави партнерски однос с руским блоком, али за то су неопходна огромна улагања у стварање европске безбедносне структуре, што би изазвало опште снижење животног стандарда у ЕУ и паралисало њену економску активност.
Зато последњих година можемо приметити компромисну варијанту у којој ЕУ делимично води антируску политику, али у другим сегментима, као што је трговина енергентима, и те како с њом сарађује. Ово се није допадало Доналду Трампу, а неће се допасти ни Бајденовој администрацији, међутим САД су немоћне да спрече овакву половичну сарадњу ЕУ с Русијом, јер имају на располагању само претњу тоталног раскидања веза и повлачења безбедносне подршке ЕУ, што би и саме Сједињене Државе повукло на дно заједно са ЕУ. Ову наизглед пат-позицију полако мења Кина, самом чињеницом да се ради о првој економији света која је спремна да сарађује са свима. Треба обратити пажњу и на огромну унутрашњу нестабилност САД, која шаље јасан сигнал свима осталима да је америчка спољна политика непостојана и неодржива на дуже стазе јер се не зна како ће та држава изгледати кроз пет година. Умирућа империја може претити, али се с њом не може градити заједничка будућност.[/restrict]
