Епитаф из Лондона

ОДЛАЗАК ЗЛАТНОГ ДЕЧАКА

Енглески коментатор хвали фудбалско умеће Марадоне, скоро се загрцне и са сузном искром у оку закључује: „Ипак, био је несавршен, мањкав човек.“ Марадона је био савршен фудбалер, али, ето, био је некако мањкав човек. А ми Балканци Марадону једноставно волимо. Зашто ми волимо мањкавог човека? Па зато што је као ми, зато што је као Андрићева Жепа кад у пролеће набуја

За „Печат“ из Kембриџа Небојша Радић

Енглески медији су протеклих дана с великом пажњом испратили одлазак Марадоне. Коментатори су исписали колумне, а познати фудбалери причали о сусретима на терену и ван њега с можда најбољим фудбалером свих времена. Чувени центарфор Гари Линекер је сузних очију причао како је, пред једну ревијалну утакмицу за тим света, Марадона стајао на центру и 13 пута је шутнуо лопту увис из све снаге. Сваки пут би падала на корак, највише два од њега и опет се враћала под облаке. На тренингу Барселоне су, после тога, наставља Гари, пробали да то изведу. Најбољи је то успео само три пута.

[restrict]

Хвале Енглези, али онда долазе до нерешиве енигме, до котрапункта када осећају потребу да изрекну то чувено „али“. Али сви знамо да је Аргентинац био мањкав човек (flawed individual). И онда сви у студију погну главе. Неко климне у знак одобравања. Публика која то гледа и чита вероватно исто тако реагује. Да, да, „али“…

Шта спречава, питамо се, ове истините, искрене поклонике фудбала да човека, Марадону испрате безрезервно, без тих трапавих „али“, „можда“, „ипак“? И да ли ми, Балканци, можда баш из истог тог разлога овог човека волимо као да је један од нас и као што се то код нас ради, без „али“, без „можда“, без „ипак“?

ТО ЈЕ ТАЈ СВЕТ У једном давном интервјуу, Гари Линкер је, тада играч Барселоне, одговорио на питање новинара и рекао да вози форд. „А зашто не возите ролс-ројс?“, зачудио се новинар. Па знате, одговорио је лепо васпитани, скромни момак из Лестера, ја сам само фудбалер, не приличи ми. Ролс-ројсеви су за аристократе, за богате људе.

Гари је очигледно добро разумео своје место и улогу у дотичној друштвеној заједници. Захваљујући, између осталог, и таквом ставу, данас ради на Би-Би-Сију, где је најплаћенији коментатор уопште, не само фудбала, с платом већом од 1,5 милиона фунти годишње.

Дотична друштвена заједница, у неким круговима познатија као Британска империја, током његове каријере успела је да ратује с многим земљама (на њиховој половини терена) па и с Аргентином око Малвина (Фокланди на енглеском). Исто су тако успели да одрже чилеанског крволока Пиночеа у животу и на слободи. Гари је све то време, као и сви други, и даље радио свој посао. Његов се иметак данас процењује на 30 милиона фунти.

Да бисмо скицирали Марадону из овог специфичног угла и дали одговор на почетно питање у вези са оним „али“, потребно је да се задржимо и на једној сасвим и неспортској сцени – на најодвратнијем интервјуу који је ваш дописник имао несрећу да на телевизији одгледа.

Државни јавни сервис је 2007. године обележио (прославио?) 40. годишњицу смрти аргентинског револуционара Че Геваре. У лондонском студију је као угледни гост био Феликс Родригес, агент ЦИА који је дао наређење да се револуционар без суђења стреља. Тако нам је Би-Би-Си приредио то задовољство да можемо с дивљењем и поштовањем да гледамо и слушамо тог бившег Кубанца који је радећи за Америчку тајну службу у Боливији хладнокрвно убио Аргентинца.

То је, дакле, тај свет на који је Гари пристао, а Дијего није. И никада неће. И није ли то, радије него дрога, жене и она два гола у мрежи Шилтона, повод за оно мало, шармантно енглеско „али“?

EL PIBE DE ORO El Pibe de oro (златни дечко) на десној мишици носи истетовирани лик Че Геваре, а на листу леве ноге лик Фидела Кастра. El Pibe из принципа не игра у енглеским клубовима и пријатељ је Фидела Кастра, народских лидера Уга Чавеза и уругвајског председника Хосеа Мухике, Ева Моралеса из Боливије, Емира Кустурице… El Pibe мрзи све што долази из Сједињених Америчких Држава, империјализам… El Pibe воли све људе Латинске Америке од Мексика па све до последњег педља Огњене земље. El Pibe воли Наполитанце и тај страсни град под претњом вулкана где и дан-данас, доле у најужој улици центра, постоји изба звана Ил Чериљо где је чувени сликар Каравађо, „сви су моји греси смртни“, господар киста и мрака, пре много векова срео своју судбину у лику шаке плаћеника с исуканим мачевима. El Pibe воли нас Балканце, који смо по свим законима историјске маргинализације и бурног темперамента сасвим компатибилни с јужноамеричким рођацима. Та љубав га наравно није спречила да Звезди на Маракани да један од најлепших голова које је Београд икада видео.

El Pibe пева с навијачима, с келнерима, чистачима улица, с теткицама у школама, с мамама и татама, с децом и животињама. Он пева, игра и радује се искрено као дете сваком дану као дару, сваком пријатељству и загрљају.

ОД РИО ДЕ ЛА ПЛАТЕ ДО ЖЕПЕ Златни дечак и даље даје Енглезима тај гол Божјом руком. Тај тренутак је пролетео кроз неку црну рупу у свемиру, изврнуо се и остао светла пулсирајућа тачка која сведочи о постојању хоризонта могућности. Замислимо само шта његовим земљацима значи та победа 1986, после изгубљеног рата, а тај први гол па још и онај други кад сви енглески коментатори и дан-данас застану, узму ваздуха па уз аплаузе кликну: па ово је генијално! Без „али“, без „можда“. Дијего је тај и онај други гол и за све нас дао.

Био је мањкав човек, кажу. Био је човек, одговарамо. Пријатељи и браћа су они који остају уз тебе и када летиш и када падаш. Уз тебе су и када се ваљаш по свињцу или кокошињцу и када у рукама подижеш Златну богињу.

Како омеђити ширину и дубину Рио де ла Плате, Дунава или Дона? Како заградити, у обор затворити човека ситним речима као што су „али“, „ипак“… Је ли Златни дечко оштетио кога својим поступцима осим самога себе? Колико знамо, намерно није, а ненамерно, о томе нека суди ко мора и ко је за то надлежан, највиша инстанца.

Срце, то велико срце које све види, није издржало. У овом новом веку могућа је трансплантација свих органа па и срца. Лако је, ко има пара, да замени и срце. Ради се. А понеко има само једно једино срце којим може да живи, да пева, игра фудбал и свет око себе да види, далеко од људи којима је то само један од замењивих органа.

У Андрићевој причи „Мост на Жепи“ велики везир Јусуф се сећа родног краја и даје да се тамо, у Босни, преко реке Жепе, притоке Дрине, направи мост. Искусни неимар Италијан долази да води радове. Кад су послови на изградњи поодмакли, наиђе ноћу облак, проповеда нам Иво, и удари гадна, тешка киша, река нарасте и собом понесе све скеле и бране које су мајстори подигли. Ујутру је после све опет мирно, само су трагови велике воде и грађевине остали. Сакупе се ту сада сељани, посматрају, загледају, чешкају по брадама и мрморе – „Не да Жепа моста на се“, кажу па климају главом у знак одобравања. Не да река, та исконска снага и спона између неба и утробе земљине, не да река на се.

Тако и наш Дијего, као дивља балканска река Жепа. Не да на се ни на пријатеље око себе.

А да тако и даље буде постараћемо се сви ми који памтимо. Без „али“, без „можда“. Без „ипак“.   

[/restrict]