Домаће снаге за стране намере

Бошњачки лобиста Данијел Сервер препоручио је новој администрацији у САД уставну реформу БиХ којом би били „сахрањени“ ентитети. Главни посао би обавиле домаће снаге, назване „народним покретом“, док би им Американци и Европљани само пружали „логистичку подршку“

Што је извесније да ће се „пријатељ Босне“ Џозеф Бајден у јануару 2021. уселити у Белу кућу, расту притисци на Републику Српску. Из Сарајева, али и од стране бошњачких „заштитника“, стижу захтеви да се спроведе реформа „превазиђеног Дејтонског споразума“ и донесе „грађански устав“ по мери најбројнијег народа БиХ. [restrict]

САРАЈЕВСКИ КОМИНИКЕ При овој подели задатака свој део обавеза је добио и Савет за спровођење мира у БиХ, тачније, политички директори Управног одбора овог тела које, иначе, нема упориште у Дејтонском споразуму. Желећи да „правно дезавуишу“ тврдње Милорада Додика да „Република Српска има право на самоопредељење“, а посебно његово недавно упозорење – изречено у обраћању чланицама Савета безбедности Уједињених нација – да ће РС, у случају да Валентнин Инцко настави да спроводи своје одлуке, „размотрити почетак интеграција са Србијом“, у свом коминкеу су ентитетима оспорили право на отцепљење. Констатовали су да „они правно постоје само на основу Устава БиХ“, подсећајући уз то да су „одлуке Уставног суда БиХ коначне и обавезујуће“, као и да „високи представник ужива њихову подршку“.
Од њих смо могли чути оцену да су „правосудне реформе кључни приоритет БиХ“, али исто тако сазнали и да су органи формално независне државе Босне и Херцеговине добили задатак „укидања рестриктивних мера које произвољно ограничавају кретање миграната“. Као и у многим ранијим приликама, при доношењу овог коминикеа је свој глас издвојио представник Русије.
А зашто није подржала ставове већине, Москва је објаснила кроз саопштење своје амбасаде у БиХ у коме се истиче како је „низ порука дела међународне заједнице у том документу на рубу мешања у унутрашња питања суверене земље и да то више личи на политички алат за промовисање агенде која нема никакве везе с применом мировног споразума“.

ОБРАЧУН У САВЕТУ БЕЗБЕДНОСТИ Ставови доносилаца „сарајевског коминикеа“ су, нимало случајно, били идентични позицијама које су, реагујући негативно на обраћање Милорада Додика Савету безбедности, заузели амбасадори водећих западних земаља у светској организацији на Ист Риверу. На овом округлом столу Савета безбедности, одржаном на иницијативу Русије са циљем да представници три народа дејтонске творевине изнесу своје виђење ситуације у земљи, учествовали су државник из Лакташа и председник ХДЗ-а БиХ Драган Човић, али не и лидер СДА Бакир Изетбеговић. Српски члан Председништва БиХ је у свом „оштром обраћању“ – који су његови опоненти из Сарајева и дела тзв. међународне заједнице окарактерисали као „недипломатски језик“ – саопштио чињенице о учинку високих представника у тумачењу „духа Дејтона“.
Покојног британског лорда Педија Ешдауна је назвао „криминалцем који је на све начине покушавао уништити Дејтонски споразум“, док је актуелног „гувернера“ из Аустрије Валентина Инцка „почастио“ епитетом „монструма који је показао да мрзи Србе“, констатујући да је он „постављен на садашњу позицију са циљем да искључиво промовише интересе Бошњака“. Можда су неке речи које је најутицајнији политичар мањег ентитета БиХ упутио на рачун добро плаћеног дипломате из Клагенфурта биле и неумесне, али оне никако не мењају суштину ствари коју је он предочио уваженим дипломатама у Њујорку. Нити су могле бити оправдан разлог да амбасадори САД, Велике Британије, Немачке и Француске не покушају аргументима да оспоре његове тврдње. Као и да дају конкретне одговоре на нека од постављених питања, попут оног зашто се Косову даје право на независну државу, а Републици Српској то истовремено не дозвољава?
Уместо аргументима и чињеницама, представници најмоћнијих земаља „демократског“ Запада у Савету безбедности су, очигледно, већ раније усагласивши ставове, настојали да Додика демантују коришћењем добро познатих адута – силе и свог уверења о непогрешивости великих. Тако су, попут папагаја, поновили већ толико пута изнесене „неспорне истине“ да њихове државе „снажно подржавају независну БиХ“, као и „високог представника Валентина Инцка, чије је присуство у тој земљи неопходно због одржавања мира и доношења важних одлука“. На какве нове „важне одлуке“ мисле, овом приликом нису прецизирали, али су зато стали у заштиту лика и дела како Валентина Инцка, тако и судија Уставног суда БиХ, поручивши – попут амбасадора Немачке Гинтера Хојзгена – да „вербални напади и непримеран језик не смеју бити толерисани“.
Истина је, додуше, да се хер Хојзгенова захвалност Инцку „на раду и очувању мира и помирења у различитим сегментима друштва“ може схватити и као наговештај скорог окончања мисије овог дипломате у земљи у којој је газдовао више од деценије. Што, јасно, не значи и да би његов евентуални одлазак из некадашње централне југословенске републике требало схватити као суштинску промену курса оних који су му све ове године давали директиве за управљање Босном.

ПРОЈЕКАТ ЗА НОВУ БиХ А да се за дејтонску творевину – без обзира на то хоће ли у њој и даље своју улогу играти актуелни високи представник – спремају планови радикалне трансформације, најавио је ових дана утицајни бошњачки лобиста Данијел Сервер. Овај аналитичар и професор на вашингтонском Универзитету „Џонс Хопкинс“ је у излагању пред Спољнополитичким одбором Представничког дома Конгреса САД (где су, такође, говорили и његови истомишљеници Мадлен Олбрајт и Јануш Бугајски) изнео идеје које ће, уколико их прихвате Бајден и његов тим, постати део политике нове вашингтонске администрације.
Суштина његове „реформе“, која, како истиче, „има за циљ да БиХ постане ефикасна и уједињена држава способна да испуни услове за улазак у НАТО и Европску унију“, јесте „развлашћивање“ или потпуно укидање „дејтонских творевина“, ентитета и кантона, чему ће допринети и промена изборног закона. Њоме ће се, како он верује, „развластити етнички утемељене националне странке“ и тиме (мада то јавно не наглашава) повећати простор за јачање утицаја „грађански оријентисаних“ партија. Главна мета ове реформе је, наравно, неподобна Република Српска, као сметња уласку државе у Северноатлантску алијансу и преносилац „малигног“ руског утицаја на овом простору.
Занимљив је начин на који професор Сервер планира да реализује пројекат за нову Босну и Херцеговину. Страни фактори ће у томе свакако имати свој део посла, па би тако ММФ и Светска банка требало да у циљу финансијског слабљења ентитета (читај, изазивања незадовољства код грађана) убудуће „прекину с праксом њиховог помагања“, односно да новац „преусмеравају на општине и државну владу у Сарајеву“.

НАРОДНИ ПОКРЕТ Искусни аналитичар, ипак, признаје да „нико изван БиХ не може реформисати њен устав“, због чега ће, по њему, кључну улогу у трансформацији некадашњег Босанског пашалука имати „домаће снаге“. Он их назива „народним покретом“ коме ће Вашингтон и његови европски партнери само „асистирати“. Односно, „заштитити их својим великим утицајем од репресија власти“ док учесници босанске обојене револуције не приведу посао крају.
Дакле све је јасно. Или не баш све. Сервер не прецизира ко ће сачињавати те његове „домаће снаге“, али је очигледно да се једна таква акција подстицања незадовољства грађана тешко може извести без активног учешћа бар дела опозиционих странака РС.
Верујемо да професор са Универзитета „Џонс Хопкинс“ међу важним „извођачима радова“ у његовој, за сада само жељеној „операцији“, види новог, младог градоначелника Бањалуке. Пошто је Драшко Станивуковић (чији су последњи чврсти национални наступи изазвали разочарање у Сарајеву), баш као и остали челници опозиционих странака, након Серверових наступа упознат с његовим плановима за мањи ентитет БиХ, јасно им је да ће, уколико пристану на сарадњу са западним „заштитницима народног покрета“, на крају по евентуалном доласку на власт морати да плате „висок рачун“. Тачније, да ће бити приморани да се, макар и тешка срца, усагласе с уставном реформом формалног или фактичког укидања Републике Српске, у коју се, бар на речима, толико заклињу. Али као што смо већ једном рекли, сами ће одлучити да ли желе, уз овакву „помоћ“ и цену, да преузму полуге власти.

ОРКАН НАПАДА НА РС Реаговао је, наравно, Милорад Додик. Оценивши да се „припрема оркан напада на Републику Српску“, идеје Данијела Сервера и његових истомишљеника је назвао „предлогом државног удара којим треба да се промени укупни политички и уставни поредак у БиХ“. По његовој процени, Серверов „грађански устав“ може бити успостављен „само уз рушење мира и увођење БиХ у дестабилизацију са несагледивим последицама“. Додик је такође, бар јавно, изразио уверење да за овакво пројектовану „уставну реформу“, у Републици Српској „без обзира на постојеће разлике између власти и опозиције у бројним питањима, не постоје капацитети“.
Додик је дакле сигуран да – иначе, према захтевима са Запада максимално „кооперативна“ опозиција из РС – неће смети да подржи „реформу“ која значи укидање Републике Српске. Да ли је у таквој процени (под условом да је заиста искрено мислио оно што је саопштио јавности) будућег понашања оних које је често називао издајницима био у праву, показаће, наравно, време. Баш као што ће оно потврдити или демантовати његове оптимистички изречене тврдње да за „укидање конститутивних јединица БиХ не постоји интерес ни код актуелне, ни будуће (Бајденове) америчке администрације“.

АМАНДМАН СДП-а Пре него што је Сервер обелоданио своје „препоруке“ за некадашњу централну југословенску републику, Социјалдемократска партија БиХ је поднела предлог амандмана на Устав Босне и Херцеговине. Случајно или не, захтев предлагача из ове наводне левичарске странке (која је, узгред буди речено, настала из некадашњег Савеза комуниста) да БиХ, уместо садашњег Председништва, добије председника (и два потпредседника) државе, у потпуности се поклопио с једним од елемената новог „грађанског“ устава „реформисане Босне“ који је, пред Спољнополитичким одбором Представничког дома Конгреса САД, будућем станару Беле куће предложио Данијел Сервер.
Као што се и могло претпоставити, амандмани Социјалдемократа нису добили подршку Уставноправне комисије, а затим и Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ. Верујемо, међутим, да предлагачи нису ни очекивали да ће њихови амандмани већ сада постати део Устава БиХ. Циљ им је био да покажу домаћој и међународној јавности да постоје „модерне, грађанске снаге“, способне да понуде нова решења за превазилажење етничких подела и да замене на власти „истрошене“ националистичке партије. СДА би, баш као и владајуће српске и хрватске партије, била отерана с кормила али би – што је за све у Сарајеву много значајније – с неизоставном уставном реформом нестала и мрска „влашка“ творевина са седиштем у Бањалуци.
Крај ове, по много чему мрачне 2020. године, неће нажалост донети престанак атака на прву српску државу западно од Дрине. Већ по усељењу новог становника у Белу кућу може се очекивати и да сви који деле жеље Данијела Сервера наставе са још јачим ударима који би – како очекују – требало да доведу до кључног циља, претварања Босне у „функционалну државу“. А до њега, осим у случају коришћења мање вероватне војне опције, не могу доћи без помоћи домаћих, српских снага које би требало да одиграју кључну улогу у уставном гашењу Републике Српске, за чије је стварање проливено толико много крви. Остаје да се запитамо има ли кандидата који би се, због властитих интереса и амбиција, ставили на чело таквог „народног покрета“. Али и да поставимо питање поседују ли такве особе способност да, уз „логистичку подршку“ западних сила и вероватну стручну помоћ професионалних извођача обојених револуција (попут Срђе Поповића и његових другара), претворе планове бошњачког лобисте из Вашингтона у (не)дело.
[/restrict]