Демократија на респираторима

„Или-или“ и после тога

Није само досетка да ћемо после године у којој је кључна реч lockdown (закључавање) време делити на пре короне (енгл. B.C.) и после короне (енгл. P.C.)

1Пуштајте Вагнера, народе … Немци су се вратили! Не, не топли, безлични, измучени, мирољубиви, послератни Немци … него Немци! Знате на које мислим. Не Немци „Нисам знао куд иду возови“. Немци „Ја сам само извршавао наређења“. Него они други Немци.
Да … ти Немци.
Овако је амерички писац Ц. Ј. Хопкинс, који живи у Берлину, видео доношење Закона о заштити од инфекција (Das Infektionsschutzgesetz) у немачком Бундестагу 18. новембра текуће прве корона-године. Тај закон „формално даје влади овлашћење да доноси било какве едикте под маском заштите јавног здравља. Влада је то ионако чинила – наређивала закључавање, полицијски час, забрану путовања, забрањивала демонстрације, нападала домове и предузећа, наредила свима да носе медицинске маске, узнемиравала и хапсила неистомишљенике итд. – али је Бундестаг то ’легитимисао’“. Сад је то закон оверен „једним од оних замршених званичних печата које немачке бирократе воле да ударају на папире“.
Ц. Ј. Хопкинсу је тај закон упоредив са чувеним законом из 1933. Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich, који је с истом врстом „добронамерности“ омогућавао канцелару „да доноси било какве едикте“ а за „решавање невоља народа и Рајха“. „Да, схватам да то звучи прилично слично, али према Влади и немачким медијима, не постоји апсолутно никаква сличност, и свако ко сугерише да постоји ’крајњи је десничарски АфД екстремиста’, ’неонацистички теоретичар завере’, или ’антивакс езотеричар’ или тако нешто“.
Не знам да ли би Ц. Ј. Хопкинс написао овакву опаску о корона-радњама у Њујорку, Паризу, Лондону, па и у Пекингу и Москву, али могао би. А и ми смо на „европском путу“. Пре Немачке – 12. новембра – Скупштина Србије је усвојила Измене и допуне Закона о заштити становништва од заразних болести, где су министру дата најшира овлашћења, али да има на уму сугестије Светске здравствене организације. А онда је председник подвукао: „Ко не жели да се вакцинише, нека унапред каже да неће у болницу.“

2Сви су у овом добу одмакли руке од Слободе и Правде, а без којих никад ниједно друштво није могло да отвара путеве наде. Корона-драма све ставља на искушења. Ко ће нам први показати свећу која лелуја на крају тунела? Само толико је светлости остало. То је нама прва корона-година показала, вероватно без намере корона-продуцената. Пут којим ће кренути модерни свет је сав у магли. Али магла не може одложити историјски преокрет.
Сетио сам се тим поводом текста Хитлерова победа? из 1945. Жак Елил, борац Покрета отпора, после писац изузетних књига о техници и пропаганди, у недељнику Réforme 23. 6. 1945. упозорава да Хитлерова објава две месеца пред капитулацију да је победио није безумни глас очајника. Прво, „све што је рекао, урадио је“, а друго „Хитлер очигледно није мислио на победу савремене Немачке, нити на војну победу. Хтео је да победе нацизам и вечна Немачка… То није први пут да војно поражени политички порази свог освајача. Тако су војске Револуције и Царства на крају биле поражене, али су широм Европе пронеле идеју Републике и осећање слободе, после чега више нико није могао зауставити тријумфални марш XIX века“.

3Кад се истопила постнаполеоновска оставштина, Хитлер је „промовисао тотални рат, који подразумева тоталну мобилизацију, а с друге стране, тотални масакр“. То је значило „рат за истребљење цивилног становништва (у чему смо сви били прилично успешни!) – и да би се постигло неограничено коришћење свих снага и ресурса нације за потребе рата. Да бисмо победили, не можемо поступати другачије. То је очигледно. Али да ли се зло заиста може победити злом?“
У тоталној мобилизацији „не само да су жене мобилисане да обављају послове за које нису створене него је, што је још важније, држава себи доделила апсолутну власт… Држава преузима све и све обавља преко техничара. Шта је то ако не диктатура? У сваком случају, то је оно што је успостављено у Енглеској и Америци… о Русији да и не говоримо“.
А слобода у таквом друштву? „То може бити само мит, када се у сваком јавном говору неко позива на слободу, иако је она скоро свуда практично укинута.“ Писао је Елил 1945. како „можемо рећи да је то само привремено, да је то било нужно због рата и да ћемо се у миру вратити слободи. Нема сумње да ће се у одређеном периоду после рата, у неким земљама фаворизовати одређене слободе, али то ће сигурно бити кратког даха.“ Постхитлеровска заоставштина!?
И било је по Елиловом „пророчанству“. Черчил је одмах од Гебелса посудио моћан појам „гвоздена завеса“ и започео рат до истребљења дојучерашњих савезника. Слобода је и на Истоку и на Западу илузија. Што се о њој више говорило, ње је било све мање.

4Исток је био груба власт, а Запад је, како је то показао Рајт Милс већ педесетих, прешао „с владања на манипулисање“. Грубост је пре изгубила историјску битку. А на Западу су контролисани политички избори супституисани „великим избором“ у шопинг моловима. Зов кока-кола, марлбороа и левиса директно ће урушити источну диктатуру, а фрустрирани Исток се сурвао у „добровољно ропство“.
А на Западу су могли да се размахну. И оголе. Она слобода шопинг молова се претворила у „терор избора“. Потрошачи угурани у тај мутљаг понашали су се као „кувана жаба“ из експеримента. Раслојавање у друштву је донело највећи распон између богатих и сиромашних у историји.
Недавно је у Давосу, без имало кајања, објављено да осам најбогатијих има вредност капитала као пола света, три и по милијарде људи. Бил Гејтс је стекао имовину коју, с друге страну, нема 100 милиона Американца. Џеф Безос зарађује на сат седам милиона долара, а његов запослени 12 долара. Друштво се распало. Хитлер је знао шта говори.
И појам грађанин испарио је из демократског система. Његова улога се свела на убацивање листића у кутије сваке четврте године. Али као што је коначно у време ове „пандемије хаоса“ приметила шведска лева интелектуалка Карин Петерсон, „демократија није само право гласа. Дугорочно је важна правда, а правда се може постићи једино променом материјалних услова живота људи… За спас демократије потребно је створити нове противтеже данашњем капитализму“.
Ако то преведемо на језик бећарца који је користио Александар Поповић у својим филмским интерпретацијама Достојевског: Еј ветар дува, / шљиве опадају, / Сиромашни јадни / поваздан страдају. / Биће скоро пропаст света / Нек’ пропадне није штета. Није штета.
После самоубилачког сна о „крају историје“, главни ток историје се сели на Исток. Иако је тачно да вестернизовани ум не може разумети ни добро ни зло Истока, стварност ће постати „учитељица живота“. То не мора изгледати као „светла будућност“, али је будућност.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *