Борба за „душу Европе“

Геополитичку и геоекономску борбу САД и Русије обележиће непоколебљива одлучност руског председника Владимира Путина да доврши гасовод „Северни ток 2“, без обзира на било какве санкције

Mагистрални гасовод „Северни ток 2“, који дном Балтичког мора и трасом дугом преко 1.200 километара треба да повеже обале Русије и Немачке, постао је у овом тренутку вероватно најважније питање европске, па и светске геополитике. Ушавши у финалну фазу изградње, са завршених око 95 одсто, цевовод којим би Москва требало Европи да испоручује око 55 милијарди кубних метара природног гаса годишње постао је предмет најогорченије борбе. Званични Вашингтон предузима све могуће мере да оспори и заустави овај пројекат, и што је најзанимљивије, у његову одбрану устала је не само Москва већ је све више гласова и у самој Европи. Наравно, и у Немачкој, која би била главни профитер од завршетка и пуштања у погон овог гасовода. Тако је ова геополитичка и геоекономска борба САД и Русије већ попримила готово митски карактер, али ће по свему судећи кључни фактор у свему бити непоколебљива одлучност руског председника Владимира Путина да пројекат доврши, без обзира на било какве санкције које Вашингтону могу пасти на памет. Једини предуслов, без кога би све то било бесмислено, јесте за сада непромењена подршка Берлина да се такође супротстави све већем америчком притиску.

[restrict]

ПРЕЛАМАЊЕ БУДУЋНОСТИ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА? На крају, може да се испостави да битка око „Северног тока“ далеко надмашује „обичан“ економски и енергетски пројекат и да се преко ње прелама читава будућност европског и светског поретка. Уколико Вашингтон успе да сломи отпоре у Европи и свима наметне своју вољу (и свој скупљи гас из шкриљаца), тиме ће још једном потврдити глобалну доминацију и статус неприкосновене суперсиле – за коју важе сасвим друга правила него за све остале. Међутим, сама чињеница да је Берлин смогао снаге пре десет година да изгради први „Северни ток“, иако су и тада били огромни притисци прекоокеанских савезника, као и да годинама одолева још јачем стиску поводом наставка овог амбициозног пројекта, показује да је до одређених – и не баш малих – „померања“ у систему светске моћи већ дошло. А уколико би пак Берлин и Москва успели да доврше своје дело, и тиме себи и целој Европи донели јефтинији гас и друге осетне материјалне и политичке добитке, била би то недвосмислена потврда да и најмоћнија светска суперсила има своје видљиве лимите. Каква би тиме порука била послата у свет, и да ли би то Америци донело више или мање спокоја у будућности – сасвим је очигледно.

Непрестане покушаје Вашингтона да осујети извођење радова, портпаролка руског Министарства иностраних послова Марија Захарова не назива другачије до „политичком агресијом“. Она се тиме, како преноси „Раша тудеј“, осврнула на изјаву в. д. америчког амбасадора у Берлину Робин Куинвил, која захтева од домаћина мораторијум на изградњу гасовода. У интервјуу за немачки дневник „Ханделсблат“, амбасадорка је поручила да је „за ЕУ и Немачку дошло време да прогласе мораторијум на изградњу гасовода“. Како је нагласила, ова мера била би јасан сигнал да Европа више не прихвата „упорно малициозно понашање Русије“. „Овај гасовод није само економски пројекат већ и политички инструмент Кремља, уз помоћ кога се планира да се заобиђе Украјина и подели Европа“, поручила је Куинвилова.

ИЗЈАВЕ ЗВАНЕ „ФАНТАСТИКА“ Одмах је на фејсбуку реаговала Захарова, назвавши изјаве Куинвилове „фантастиком“. Она је подсетила на текст „Вашингтон тајмса“ од 5. марта 2014, под насловом „Реганова администрација је упозоравала да ће испоруке руског гаса преко Украјине ослабити Запад“. У тексту је наведено да су 1981. Реганови саветници позивали на супротстављање новом цевоводу из Русије у Европу. Из Беле куће, подсетила је, тада су упозорили да је њихова стратегија „усмерена на ограничавање економских полуга совјетског утицаја на Запад“. „То је таква дихотомија. Руска цев, ма куда, ма када и на који начин она ишла, ма каквим споразумима била легитимизована, већ деценијама изазива исту реакцију САД – политичку агресију и незаконито супротстављање. Желим да кажем Вашингтону: ’Не сме се играти против правила. Ако хоћете да будете одговоран играч у међународној економији, треба играти по правилима.’ Знате ли ко је то рекао? Кондолиза Рајс, и опет у контексту руског гаса (цитат из тог истог ’Вашингтон тајмса’, 6. јануара 2006). Време је вратило САД исти тај њихов позив“, подвукла је Марија Захарова.

Да би се мало боље разумеле речи Захарове, ваља се вратити у време на које се односе цитиране изјаве. Пре свега, када је реч о Кондолизи Рајс, бившој америчкој државној секретарки из времена Џорџа Буша Млађег, она је свој позив Русима упутила поводом спорова о томе да треба поштовати сва европска правила о изградњи и коришћењу гасоводних капацитета, између осталог и о томе да власник цеви која пролази по територији ЕУ не може да буде и власник гаса који кроз њу пролази, али и о спречавању монопола, па тако део капацитета гасовода треба да буде понуђен другим оператерима и произвођачима плавог енергента. У пракси, ова правила су се показала ефикасна за успоравање и спречавање продора руског гаса и енергетског утицаја у Европи, али нису успела да га потпуно зауставе. „Газпром“ и друге руске водеће компаније, уз увећане трошкове, прилагодиле су се новонасталим условима и бизнис је могао да буде настављен.

АНАЛОГИЈА С ДОГАЂАЈИМА ОД ПРЕ ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ Први и највећи плод тих напора је изградња првог гасовода „Северни ток“, који је упркос свему пуштен у рад у октобру 2012. године. Свих претходних година Русима је поручивано да морају да „поштују правила“, без обзира на то што су се та правила најчешће мењала у ходу. Такозвани „Трећи енергетски пакет ЕУ“, којим је прописана забрана монопола у снабдевању гасом и захтевано да 50 одсто капацитета гасовода буде доступно на слободном тржишту, како би и конкуренти могли да транспортују свој гас, усвојен је 2009, усред спорова о „Северном току“ и „Јужном току“. Због политичке и економске снаге Немачке, први пројекат је изграђен, док Бугари нису имали толико ауторитета и моћи да „изгурају“ свој гасовод, па су морали од њега да одустану, од чега су штету претрпели и они и друге земље на траси гасовода, међу којима је и Србија. Исто тако, и данас је под америчком лупом не само „Северни ток 2“ већ и гасовод „Турски ток“, који преко Балкана иде практично истом трасом као и „Јужни ток“. Ипак, од свог неуспелог претходника разликује се много мањим капацитетом (и зарадом транзитера), као и тиме што иде заобилазним путем преко Турске.

Можемо да се вратимо још више у прошлост, на почетак 1980-их, када је Хладни рат Вашингтона и Москве био у пуном јеку, а две суперсиле застрашивале и себе и цео свет нуклеарним ракетама средњег домета распоређеним у Европи. Тада је, по кредитном моделу „гас-цеви“ уз подршку немачких и јапанских банака, СССР изградио и 1983. пустио у погон магистрални гасовод Уренгој–Ужгород, фактичког капацитета 28 милијарди кубика годишње – којим се, преко Украјине и Мађарске, и данас снабдева Србија и друге земље овог региона. Администрација Роналда Регана увела је 1981. ембарго на испоруке Москви високотехнолошке америчке опреме, што је одмах преполовило пројектовани капацитет гасовода, с најпре замишљених 64, на 32 милијарде кубика. Повод за ембарго биле су оптужбе према СССР-у да је учествовао у увођењу ванредног стања у Пољској, и због репресија „према пољском народу“. Истовремено је извршен велики притисак на европске партнере, а америчке санкције нису заобишле ни њих. После низа преговора, Вашингтон је ипак допустио да „смањени гасовод“ буде довршен, јер је било јасно да је гас Европи неопходан.

Види се аналогија данашњих догађаја са онима од пре четири деценије. И данас је Европи, пре свега немачкој привреди, неопходан руски гас у великим количинама – а непромењена је и аргументација Вашингтона. Уз једну чисто реторичку разлику: тада је проблем био што гасовод пролази преко Украјине, а сада је проблем што не пролази. Као што је Рајсова поручила Русији 2006. да „правила морају да се поштују“, тако сада и Москва исто то каже, имајући у виду да Вашингтон прибегава екстериторијалним санкцијама према европским компанијама које, сарађујући с Русијом на „Северном току“ – поштују најстроже европске законе и сва прописана правила. Па им се опет прети санкцијама. „Правила“, очигледно, нису иста за све. Или, једноставно речено, у данашњем свету важи само једно – право јачег. Русија је одавно показала да на такву игру не пристаје и да јој није могуће било шта наметати, али се – парафразирајући сер Винстона Черчила – сада води борба за „душу Европе“.            

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *