ВИТАЛНИ ИНТЕРЕС

Крајње неуобичајено је да се на витални интерес позива када су у питању унутрашње ствари, а нарочито државни простор. Он се подразумева! Уосталом, у српском Уставу јасно је дефинисан јединственошћу и недељивошћу територије и неповредивошћу граница. „Тачка!“ – како би, али с потпуно супротном поруком, рекла председница владе у време свог првог мандата

Замах доминације Запада под америчким вођством приближава се крају, али жилаво опстају полуге униполарне „меке моћи“. Међу њима промена значења појмова, тј. укидање или релативизација старе, а установљавање нове терминологије има значајно, мада недовољно уважено место. Заступљено је у међународним односима на највишем нивоу, те се велике силе често међусобно лицемерно ословљавају као партнери, мада су крвни непријатељи. На Балкану – нарочито на његовом постјугословенском делу који ЕУ и САД сматрају сопственим неоколонијалним забраном – специфични изрази су, сходно томе, само део укупног третмана метрополе према домороцима. Зато измишљени, орочени хороними као што су Западни Балкан, Регион, Југосфера, Мали Шенген или Прешевска долина нису ништа више од саставног дела укупног ниподаштавајућег приступа Запада према трансгресионом фронтијеру на путу ка Истоку. Не треба их одвајати од пристрасног тумачења, планског еродирања, селективног примењивања и потпуног непоштовања склопљених споразума и потписаних међународних уговора, а камоли усмених договора. У њиховим уређеним земљама то је готово немогуће. Као што је немогуће и помислити не само на кршење већ и на подсмевање уставу, док Балканцима на (полу)периферији пак дежурни изасланици без пардона поручују да устав „није Библија“. Онда не треба да чуди што од српских челника траже да га „креативно тумаче“ како би се одрекли срца српских земаља, да њихово евентуално стављање потписа не би било на признавање косовске независности већ на „свеобухватни и правно обавезујући споразум“ и да то наводно не би била велеиздаја већ би народу могло да се прода као „храбра одлука“.

[restrict]

„НАШ НАРОД“ У обраћању јавности 20. октобра 2020 (на Дан ослобођења Београда) председник Србије је од шест циљева будуће владе – чије трајање је унапред орочио на мање од годину и по дана а да она још није била ни конституисана – као други приоритетан задатак навео „борбу за интересе нашег народа на Косову и Метохији“ (…) „и за очување виталних интереса Србије на Косову и Метохији“. Потенцирање (виталног) интереса сопственог народа и државе, и то унутар једног дела државне територије, могло би да се схвати као бесмислена, неопрезна изјава, да није специфичне ситуације. Будући да производи неколико нејасноћа, требало би је разјаснити и с појмовног и са суштинског становишта.
Прво, шта обухвата појам „наш народ“? Ако се подразумева да су Косово и Метохија саставни део Србије, онда целокупно становништво Покрајине мора бити „наш народ“ – и Срби, и арбанашка (албанска), уз остале националне мањине и етничке групе. Али како осмислити и још више како спровести „борбу за интересе“ тако схваћеног (укупног) „нашег народа“ када је сасвим јасно да се они дијаметрално разликују, првенствено Срба и Арбанаса. И та разлика је фундаменталне природе: првима је интерес ем да опстану ем да се духовно и државотворно језгро целокупног, а не само косовско-метохијског српства задржи у саставу Србије, а другима да простор у коме чине демографску већину одвоје од Србије и тај чин, постигнут оружаним путем и уз помоћ наклоњеног Запада, међународно верификују пријемом у УН или припајањем Албанији. Такво „помирење историјског права Срба и етничког права Албанаца“ (Б. Крстић) био би крајње поједностављен, шематски и практично неостварив приступ, мада је својевремено такође представљан као компромис.
Ако се пак у борби за виталне интересе не помиње „наш“ него (само) српски народ, како је у експозеу у Скупштини 28. октобра 2020. директно саопштила нова-стара председница владе, онда се ради о одбацивању Арбанаса као популационе већине на Косову и Метохији. То имплицитно значи одрицање од косовско-метохијског дела територије Србије, јер нема логике да се територија сматра својом, али не и већина становништва на тој територији. Мада, као што се на безброј примера види, ни то није ништа ново у изјавама и конкретном деловању наших политичара, научника, културних и нарочито медијских посленика – приказује се карта читаве Србије и наводи њена укупна површина, али је постало уобичајено да се помиње број становника, проценат незапослених, бруто домаћи производ, број тестираних, оболелих, хоспитализованих и преминулих од ковида – без косовско-метохијских података!

УНУТРАШЊЕ ПИТАЊЕ У „дијалогу Београда и Приштине“ – који је таквим дефинисањем унапред довео у исту раван међународно признату државу и њену сепаратистичку покрајину – званичници Србије као услов нису (а морали су!) поставили поштовање територијалног интегритета и неповредивости граница. Без његовог испуњења требало је резолутно и по сваку цену одбити било какве разговоре и с локалним арбанашким представницима, и са евро-америчким посредницима, нарочито после проглашења независности 2008. и таласа признавања који су артикулисале управо земље Запада. Супротно поступање, једнострана приврженост „компромисном решењу“, бескрајни уступци приликом склапања споразума и практичних потеза, те вишегодишња реторика и терминологија асоцирају на миц-по-миц приближавање безизлазу. Стога не чуди што бриселски представници, говорећи о напредовању Србије и Косова на путу у ЕУ, или амерички председник, истичући у изборној кампањи да је прекинуо 400 година убијања између Косова и Србије, недвосмислено поручују да мисле на две државе, али чуди зашто званичници „Београда“ на то не реагују.
Сходно томе, друга недоумица јесте како разумети исказ „очување виталних интереса Србије на Косову и Метохији“? Крајње неуобичајено је да се на витални интерес позива када су у питању унутрашње ствари, а нарочито државни простор. Он се подразумева! Уосталом, у српском Уставу јасно је дефинисан јединственошћу и недељивошћу територије и неповредивошћу граница. „Тачка!“ – како би, али с потпуно супротном поруком, рекла председница владе у време свог првог мандата. Никада се не може чути да Русија истиче витални интерес у оквирима својих граница, чак и тамо где постоје нестабилност, етничке тензије, примирени или отворени покушаји сепаратизма – на пример, у Чеченији, Ингушетији, Дагестану, Татарстану… Али очигледно је да га потенцира и за њега се бори изван своје садашње територије, првенствено у постсовјетском „блиском заграничју“ (Белорусија, Арменија, Донбас, Придњестровље, Јужна Осетија и Абхазија), али и у удаљенијим областима (Балкан, Сирија, Венецуела). Америчка администрација никада неће нагласити да ће се борити за очување виталних интереса на пример на Хавајима, Аљасци, Тексасу или Флориди, иако је свима познато да су га, у маниру водеће глобалне силе, прогласиле у сваком кутку Планете, али изван САД.
И мале, рањиве, тешко одрживе земље избегавају да борбом за очување виталних интереса прогласе решавање неког проблема унутар међународно признатих граница. Сарајевски унитаристи свим силама настоје да претежно хрватску Западну Херцеговину чврсто (за)држе у саставу Федерације БиХ, те да развласте и „утопе“ Републику Српску, мада ни они нити њихови спољни покровитељи никада не апострофирају да је то витални интерес Босне и Херцеговине јер би тако довели у сумњу целовитост државе.

ВЕРБАЛНА НЕЗАВИСНОСТ Борба за витални интерес Србије требало би дугорочно да буде усмерена на државно уједињење српских земаља, а непосредна, на пример, на очување и унапређење статуса Републике Српске, пацификовање исламистичког екстремизма у Федерацији БиХ, деусташизацију Хрватске и актуелизацију статуса Срба, попис становништва у Црној Гори (уз слободно изјашњавање о верској, језичкој и националној припадности), укључивање С. Македоније у српску утицајну сферу и сл. Витални интерес Србије никако не може да се заснива на принципу беспризорне трговине – да се може признати косовска независност ако се добије нешто заузврат. Има ли „нешто заузврат“ тако вредно што би компензовало евентуално српско одрицање од Косова и Метохије? Зар се из САД и ЕУ захтевана „нормализација односа“ може платити делом сопствене територије? „Нормализовати“ се може стање само са неком другом државом после оружаног сукоба, поремећених економских токова, пограничних инцидената, угрожавања мањинских права, неког дипломатског скандала…
Ако је Србија заиста „постала земља која се поштује и уважава“, која „води самосталну и независну политику“ и није „земља пред коју се постављају услови и ултиматуми“, како је представљајући будућу оријентацију владе изјавила њена председница, онда ће уместо „нормализације“ на другачији начин не само назвати него и практично решавати проблем у косовско-метохијском делу Србије, наставиће с активностима на повлачењу признања тзв. косовске независности које је фактички замрзла и пре потписивања папира у Овалном кабинету, неће у последњем моменту одустајати од војне вежбе у Белорусији, неће избегавати да помене сопствени устав и Резолуцију Савета безбедности 1244, већ ће се у свакој прилици позивати на њих, а нарочито ће инсистирати да они буду основа сваког дијалога и споразума. И смоћи ће снаге да благовремено пошаље сигнал како неће сарађивати с доказано антисрпски настројеним страним посредницима.

[/restrict]