Успешни бележник једног времена

Миливоје Мића Милошевић (1930–2020)

Домаћа кинематографија ових дана је остала и без вишедеценијски активног синеасте Миливоја Миће Милошевића, који је стекао славу најкомерцијалнијим комедијама нашег филма, али и врло значајним документарним остварењима која су обрађивала најразличитије теме

Недуго пошто је 25. октобра досегао до значајног животног јубилеја напунивши 90 година пожаревачки режисер, сценариста, новинар, историчар уметности по образовању, Миливоје Мића Милошевић преминуо је у Београду од, како је објављено из круга породице, последица инфекције вирусом корона. Иако последњих деценију и по није више био присутан у нашој кинематографији ни као аутор играних ни документарних филмова, његов минули рад није заборављен. Напротив, са ширењем друштвених мрежа, посебно Јутјуба, његов рад је постао популаран и међу младим нараштајима и то, чини се, у једнако значајно броју као што је било и у време када су његова дела пунила југословенске биоскопе обарајући све рекорде у гледаности и постављајући нове које потом више нико није успео да досегне.
Када се помене име овог аутора, публика одмах помисли на његове чувене комедије с почетка осамдесетих – „Тесну кожу“, која је званични рекордер по броју биоскопских гледалаца и то како у Београду (преко пола милиона), тако и широм тада још постојеће СФР Југославије. У сличном изузетно комерцијално-популистичком маниру били су и остали његови филмови из тог периода: „Није него“, „Лаф у срцу“, „Мољац“, „Берлин капут“, „Нема проблема“… Смешне сцене из тих филмова и чувене реплике из њих стално су присутни и гледани прилози на друштвеним мрежама. С друге стране, Милошевић је био свестрани аутор документарних филмова и то из најразличитијих области. Свакако да ће се заувек помињати документарац о „Бјелом дугмету“ који је снимљен на врхунцу њихове популарности 1978. године, али и изузетни ТВ документарни серијал о Титу, „Тито: Црвено и црно“ којим је 2006. окончао каријеру. У његовој филмографији после тога више није било нових прилога. Међутим, остао је веран свом другом, паралелном позиву новинара пошто је писао колумне и истицао се политичко-критичким текстовима и интервјуима који су привлачили пажњу дела јавности најпре због поређења оног времена борбе против фашистичке опресије и овог данашњег, глобално неслободног на неки нови, а ипак, једнако суров и опасан начин.
Својим радом из југословенског периода Милошевић је купио простор у историји наше кинематографије као до тада непостојећи аутор способан да с масовном публиком комуницира сасвим искрено, на њиховом нивоу, без претенциозности и надмености, не стидећи се да буде етикетиран као популистички комерцијални аутор. Није га волела критика, па и он сам је био искрено критички расположен према тим својим суперхитовима који јесу били нижеразредног квалитета, али су баш у том својству заузели веома драго место у срцима милиона и то за сва времена. Безбројне репризе његових филмских хитова на разним телевизијама и стално присутна могућност онлајн гледања на Јутјубу одржали су у животу ове филмове деценијама пошто су били актуелни у биоскопима. Као документариста, међутим, Мића Милошевић је био окренут врхунском квалитету који је свакако детектован и код публике и критике. Два су његова филма, „Де Јонгови“и „Жуљ“, из 1975. и 1988, били југословенски кандидати за Оскара у категорији најбољег документарног филма, а били су приметни и у програмима многих светских филмских фестивала. Његова дела су свакако одолела зубу времена и свим пролазностима наших живота и времена. Документарци ће бити заувек гледано најпре информативно штиво о временима која су прошла и можда у том проласку остала необјашњена, па и недокучива. Милошевић је њима успео да допринесе не само неопходним њиховим објашњавањима већ и да их сачува за поколења која та времена нису у стању да разумеју. Што се тиче поменутих играних „популистичких комедија“, та етикета их у потпуности коментарише и смешта на врло значајно место кинематографије земље које одавно нема, а чији су ондашњи становници, ето, највише волели да се смеју управо уз те и такве његове филмове гутајући шашаве ликове препознатљивог менталитета и приземни „народски“ хумор заједно с опором критиком друштва и призорима из земље која је у то време већ почела да се урушава и нестаје па данас, из те перспективе, они имају и тај, можда непланирани али свакако приметни аспект историјске драгоцености због чега се из ове наше позиције лик и дело овог аутора могу посматрати и као белег једног времена, једне епохе у развоју земље у којој живимо, па и нас самих.