Учитавање могућег смисла – НОВАЦ И ЗДРАВЉЕ

Лекови су трговачка роба као и сваки други производ, али се ту, са ценама, не би требало играти. На то нас упућује извесно осећање друштвене пристојности. И данас, већ, има болести од којих се једино богати могу лечити. Од садашње, подивљале пандемије највише страда сиротиња, како у Индији, тако и у Америци

Године 2016. једна ad-hoc комисија америчког Конгреса позвала је извесног Мартина Шкрељија, пословног човека, на нешто што се у нашој полицији зове информативни разговор. Конгресмене је занимало зашто је господин Шкрељи, као власник Агенције за промет фармацеутским производима, изненада одредио превисоку цену неком обичном, текућем леку. Пред комисијом се нашао наочит човек тридесетих година, тип новопеченог богаташа какви се срећу и у нашим крајевима, сигурног у наступу, и незадовољног што је за часак отргнут од редовних дужности. Принуђен да заташкава своје незадовољство, са осмехом у коме су се мешали знатижеља и подругљивост, хладнокрвно је очекивао почетак разговора.
Према документарном филму, на који сам налетео испуњавајући ковид-доколицу, конгресмени су хтели да чују зашто је лек дараприн, предвиђен за сузбијање маларије и још неких болести, по Шкрељијевој одлуци преко ноћи постао шездесет пута скупљи: скочио је са 13 на 750 (и словима седамсто педесет) долара, и поред упозорења Светске здравствене организације да је намењен широким слојевима становништва. Хајде да му је цена удвостручена, или утростручена… али ушездесетостручена, то дође мало много.
Шкрељи их је гледао и слушао не кријући зловољу због непотребног губљења времена. Забога, време је новац. Драстично поскупљење? Јесте, па шта? Значи ли то да је трговац изгубио основно професионално право да одређује цену својој роби? Није, ваљда, почело завођење комунистичке диктатуре? Докле год има потрошача спремних да одреше кесу за неки артикал, цена је оправдана. Љубопитљивост народних изасланика није се могла позвати ни на какву позитивну правну норму. Поступак Мартина Шкрељија није био незаконит него, евентуално, неморалан. А морал је растегљива категорија, свако га одређује према сопственом осећању, сходно околностима и потребама. Пре него што су грамзивог трговца позвали на саслушање, чланови тог високог државног тела морали су рашчистити ту незгодну противречност: како нешто може бити неморално, а законски допуштено? Један наш политичар је, својевремено, тај чвор разрешио лаконском досетком: Коме је до морала, нека иде у цркву! А и цркве су, од проглашења смрти Бога у 19. веку, све празније.
Амерички професор Жозеф Франк је, у монументалној биографији Ф. М. Достојевског (2.500 страница у 5 томова), штампаној крајем прошлог века, истакао да слободна воља, према творцу „Злочина и казне“, подразумева усвајање јасне моралне одговорности, а не одбацивање свих обавеза према ближњима, или поновно, негативно утврђивање мерила. Кад се порекне метафизичка одговорност према законима који нас превазилазе, остаје рационални егоизам и његови разуђени рукавци, дакле, безакоње социјалног дарвинизма засновано на животињским нагонима, на слепом покоравању свакојаким нужностима. Изговора за самооправдање имамо напретек. Нисам крив за оно што су прилике од мене створиле. Увучени смо у беспоштедну конкурентску утакмицу. Мера наше људскости је у способности обуздавања, а она није подарена свакоме.
Лекови су трговачка роба као и сваки други производ, али се ту, са ценама, не би требало играти. На то нас упућује извесно осећање друштвене пристојности. И данас, већ, има болести од којих се једино богати могу лечити. Од садашње, подивљале пандемије највише страда сиротиња, како у Индији, тако и у Америци. Ако не можемо побољшати положај милиона гладних, понижених и обесправљених, не морамо га погоршавати, како је то, мислећи једино на профит, учинио власник америчке агенције. А на шта друго да мисли? Ко ће га принудити на суочавање са правом природом друштвеног поретка изграђиваног у последњих триста година, заснованог на тврдом уверењу да је изабран најбољи могући пут? Велики, развијени свет од самог себе крије истину о својој рашчовечености и пљачкашкој незаситљивости. Новац је, по себи, велико зло и болешчина наших живота, али је, истовремено, веома успешан у отклањању неких мањих болести и непријатности. Тешко је одолети искушењима која нам он нуди. Усрећитељи косовских Албанаца нису пропустили прилику да се, и у оном јаду, у оној збрци и муци, укључе у уносне пословне подухвате, колико да, као ослободиоци „угњетене националне мањине“ и сами виде неку вајду од њене слободе.
Развој наше цивилизације повезан је са упорном борбом у сузбијању нижих људских порива. Та се битка никад не може сасвим добити; важно је да се од ње не одустане. Владавина новца ју је, на свим плановима, закочила и умртвила. Сведоци смо општег трвења за освајање моћи, отимања власти, велепоседничке похлепе, среброљубља. Таква се усмерења не могу задовољити без огрешења о ближње, и без упропашћивања природне средине. Новац је у рукама неолибералног мондијализма прекинуо непосредну везу са производњом, одметнуо се и осамосталио, прешао на самоумножавање. Остварују се црна предвиђања очајног Езре Паунда. Епидемија короне то је веома јасно истакла.
Већ саме гласине да је вирус вештачки произведен и пуштен у свет са циљем поробљавања и тамањења људске врсте, колико год биле недоказиве, говоре шта обични људи очекују од елите која им стоји над главама. Господари живота и смрти су и од ове катастрофе убрали високе приходе. У протекле пола године око 600 најбогатијих Американаца згрнуло је 845 милијарди долара. То су углавном власници или акционари интернет компанија, чије је коришћење у условима кућне изолације и наметнутих теле-послова порасло за 30 одсто. Власник Амазона је убрао 186 милијарди долара, онај из Фејсбука 100 милијарди, док се скромни оснивач Free-мреже морао задовољити са девет милијарди долара. Ковид је убризгао свежу крв и у телефонске компаније. Ако је економија у целини тешко уназађена, неке области су снажно напредовале. Паничарска куповина извесних артикала – тестенине, пиринча, брашна, квасца, уља и клозет-папира – повећала се за око 15 одсто. Запажена је и добра прођа порнографског материјала. Скочиле су акције фармацеутских лабораторија, и то унапред, пре него што је пронађена жуђена вакцина. Узима се предујам од будућности, тргује оним што тек треба да дође, и ако дође. Пуњење трапова и подрума нарочито се осетило у Америци, Енглеској и Шпанији.
Највише мерило индустријске производње је, дакако, ефикасност у пласирању, то јест успешност на тржишту. Од тога, наравно, не одустаје ни фармацеутска индустрија. Рачуна се да је око 65.000 немачких лекара, на овај или онај начин, увучено у фармацеутску рекламерску мрежу. Многи примају разноврсне поклоне, у новцу и натури, као неслужбени заступници на терену, у непосредној вези са потрошачима. Фармацеутске фирме повремено организују саветовања, па се учесницима таквих скупова обезбеђују путни трошкови, смештај, а понесу штошта и кући да обрадују жене и децу. Међу званицама једног симпозијума нашао се, недавно, и један чудак, строги поштовалац Хипократове заклетве. Он је на саветовање дошао о свом трошку, и још је, пред ТВ камером, демонстративно извадио из путне торбе од куће понесен сендвич: „Ево, ручаћу оно што ми је жена спремила, нећу ићи на њихову бесплатну гозбу.“
Док је један једини овакав, није све пропало.
Задужени да воде бригу о општем добру, не одричући се ниједног цента својих високих примања, конгресмени су са Шкрељијем приредили представу општења између немих и глувих. Мали трговац их је гледао с нескривеним презиром. Је ли ово земља слободне приватне иницијативе и саморегулишућих тржишних закона или севернокорејски тамни вилајет? Егалитаристичка утопија је, ваљда, покопана са рушењем Берлинског зида.
Мартин Шкрељи се, ипак, преиграо. Годину-две касније осудиће га, на робију, због огрешења о неке прописе и због утаје пореза. Капитализам је поредак велике озакоњене пљачке а не дилетантских импровизација и ситних подвала. И Ал Капоне је ту истину превидео.