ТЕРОРИЗАМ У ДОБА КОРОНЕ

ОТКУД ГЛАВОСЕЧЕ У ФРАНЦУСКОЈ?

Неки би рекли да је парадоксално да француске, европске, либералне, или како их већ желите назвати, „вредности“ нестану на исти начин како су се и оваплотиле – одсецањем глава – али парадокса ту нема, јер су се ствари све време кретале у том смеру – уништавању Европе и истинских европских вредности

Има ли шта смисленије него да услед напада и убијања по црквама цркве буду затворене? За градоначелника Нице Кристијана Естрозија, понесеног свеопштим затварањем у Француској услед борбе против вируса корона, то је најлогичније решење, јер како ћете ефикасније спречити да људи буду убијани по црквама него тако што ћете их затворити? То је као када би дошао на идеју да се против ковида 19 бори тако што ће затварати болнице, јер где умиру људи од тог злоћудног вируса? Па у болницама! Нико никог не убија у џамијама по Француској, па нема потребе њих затварати. Напротив, треба их изградити још више, јер се тамо шири религија мира – ислам.

ГЕНЕЗА ДЕКАПИТАЦИЈА У ФРАНЦУСКОЈ Присуство главосеча у Француској никога не би требало да чуди, посебно пошто се та земља за просветитељство борила гиљотином у периоду од 1789. до 1799, али су ретки они који би помислили, а још ређи они који би рекли – да су данашње главосече директна последица оних из 18. века и оруђе за спровођење истих циљева. А ствар је врло јасна и на симболичној и на чињеничној равни. За почетак, и једни и други главе секу због фанатичне вере у своје „свете идеале“ људима које сматрају непријатељима својих „светих идеала“. Разлика је додуше у томе што су први гиљотину пустили у погон како би смрт учинили „хуманијом“ и „демократскијом“ (за време „старог режима“, односно монархије, у Француској смртна казна одсецањем главе извршавала се само над аристократијом, а обичан плебс је вешан), док се данашње главосече труде да смрт коју наносе буде што бруталнија, болнија и потреснија за публику коју добијају објављивањем тих потресних снимака. Исламисти главе не одсецају једним брзим и ефикасним ударцем, него је полако одсецају ножевима, а на снимцима који долазе до јавности се виде болни изрази лица и ужас у очима жртава. Ова разлика је, међутим, само козметичке природе јер су и просвећени револуционари имали исти циљ као и данашњи исламисти – да застраше непријатеље и да их приморају да се потчине њиховим идеалима. „Хуманост и демократичност“ гиљотине из 18. века је само ствар маркетинга, јер су у многим случајевима борци за „слободу, братство и једнакост“ били много бруталнији и суровији од данашњих исламиста.
Још једна копча повезује главосече из 18. и оне из 21. века – реч терор и тероризам. Измишљен у време Француске револуције, овај појам је пун смисао добио заиста тек појавом Исламске државе и исламистичког тероризма са чијом се бестијалношћу не могу упоредити чак ни онај ирски, или палестински који су највише обележили 20. век. Да их види несрећни Робеспјер рекао би „тек сад је прави терор“.
Ова веза између садашњих главосеча у Француској са онима из 18. века на овој равни је, ипак, само симболичка и најпре ствар метафоре, јер је одсецање главе „халал“ метод погубљења, односно у складу са Кураном где је намењен пре свега издајницима и неверницима. Управо је оснивач ислама, пророк Мухамед, дао пример својим следбеницима на тај начин погубивши између 600 и 900 припадника јеврејског племена Бену Курејза који су 627. године прво склопили савез с муслиманима, а потом се приклонили њиховим непријатељима, арапским паганима који су опседали Медину.

[restrict]

УЗРОК И ПОСЛЕДИЦЕ С друге стране, чињеница да по Француској витлају неки исламски екстремисти у 21. веку, 1.288 година пошто је победом у бици код Поатјеа (француски Косовски бој) под вођством Карла Мартела покренута реконквиста, односно ослобађање југозападне Европе од маварских муслиманских завојевача, говори да је нешто озбиљно пошло наопако. Да је пошло наопако указује нам ових дана не само стање у Француској него и у Аустрији, где исламски екстремисти поново дивљају иако је хришћанска коалиција исламске завојеваче одатле дефинитивно протерала 1683. године.
А то наопако је управо последица политике и идеологија које Европом почињу да се шире од Француске револуције, а пун замах добијају крајем 20. и почетком 21. века. Погледајмо само каквих су профила и биографија аутори три последња „инцидента“, како су ова терористичка дела назвали неки независни и професионални медији у Србији. Иза првог – одсецања главе наставнику Самуелу Патију у Паризу 16. октобра – стајао је осамнаестогодишњи Абдулах Анзоров, по националности Чечен рођен у Москви. Анзоров се никада не би нашао у Паризу и заклани Пати му никада не би ништа предавао да му Француска није, као и десетинама хиљада других Чечена, дала политички азил 2008. године. Чечени, којих у Француској данас има око 67.000, по званичним француским подацима у ту земљу у већем броју почињу да долазе од краја Другог чеченског рата окончаног у мају 2000. године. С обзиром на то да су тада у Чеченији поражени исламистички екстремисти, јасан је профил политичких емиграната из те земље. То што је он примљен у Француској, што је њему и његовим родитељима дат политички азил више је последица самоубилачке политике азила, него правичног давања уточишта некоме ко истински угрожен није ни био.
Виновник другог напада, убиства троје људи у катедрали у Ници, Брахим Ауисауи је држављанин Туниса који је илегално дошао у Француску преко Италије, где се на острво Лампедуза искрцао у септембру. Један је од оних илегалних имиграната које европски либерални кругови дочекују раширених руку под геслом „избеглице су добродошле“ иако се ту најчешће не ради о избеглицама, јер статистике показују да махом не потичу ни са каквих ратом захваћених подручја. Посебно је интересантна и чињеница да он, као и велики део екстремних исламистичких организација, потиче из Туниса, државе из које је кренуло Арапско пролеће, по „просвећеним Европљанима“ покрет за ослобођење потлачених, а у збиљи глобалистичка операција за уништавање не само тих северноафричких и блискоисточних држава него и за дугорочну дестабилизацију Европе. А има везе и са следбеницима Француске револуције, јер је организација Ансар ел Шарија изворно настала у Муслиманском братству Туниса, под утицајем идејама „слободе, братства и јединства“ оданих француских обавештајних служби у циљу свргавања председника Бен Алија, а потом се заједно с другим цветовима Арапског пролећа ширила на Либију, Египат, Сирију, а сада је уочљива и у Нагорно Карабаху, где бесни сукоб између Јермена и Азербејџанаца. Сасвим је, онда, природно да ће неки од њих залутати и у неку цркву у Европској унији.
Починилац последњег, или прецизније најновијег у низу ових напада је својеврсни крем на торти парадокса, односно суицидалности либералнодемократске и глобалистичке политике. Четворо мртвих (за сада) и 22 рањених последица су крвавог пира иза којег стоји двадесетогодишњи Кујтим Фејзулај, рођени Северномакедонац албанског етницитета. Овај представник и културе створене у Бечу у 19. веку парадигма је погрешности западноевропске политике на Балкану не у последњих тридесет него у последњих две стотине година. А што се Француза тиче и дуже. Не треба заборавити да је покушај протеривања Турака с Балкана који је предводио Еуген Савојски у великој мери пропао због агресије Луја XIV на Аустрију 1688, услед чега је дошло и до Прве велике сеобе Срба 1690. Не треба заборавити ни да је Први српски устанак угушен захваљујући изданку Француске револуције Наполеону Бонапарти, чије се наводно дивљење Карађорђу у својој суштини не разликује од оног које је Хитлер гајио према Србима.
Да ли је парадокс то да Кујтим Фејзулај – припадник нације за чију су се слободу од српског јарма бориле све западноевропске земље, човек који је само чудом спречен у накани да се придружи Исламској држави и праксу одсецања глава започне у Сирији убијајући војнике лојалне на Западу омраженом Башару Асаду, али и хришћане, Језиде, Курде и друге – сада убија људе по Бечу? Па и није. Политички, то је све последица основних идеја Француске револуције о слободи, братству и једнакости. И појмови „слободе“ и „братства“ у овој девизи су искварени и елита их не схвата на начин на који народ мисли да треба да буду схваћени, али овом приликом позабавићемо се само појмом „једнакости“. Идеја није да сви будемо једнаки у друштву. Да јесте, припадници елите који заговарају те „вредности“ потрудили би се да смање економски јаз у друштву, а не да га повећавају. Идеја је да постоји једнакост друштава, односно да се уништи свака идентитетска, традицијска и културолошка разлика. За то је неопходно да се пре свих уништи онај најјачи идентитетски ентитет – хришћанска Европа, а ко ће боље тај посао урадити од њеног вековног непријатеља?

[/restrict]