Стивен Ковачевић vs Ник Кејв

Филмски фестивал Слободна зона, одржан од 5. до 10. новембра у Београду, Новом Саду и Нишу, као и онлајн, свечано je отворила светска биоскопска премијера филма Nick Cave – Idiot Prayer (Ник Кејв – Идиотска молитва или Молитва идиота)

Idiot Prayer: Nick Cave Alone at Alexandra Palace је дугометражни документарац, заправо снимак целовечерњег наступа аустралијског рок музичара (условљен ковидом) из празне концертне дворане Александра палас у Лондону, који се премијерно приказује од 5. новембра у светским биоскопима (ако неко жели да га гледа), а прати га издавање албума нешто касније. У нашим медијима најављен је као „непоновљив перформанс који разбија тишину… велики Ник Кејв доноси јединствено концертно и филмско искуство. Idiot Prayer: Nick Cave Alone at Alexandra Palace је доказ да је уметност и у ова неизвесна времена спона међу људима и да физичка дистанца није исто што и социјална дистанца; људи ће се окупљати око оног што им је блиско срцу, блискост ће се музиком преносити међу људима без обзира на то што се у једном тренутку човечанство нашло у самоћи. А Кејв је за клавиром, сам, као носећи стуб свих који су се запитали куда даље и како даље. Ник Кејв је пандан меланхолији и самоћи које су нам тако биле заједничке у једном тренутку“. Шта рећи а не заплакати.
Ник Кејв, певач у панк-рок групи успео је да кроз агресивну медијску халабуку постане један од највећих уметника, човек, клавир и поезија… У исто време, али као на другој планети, један од највећих класичних пијаниста данашњице Стивен Ковачевић наступио је на дан свог 80. рођендана (17. 10. 1940) у Вигмор холу у Лондону, 60 година после свог првог наступа у тој чувеној сали. Концерт је преношен на каналу Вигмор хола, а могао се видети још неко време после. Светски медији пропратили су децентно овај велики музички догађај, за разлику од концерта Ника Кејва, око кога су данима медији падали у транс. И то је разлика између векова – у 20. веку би медијска покривеност била управо обрнута од данашње.
Стивен, раније Бишоп, касније Ковачевић, није непознат београдској публици. Један од мужева Марте Аргерич, последњи пут свирао је пре четири године у Београду са Београдском филхармонијом, с великим успехом који сасвим природно прати његову дугу и богату уметничку каријеру. Сведени програм у Вигмор холу – Ј. С. Бах Партита број 4 и Шубертова Соната у Бе-дуру – веома је лични избор интимне музике без спољних ефеката у овом индивидуалном врхунском акту креативности. За разлику од рокера, који су на сцени увек групно, класични пијанисти цео живот проведу усамљени на бини са својим инструментом. То је нормални ток ствари, док је за Ника Кејва и његове фанове човек сам са клавиром нешто око чега треба падати у несвест од усхићења.
Дочекан и испраћен овацијама малобројне публике, по ПС правилима пандемијског понашања, Ковачевић је показао пијанистичку уметност највишег нивоа. Седећи по обичају ниско, имао је већу контролу над клавијатуром, па је сваки тон у Баховој Партити добио своје значење и смисао. Смирено и без икаквих спољних физичких манифестација, онако како је Бах саветовао да се свирају клавијатуре, пијаниста је из клавира извукао звучне афекте и замршени контрапункт, али и играчке елементе, не губећи осећај за стил, као и осећај за целину у свих седам ставова дугачке свите. У томе се велики уметници разликују од добрих. Прекрасна интимна Сарабанда, весело разиграни Менует и фанфаре завршне Жиге као финални музички исказ.
Гломазна Шубертова Соната, једна од три последње, велики је изазов за извођаче због комплексног и разуђеног нотног материјала који захтева, осим уобичајених шубертијанских техничких и музичких проблема, добро планирање и стратешки приступ. Наравно да стари мајстор Ковачевић зна све тајне свог заната, па је то показао и на овом величанственом примерку пијанистичке литературе. Други став, Andante sostenuto, трагични центар и срце сонате, оставио нас је без даха трансцеденталном смиреношћу и судбинским откуцајима у басу. Драматични и трагични одсеци водили су ка светлу, као што бива код Шуберта, у каприциозном Скерцу и блиставом Финалу. Јоханес Брамс је веома волео ову сонату и често је свирао. На бис, сублимна Шуманова Романса, као завршетак овог јединственог уметничког доживљаја, дестилата целоживотног преданог уметничког рада, љубави и искуства.
Н. Б. Да ли су уживо преношени концерти из празних сала будућност музичке индустрије или привремена мера показаће постковидско време. Већ се појављују могућности које личе на свет научне фантастике – Краљевска опера у Лондону је у току реализације комбинације виртуелне стварности са физички изграђеним окружењем, стварајући уроњено музичко искуство које омогућава публици да закорачи у продукцију и изложи се мултисензорном искуству које укључује вид, звук и додир, као и 4Д ефекте попут ветра.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *