Преминуо Драгомир Антонић

С тугом и жаљењем обавештавамо читаоце да је Драгомир Антонић, „Печатов“ дугогодишњи сарадник и аутор популарне колумне којом је дуже од деценије редовно поздрављао читаоце са завршне – 70. стране наших новина, преминуо 8. новембра од последица инфекције вирусом корона.

Драгомир Антонић (1948, Чачак) био је еминентни етнолог, и на пољу српске етнологије његово завештање је врло значајно. Дипломирао је етнологију на Филозофском факултету у Београду. Дуго је радио у Етнографском институту САНУ. Био је директор Етнографског музеја (2001–2002), а потом радио у сопственој агенцији за етнографске и сродне услуге. Написао је бројне књиге, као што су „Обичајник код Срба“, „Обичајни бонтон“, „Посни јеловник“, „Све о афродизијацима“, „Бомбардовање се наставља“ и друге. Такође, снимио је више филмова и ТВ емисија етнографског карактера, а најпознатији му је филм о Хиландару.

Одлазак Драгомира Антонића велики је губитак за наш недељник. Недостајаће нашем листу и редакцији, а посебно читаоцима и делу јавности чији је уважени и омиљени коментатор прилика и живота у Србији био кроз све минуле године наше сарадње у времену бурних догађаја у прошлој деценији наше савремене историје.

3 коментара

  1. Јован Попов

    Искрено саучешће редакцији Печата поводом смрти Драгомира Антонића. Због његове колумне, у којој нас је на катоновски начин уверавао да нисмо криви, много пута смо читање започињали од позади. Нека му је лака српска земља коју је толико волео!

    26
  2. Предложила бих да се на страни, или делу стране, на којој је писао колумне, бар до 40 дана у ” Печату” (4 броја), штампају одломци из његових текстова, а он тамо где је сад упорно понавља речи којима је завршавао текстове.

    12
  3. Заиста, оне ријечи које је новинар Драгомир Антонић понављао на почетку сваке своје колумне, с обзиром на стање духа нашега народа и бјесомучну медијску пропаганду против Срба, Печат и даље треба понављати на истом мјесту гдје је била његова колумна. Ако некоме није тешко сто пута понављати лажи, што би онда Антонићеве ријечи некоме сметале, кад смо их сви радо читали. Био би то и однос редакције овог часописа, не само према свом колеги и његовим порукама, већ и према будућим ненајављеним притисцима Запада према нашој земљи и нацији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *