Пенсилванијски берберин

Немачка и други амерички „савезници“ искористили су период владавине Доналда Трампа за јачање своје самосталности и тај точак ће Џозеф Бајден веома тешко вратити уназад

Јутро након што је Џозеф Р. Бајден постао изабрани председник САД, Кремљ је објавио честитку председника Владимира Путина – овим речима је „Њујорк тајмс“ у недељу, 8. новембра, започео извештај својих московских дописника Антона Тројановског и Ендруа Крамера. Ако је читалац помислио да је то шеф Кремља честитао новом газди Беле куће, амерички новинари су га одмах разуверили. „Била је то честитка поводом 60. рођендана директора Московског театра“, гласила је крајње иронична друга реченица текста у америчком листу, под насловом: „Путин ћути о Бајденовој победи, наговештавајући напете године“. Тако се, ни крив ни дужан, славни Олег Мењшиков, глумац кога памтимо по главној роли у филму Никите Михалкова „Сибирски берберин“, нашао у незахвалној улози да га „најугледнији светски лист“ (додуше, не поменувши му име, али постављајући линк ка Путиновом сајту) извргава руглу и користи као колатералну жртву. И то само зато што му је шеф његове државе честитао рођендан 8. новембра.

[restrict]

ЊУЈОРК ТАЈМС И МАТРИЦА О СТИДУ На тај начин индиректно се сугерише да би руски грађани требало да се стиде честитке свог председника, по сличној матрици као што се „Њујорк тајмс“ већ годинама стиди свог. Па су протеклог викенда пожурили да Бајдена прогласе „изабраним председником“, иако актуелни шеф државе Доналд Трамп није у том тренутку признао да су избори окончани већ је најавио бројне приговоре на изборни процес и бројање гласова. Зато су га, ваљда, либерални медији и цензурисали током телевизијског наступа, када је желео да изнесе ставове и аргументе. Показало се да председник не постане неко кога народ изабере, већ онај кога прогласе „демократски медији“. А демократски су, наравно, они медији који су против Трампа или Путина, и који у свом раду користе цензуру. Они остали, по тој логици, нису демократски – или нису ни медији.
Када се одбаце наслаге високе политике, не може да не привуче пажњу нешто много важније – амерички лист се подсмева томе што је Путин честитао јубилеј једном од највећих руских глумаца и директору Московског драмског театра. Они тиме ниподаштавају значај Олега Мењшикова за руску културу. Сматрајући, ваљда, да Путину треба Бајден да буде важнији од човека који је међу ретким троструким добитницима највише државне награде за допринос култури. Вероватно рачунају да и у Москви треба да се понашају попут појединих европских лидера који су честитали победнику и пре проглашења званичних резултата. О томе говори Путинов прес-секретар Дмитриј Песков: „Сматрамо да је коректно да сачекамо званично објављивање резултата одржаних избора.“ Ако „нема“ Путина, има Алексеја Наваљног. Новинари „Њујорк тајмса“ похваљују гест „опозиционог лидера који се опоравља после напада нервним агенсом у Сибиру“, који такође није окаснио да у руско име честита Бајдену и будућој потпредседници Камали Харис, како на победи, тако и на „слободним и поштеним изборима“.

Направио је „Њујорк тајмс“ још једну паралелу, између 2016. године, када је Путин одмах честитао Трампу победу, и 2020, када чека проглашење званичних резултата. Лист сматра да је то знак да се Русија спрема за „дубоко супротстављене“ односе с новим америчким председником. Песков о томе каже: „Разлика је савршено очигледна. Видите да тамо предстоје одређене правне процедуре које је најавио актуелни амерички председник, по томе се ситуација и разликује. Зато сматрамо коректним да ипак сачекамо званично проглашење“, поновио је прес-секретар Кремља и подвукао да је Русија спремна да ради са „сваким председником САД ког изаберу Американци“. Ова изјава је јасна и пристојна, али политички хладна и садржи нескривену жаоку у речима „председник ког изаберу Американци“. Могла је изјава Пескова да буде и без те последње три речи, али њихово потенцирање није случајно – као да Москва изражава сумњу да председник САД може да постане и неко кога Американци нису изабрали. Готово идентичну реченицу је пре америчких избора изговорио и Путин.

ПУТИНОВЕ „СТРЕПЊЕ“ Да ли, доласком Бајдена у Белу кућу, предстоје „дубоко супротстављени односи“ Вашингтона и Москве, како то наговештавају амерички новинари? Они наводе да, иако је Кремљ 2016. честитао Трампу неколико часова након што су америчке телевизије објавиле победника, до руско-америчког зближавања није дошло. Трампова политика „Америка на првом месту“, међутим, истиче „Њујорк тајмс“, одговарала је тежњама Кремља да ослаби западну алијансу и прошири утицај у целом свету. С Бајденом, уверавају они, биће супротна ситуација и „Путин већ има доста разлога да стрепи“. Колико Путин стрепи од Бајдена вероватно се најбоље види и из тога што му није ни честитао – док званично не буде проглашен за председника. Како наводе Американци, будући шеф Беле куће види у Русији једну од највећих претњи за безбедност Америке и обећава да ће обновити покварене односе са европским савезницима.
Подсећају и да је, још као потпредседник САД у мандату Барака Обаме, Бајден активно радио на подршци прозападним политичарима у Украјини, „држави која је у рату с Русијом“. Ако се изузме чињеница да Москва није у рату с Украјином већ да у тој земљи и даље тиња грађански рат, из ових речи види се најава – и нада појединих кругова – да ће Бајден обновити подршку Кијеву у обрачуну с рускојезичним становништвом у Донбасу, што Доналд Трамп није желео превише активно да ради. Штавише, Трамп је покушавао да представи Бајдена и његовог сина Хантера као део међународне мреже уплетене у високу корупцију у Украјини, али медијима попут „Њујорк тајмса“ та прича није деловала превише интересантно. Зато избор Бајдена треба да изазове опрез у Москви и Доњецку, јер ће се у Украјини наставити „подршка прозападним политичарима“. Питање је само да ли ће украјински народ пружити подршку таквим политичарима, или и у њиховом случају бити примењен нови амерички модел да медији проглашавају победнике избора и пре него што се сви гласови изброје?
Џо Бајден је у свом обраћању нацији, након проглашења победе, обећао да ће „Америку опет поштовати у свету“. „Уверен сам да је Америка светионик за цео свет. Ми не треба да освојимо цео свет, већ да дајемо пример другим земљама. Намеравам да будем председник који тежи да уједини народ, а не да га дели. За мене неће бити плавих и црвених држава, само Сједињене Државе. Ми ћемо обновити Америку, ојачати је. Америку ће поново поштовати у свету. У целој земљи, у целом свету, код људи се рађа нада у светлу будућност“, поручио је нови председник САД.

ПИТАЊА АМЕРИЧКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ Иза тако великих парола – ако је веровати Бајденовим речима – назире се реално стање „једине светске суперсиле“. Како произлази из његове изјаве, Америку у свету сада не поштују, а он ће јој прибавити више поштовања. Даље, Америка је подељена земља, која тек треба да се уједини. Ослабила је и неопходно ју је обновити. И на крају – америчка и светска садашњост је прилично мрачна, али се због Бајденове победе рађа нада да ће будућност бити светла. Наспрам тако амбициозних циљева поставља се неколико питања. Прво, ко је за то крив, да ли је то све само Трамп успео да поквари у једном мандату, или одговорност имају и претходне администрације, пре свега Обамина, где је осам година Бајден био потпредседник? Друго, како 77-годишњи председник планира да све то обнови, с којим снагама, имајући у виду да је пола Америке против његове победе, а да и сам сноси део кривице за поделе у друштву? И треће, како мисли да уједини Америку, ако се зна да је Трамп дошао на власт на таласу побуне грађана – баш против неолибералне политике чије је Бајден оличење? Да ли он сматра да ће сада сви прихватити његове политичке ставове, имајући у виду да је више од 70 милиона људи поново гласало изричито против тога?
Осим унутрашње америчке ситуације, остаје и отворено питање будуће спољне политике. Ако је ствар с Русијом поприлично јасна и већ је најављено даље захлађење, онда су односи с Кином и Европом, односно Немачком обавијени велом мистерије. Током Трампове владавине односи с Пекингом и Берлином срозани су на низак ниво и није најјасније шта ту Бајден може и на који начин да учини – а да Вашингтон не буде губитник у тим комбинацијама. Да ли ће Америку „поново поштовати“ ако Бајден пристане на све оно на шта Трамп није желео? Да ли ће пронаћи заједнички језик с нарастајућом суперсилом и великим конкурентом Кином?
Што се тиче Немачке, део одговора даје канцеларка Ангела Меркел. Уз честитке, Бајдену је послала и списак жеља, односно захтева САД које Берлин ставља на дневни ред: борба против пандемије, климатских промена и тероризмом, као и осигурање слободне трговине. „Заједно за отворену светску економију и слободну трговину“, поручила је Меркелова. Вашингтон, како је нагласила, остаје најважнији савезник, али се „од Берлина очекује, и с правом, активније деловање за осигурање сопствене безбедности и заштиту својих принципа у свету“. У дипломатији се суштина најчешће крије иза оног „али“, што значи да Берлин не одустаје од сопственог пута на глобалној сцени – сада то више нико и не крије. Период Трампове владавине Немачка и други амерички „савезници“ искористили су за јачање своје самосталности и тај точак биће веома тешко вратити уназад.
А Путин? Остаје му да и даље посматра како ће се развијати унутрашњи амерички и трансатлантски процеси. И зато радије честита Мењшикову, који у филму пева Моцартове арије и промовише страсну љубав између Руса Андреја и Американке Џејн – као што су се некад волели Сергеј Јесењин и Исидора Данкан – него Бајдену и његовим медијима који најављују „напете године“ пре него што је и ступио на дужност председника. Али за разлику од сибирског, који је резао дрвеће по пустим тајгама, „пенсилванијски берберин“ мораће да засече много шире и знатно дубље – и по Америци, и у свету.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *