Ово су они

Још једна осма НАТО недеља у Београду. У Палати Србија су, уз саслужење министара из Владе Србије и посланика владајуће већине, Русија и Српска православна црква стављене на оптуженичку клупу

Обнављамо градиво из нижих, или тек нешто виших, разреда основне школе. Епске народне песме, преткосовски циклус, „Урош и Мрњавчевићи“. Из дубине векова још одјекује порука племенита колико и дирљива: „… немој, сине, говорити криво / ни по бабу ни по стричевима, / већ по правди бога истинога! / Немој, сине, изгубити душе! / Боље ти је изгубити главу / него своју огр’јешити душу.“ Част, поштење и правда важнији су од живота без части, порука је то истинске слободе јер само слободан човек може да изабере да пострада у име врлине уместо да бедно поживи без ње. И ето одакле је, а ни ту се није нашао тако што је доспео ниоткуда, потекао тај темељни и величанствени принцип нашег постојања; из кога су се изродили, а без њега не би могли, и косовски завет, и Први и Други српски устанак кад смо за њих стекли и снагу а воље је било одувек, и албанска голгота и васкрсење на Солунском фронту, и 27. март 1941. и редом све до херојског отпора агресору 1999. године… Е, то смо ми.
А они су се, под слоганом „Ово смо ми“, окупили на 8. Београдској НАТО недељи. И лепо су нам се представили.

СИМБОЛ МЕКЕ ОКУПАЦИЈЕ Већ други пут ове године ту осму Београдску НАТО недељу, ових дана у свом јесењем издању а прошли пут у јулу, организовао је Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) Јелене Милић. „Конференција је део ЦЕАС-овог редовног програма Београдска НАТО недеља, који од самог почетка пре осам година ужива подршку НАТО Одељења за јавну дипломатију“, наводе организатори и бележе да су, уз НАТО, спонзори НАТО недеље и Балкански фонд за демократију Немачког Маршаловог фонда САД, те амбасаде САД, Норвешке и Чешке у Србији.
Учесници скупа окупили су се углавном виртуелно, „у хибридној форми“ да нас не би случајно заразили можда, или пак ми њих, али је зато физички део ове НАТО конференције био нарочито увредљив. Зато што је, од свих за то погодних места или оних која би за њих била примеренија а налазе се у околини ђубришта (историје), уприличен у Палати Србија. Као симбол њихове надмоћи и меке окупације Србије, сви да га видимо, наравно, у мери у којој смо уопште расположени да подносимо један тако непријатан призор. Но без обзира на (не)расположење, чини се да смо осуђени да га подносимо, до даљег…

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *