ОРВЕЛ ПРЕД ВРАТИМА

Култура поништавања

У англосаксонском свету последњих година смо сведоци феномена такозване културе поништавања. Руше споменике, укидају налоге на твитеру, забрањују приступ фејсбуку, отказују наступе на телевизији или радију, укидају предавања на универзитетима, бојкотују па и спаљују књиге. Појединци другачијег мишљења бивају малтретирани, прети им се, остају без посла или су чак и физички нападнути. У исто то време се, на паралелном колосеку, промовише догма „различитости“ при чему се, очигледно, не мисли на различито мишљење. И то се све заједно назива културом?

У биографији француског просветитеља Волтера коју је написала Евелин Хол филозоф каже: „Не слажем се са твојим мишљењем, али ћу до смрти бранити твоје право да га изнесеш.“ Амерички професор Ноам Чомски ових дана пише: „Уколико не верујемо у право на слободу говора оних које презиремо, ми онда у слободу говора уопште и не верујемо.“
Право на слободу говора је камен темељац било које смислене расправе и демократског уређења друштва. На древној атинској Агори сви пуноправни грађани имали су право гласа и одлучивања. У демократском устројству сваки грађанин има један глас, што симболично означава став да су наша мишљења подједнако вредна а које ћемо усвојити зависи од отворене дебате коју ћемо водити. Супротно од таквог уређења је аутократско, па чак и оно корпоративно, где нам се сва мудрост слива одозго у потоцима, носећи собом муљ, прљавштину и отпатке. Слива се право у главу, наравно, у мали мозак.

ПОНИШТАВАЊЕ УЗ ЗВУКЕ ТРУБЕ Под културом обично подразумевамо афирмацију позитивних вредности, карактеристика и сазнања одређене групе људи и култура који обухватају заједнички језик, религију, историју, социјалне и кулинарске навике, музику, уметност и књижевност, да ли усмену или писмену. У овом случају, међутим, појам је употребљен у свом секундарном значењу као скуп, не чак ни обичаја већ поступака. Означава, дакле, скуп поступака којима се негирају одређене вредности ради афирмације (наводно) других. Рушење споменика је очигледан пример таквог поступка.
Пре десетак година ваш дописник се возио Њу Орлеансом и тако стигао до трга Ли Сиркл (Lee Circle) где је на врху високог мермерног стуба поносно стајала статуа најпознатијег генерала конфедерације у Америчком грађанском рату – Роберта И. Лија. Конфедерација је тај рат изгубила, али је нова, уједињена Америка пружила руку помирења и дозволила да се 1884. године тај споменик подигне. Статуа Лија уклоњена је 2017. Разлог – симболизује ропство и обесправљеност црнаца. Присуство тог споменика је путнику намернику било сведочанство ширине и дубине Америке, њене величине и способности да унедри и сопствену негацију. Уклањање споменика је чин људи који нити разумеју, нити умеју да тумаче сопствену, или било коју другу историју. У Њу Орлеансу је остао високи, бели мермерни стуб насред Ли Сиркла. Усамљен, као опомена, казна, наук и баук? Додатну недоумицу изазива сазнање да је овакву одлуку подржао и поздравио званични џез амбасадор Сједињених Држава, чувени музичар Винтон Марсалис. Космополитско порекло и ткиво џез музике сведоче о могућности интензивне и смислене комуникације. Или нам се то учинило? Није.
С ове стране баре, споменик Винстону Черчилу на Парламент тргу у Лондону је ове године нападнут и приметан је графит „био је расиста“. Споменик је сада заштићен једном сивом конструкцијом и наоружаним стражарем. Да ли је Черчил био расиста? Наравно, то је и документовано. Али није он у то време био једини расиста. Шта ако су сви припадници те класе у то време били расисти? Зар није боље оставити споменик па посетиоце на његовом примеру васпитавати о историји британског колонијалног наслеђа о расизму и његовој подлој и погубној нарави?
На Универзитету Висконсин Медисон у Америци је пре неколико месеци уклоњен из парка велики камен. Удружење студента га је прогласило расистичким. Стена, расистичка? У образложењу се наводи да су 9. октобра 1925. године локалне новине објавиле чланак са фотографијом дотичног камена под насловом „Ископана огромна црначка глава“. Значи перцепција расизма камена потиче од тог појединца (не верујемо да се масовно читају новине од пре сто година) који је приметио чланак. Могао/ла је да га прећути или схвати као знак прошлих времена или… или да се истакне као ловац на вештице и покрене антирасистичку хајку. Изгледа да је ова друга опција здравија за напредовање у каријери.
Широм Америке па и Британије споменици су рушени и скрнављени по истом обрасцу и ово је само неколико примера акција Black Lives Matter, њихових подружница и борбе против расизма. Битна одлика оваквих догађаја је управо одсуство било каквог дијалога, па чак и негација потребе за дијалогом. То је тако, кажу, и нема ту шта даље да се прича!

Трансфобија Харија Потера

Позната књижевница Џеј Кеј Роулинг, творац Харија Потера, сада пише серију романа (под псеудонимом Роберт Галбрајт) у чијем се четвртом наставку појављује лик серијског убице, мушкарца који се облачи као жена. Онда је у једном твиту прокоментарисала рекламну кампању за тампоне намењене „особама које крваре“: „Особе које имају менструацију? Сигурна сам да је некада постојала реч за такве особе. Како оно беше, молим вас? Жана? Јена? Женна?“ И пошто јој ни то није било довољно, написала је чак и један изванредан есеј на ту тему родних полова и транскултуре. Онда су кренули напади ЛГБТитд. бригада где се поставља дијагноза да је Роулингова трансфобична, нетрпељива, да није у праву јер, ето, постоје, на пример, и жене које немају менструацију. Писац доспева на црне листе, уговори с издавачима се повлаче, заказана предавања отказују, мејлови с претњама почињу да стижу, њене књиге спаљују а један милитантнији од осталих их претвара у ђубриво за руже. Шта ли на све то сад каже Салман Рушди, коме је својевремено ирански верски фанатик Ајатолах Хомеини поручио да је стрела одапета и да лети своме циљу! Њега су полиција и приватне службе штитили деценијама. Ко ће сад устати да заштити маму Харија Потера?
Амерички избори су (изгледа) још у току. То није спречило твитер да цензурише председника Трампа и окачи на његове твитове црвену поруку – непроверено. А човек се жалио да су избори нерегуларни, што је сад сасвим јасно да су и били. Но управа Твитера се није сложила. Имају и они своје интересе. Потом је исти тај председник одржао конференцију за медије, чије је пренос прекинут истог момента када је изустио да говори о реченим неправилностима. Сви прекидају истовремено: Си-Ен-Ен, Си-Би-Си, Фокс… Као по команди, истовремено – такозвани независни, слободни медији.
За дивно чудо, теоретичари критичких расних теорија, полне равноправности и ЛГБТитд. покрета нису још успели да моћ против које су, ево видимо устали, повежу са новцем. У неолибералном, неоколонијалном капиталистичком свету где један проценат људи поседује колико и осталих 99 посто, они нису успели да уоче ту занимљиву појаву и да своје акције усмере против, на пример, неке важне транснационалне корпорације (Монсанто? Бритиш петрол?). Тај би пут сигурно одвео утабаном марксистичком стазом која не би била по вољи корпорација и њихових медија масовних комуникација. Што се марксизма тиче, држимо се борбе против белих привилегија, расних и полних предрасуда, против дезинформација које шире Трамп, Руси, Кинези и Иранци а где појединца нећемо дефинисати као, не дај Боже, делатника, радника или обескућеног пролетера, већ управо на основу расе, пола и степена идеолошке индоктринације. А где има ЛГБТитд., нема смисленог удруживања против класног непријатеља.
И што је сада најлепше од свега, сва се јавност упиње да ове догађаје представи као нешто нормално, пожељно и врло корисно. Па тај Трамп је лажов и будала, то сви знамо! Да, осим што је за дотичног гласало више од 70 милиона људи. Можда и највише гласача у историји америчких избора. И ви том човеку искључите микрофон. Не дате му говори? Па шта ћете тек нама радити?

СВЕ ЈЕ ЛАКШЕ КАД ЈЕ ПРЕКО ПУТА ДОМ ОМЛАДИНЕ Својевремено је у великој сали Дома синдиката у Београду, на Џез фестивалу гостовао амерички трубач Фреди Хабард. Концерт никад бољи, десетак музичара на бини, неколико хиљада гледалаца у трансу… одједном се звук некако стишава, нестаје, музичари се згледају, бубњар и даље удара, успорава, осврће се… сала се замрачила, чује се само труба – акустично, као из Чикага да долази. На бину излази ноћни чувар у радном комбинезону, показује на ручни часовник и објашњава Фредију да је већ увелико прошло 11 сати и да он мора да искључи струју и затвори салу. Музичари пакују инструменте, покуњена публика купи капуте па сви заједно иду преко пута у Дом омладине на џем сешн (исти ти свирачи плус још неки) до пет ујутру. Наравоученије – све је у животу лакше кад преко пута имате Дом омладине.
Овакву културу, међутим, подржава и значајан број професора универзитета и интелектуалаца, махом они који су одгојени у постмодернистичком хуманистичком духу где је једна од главних тема деконструкција наратива. Када је та екипа успешно деконструисала Шекспира, Толстоја и Сервантеса, прешла је на живе експонате. И још једна важна примедба у вези с овом групом грађана која себе сматра идејном авангардом друштва. Не заборавимо да су Мусолинијев Манифест фашистичких интелектуалаца, 1925. године, на пример, потписала нека тада најистакнутија имена попут Пирандела, Малапартеа, Унгаретија, Д’Анунција и Маринетија. Толико је далеко сезао у том тренутку њихов поглед. Мора да им брдо на коме су стајали није било превише високо. Или су интелектуалци уопште исто тако склони идеолошком застрањивању колико и обични смртници?

ДА ЛИ ЈЕ У ПИТАЊУ НОВ ФЕНОМЕН? У четвртом веку, током владавине цара Константина, 25 статуа претходних римских императора је уклоњено с јавних места. Током 16. века протестанти су масовно уништавали уметничко благо и украсе католичких цркви. Источна Европа је славила ослобођење од Совјетског Савеза тако што су рушили споменике Стаљина, Лењина, Маркса… Црвени Кмери Пола Пота у Камбоџи су срушили све што се дало срушити и побили четвртину становништва. Талибани су минирали статуе Буде, исламски фундаменталисти уништили остатке античког града Палмире. Ирачани су церемонијално (Си-Ен-Ен лепо преноси) срушили споменик Садаму Хусеину. У Либији им одмах засметао споменик Гадафију. Асад у Сирији свој споменик не да, заинатио се. Улице у центру Београда толико често мењају имена да ми што долазимо из иностранства више и не знамо како се зову. Ваш дописник каже таксисти: у Маршала Тита. Таксиста, исписник, клима главом, вози и не пита. Стижемо у Српских владара… Краља Милана – времеплов, нема везе.
Најпаметнији су испали Мостарци. Подигли су споменик Брусу Лију. За разлику од чувеног Старог моста, овај споменик ваљда неће нико гађати из топа.
Постоје у историји и другачији примери. Ваш дописник је био и видео. Модерна Русија је настала на темељима и традицијама царске претходнице и комунистичког Совјетског Савеза. Изнад капија Кремља у Москви су високе, моћне куле на којима и дан-данас поносно стоји црвена звезда. Прођемо кроз капију да бисмо дошли до Успенске саборне цркве где су крунисани цареви и Архангелске саборне цркве украшене фрескама и ликовима нашег цара Лазара, Светог Саве, Светог Симеона (Стефан Немања) и Михаила Палеолога, чиме се одала пошта српској принцези Ани Јакшић, баки Ивана Грозног. У истој тој цркви се налазе и мошти 54 руска цара и принцезе. Порука коју нам овај пример сугерише јесте та да модерна Русија тежи усклађеном развоју свог комплексног идентитета у складу и с разумевањем сопствене прошлости и у логе у свету.
Наши клубови Партизан и Звезда основани су у комунистичкој, другој Југославији. Нису мењали имена и лични опис у складу с друштвеним променама. Није још никоме пало на памет да им звезду у грбу замени топузом, на пример. Ако је крајем четрдесетих звезда била симболи револуције, НОБ-а и владајуће идеологије, она је сада симболички сасвим испражњена и ослобођена било каквог идеолошког садржаја. Исто као и црвена звезда на етикетама пива хајнекен.

ПРИРОДА ЗЛА И БАЛКАН Један од најчешћих изговора оних који руше и поништавају јесте да је дотични споменик (на пример) отелотворење зла одређеног режима, идеологије или дела прошлости. Мора се свакако овде приметити да „зло“ није научни термин и да се да лако злоупотребити. Нешто може бити зло за једне, али не и за друге. Судити историји на основу данашњих моралних начела није баш користан метод. Замислите да на римског гладијатора применимо правила савременог бокса. Нема рукавице а има трозубац – дивљак! Улога историје је да разматра и добро и зло. Спаљивање књига је на симболичној равни исто што и спаљивање њихових писаца. Да се Гутенберг, који је измислио штампарску пресу, сетио да направи fact checking team, од његове Библије ништа не би било. И не само то, не би нико ништа, никада ни штампао. Исто важи и за појаву интернета. Само је слободан интернет вредан постојања, све друго је опака цензура, мрачњаштво и насиље.
Да пренесемо сада све то на Балкан и на наш случај. Црнци руше споменике, ЛГБТитд. забрањују књиге, Силицијумска долина цензурише садржаје. Колико ми сад видимо, то су све узданице америчке Демократске партије и Џоа Бајдена.
Кад он (и ако) буде председник, хоће ли се Албанци можда сетити да их православне цркве и манастири по Косову и други материјални докази српске културе и постојања подсећају на расизам, потлаченост, нетрпељивост… хоће ли почети да руше? Све осим приштинског споменика Клинтону, наравно.
Хоће ли фејсбук, твитер и гугл дозволити да се о томе уопште и говори, барем шапатом, на српском? Из горенаведених примера чини се да не.
Ако се ми, дакле, сами не постарамо да сачувамо свој језик, културу, споменике, књиге и главе, можемо дочекати да нам на крилима културе поништавања стигну Анџелина Џоли и Кристијана Аманпур да нам боље објасне суштину „малигног утицаја“ Српске православне цркве, косовског предања, ћириличног писма и Русије, те да нам слободном руком скицирају координате нашег места у савременом свету. Речене даме то све сигурно могу да изведу за мање од пет минута. Да не губимо време, па нема ту шта много ни да се прича, зар не?

Један коментар

  1. Avatar

    О, Боже! Да се тако “цивилизовано” вандалски поступало од најранијих времена, не би опстао нити један једини културни или историјски споменик – сведок прошлости, од којих су многи прави бисери уметности, којима се дивимо. Нити би остало писаних трагова о било чему, сем ако није, неким чудом – непажњом, пропустом… – преживело. Данашњи нетолерантни и мржњом опседнути човек који дозвољава себи да одлучује баш о свему, морао би да се дубоко замисли. Иначе, преживеће на планети Земљи (привремено), само безвредна дела попут споменика Клинтону… Реалност у 21. веку, у сваком погледу, надмашује Орвелову машту.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *