О невиним и бесловесним жртвама

Како су се, дакле, храбри Крајишници претворили у зечеве? Иако ову кафкијанску метаморфозу нико од нас не би могао да прихвати, управо у њој лежи најдубљи залог уметничке вредности збирке приповедака Анђелка Анушића Легенда о в(ј)етром вијанима. Она представља онај крајњи, најхрабрији уметнички изазов ове књиге који можда и не треба расветљавати до краја

Није много вредне уметничке прозе написано о распаду Југославије, а поготово не о два кључна догађаја у овим ратовима (или једном једином, продуженом рату): „Олуји“ и рату на Косову и Метохији. Да ли је историјска траума још увек непревазиђена, да ли су ови догађаји у нашој колективној свести дошли толико неочекивано, да ли још увек, не умејући да напишемо нешто упечатљиво о томе, заправо поручујемо да и не знамо ко смо – тек, наша књижевност и култура и даље посрћу пред овим изазовом.

БУЂЕЊЕ „НА ВРЛО БРУТАЛАН НАЧИН“ Није мало мемоарских романа или приповедних збирки написано о ратовима деведесетих, и то врло читаних, чија уметничка вредност не представља ни десети део оне документарне. Њима насупрот, као лажна књижевна алтернатива, стоји широк лук књижевних дела од Арсенијевићевог Потпалубља до Илићевог Пса и контрабаса, који ову зјапећу празнину у српској књижевности покушавају лукаво да попуне нудећи идеологију уместо поетике, политички ангажман уместо уметничке чињенице. Другим речима, док су с једне стране дела у којима чињенице искуства нису преведене у уметничке чињенице, те не могу синтетизовати колективно искуство, с друге се намећу дела у којима се идеолошке чињенице представљају као уметничке. Особена динамика културног рата доприноси да се ова два пола хране и подстичу међусобно, остављајући, у крајњем случају, читаву нашу ратну трауму дубоко проблематичном.
Приче и(ли) приповетке Анђелка Анушића сабране у књизи Легенда о в(ј)етром вијанима нуде нешто друго. У њима нема типских јунака досадашњих проза о распаду Југославије, иако је књига тематски ограничена на искуство српских прогнаника с територије некадашње Војне крајине. Анушићеви јунаци и приповедачи уроњени су у локални дијалекат и колорит, сви без разлике судбински одређени прогоном са предачких огњишта, али постоји један важан елемент који их одваја од два пола лажне дилеме у српској књижевности. Они су жртве на којима лежи кривица за њихов безизлазни положај. Али та кривица није идеолошка, њихови наративи не почињу Осмом седницом Савеза комуниста већ сежу много дубље, у сваком од њих, и у историји колектива. Јер они су и невини и бесловесни, са искуством патње и истовремено без представе о њеном смислу – жртве свог идентитета који им је, истовремено, непознат.
Ову несазнатост сопственог идентитета симболички представља уводна приповест, „Источна, на западним капијама“, обликована као дијалог „оца“ и „чеда“, у којем се кроз одговоре старачке фигуре даје извесна врста метафизичке вертикале крајишког простора, која се у питањима „чеда“ испољава као непозната и неподношљива. „Чедо“ постидеолошког времена не препознаје, до пред сам крај, у предачким ликовима свој идентитет, премда осећа тежину свог новоспознатог идентитета: „Оче, ја осјећам у ногама олово, сву тежину земаљску! Ја не могу да коракнем, да прекорачим.“ Откуд та тежина у ногама некога ко се, на први поглед, упознаје са својим наслеђем? Зато што самоодређење човека на цивилизацијској и религијској граници захтева непрекидно пребивање у историјској свести, уместо свођења на пуку савременост, из које су се Анушићеви јунаци будили, или су бивали буђени, на врло бруталан начин.
То буђење можда најбоље показује приповетка „Потерница, servus servijane!“ о мученом (загребачком или славонском) раднику Митру, пореклом из Омарске, који преживљава тешку психичку тортуру од стране колега, чак и оних са којима је, породично, проводио државне празнике. Док слуша растуће увреде на свој рачун и покушава да их, повучено како је живео и радио, преброди, Митар неминовно долази до питања смисла патње које не може да разреши. Иако је, у врењу 1991. године, можда и могао да наслути шта се спрема, „он није могао да прихвати да би тако нешто могло да се догоди. И зашто баш њему, који се држао повучено, по страни, далеко од хуке и беса који су тих дана плавили јавна места. Није ништа разумевао од свега тога, а нити је желео да разуме. Радио је и ћутао, с воском у ушима и водом у устима, с главом која је још дубље утонула у погрбљена рамена.“ И фабрички мајстор Ранко, суочен с призором вешала у својој радионици, долази до исте границе. Ни он није мислио, „није могао, није хтео да верује да би тако нешто било могуће“. Гланцајући бесомучно алат, да би побегао од погромашке атмосфере у радном колективу, своје лице у металном одсјају види као изобличено: „Лице ћосаво, збрчкано, жутилом завоштено, са ушима, њушком и очима зеца“, и анимализовано. „Јер, оно је сад припадало оној животињи у шуми, дугоушку у грму, у коју је желео да побегне. Да се сакрије, док ловци, види то сад јасно, секу дрво за ражањ.“

ЗАГОНЕТКА КАФКИЈАНСКЕ МЕТАМОРФОЗЕ У селу Трифка дрводеље, мештани су „баш од мајстора чули“ да су Крајишници „овде некад живели. И да су они, те торбаџије, можда преци њихови.“ Цвијетин Политра, „из Додоша код Петриње“, тек када је хтео да прода земљу са које је протеран, у катастру сазнаје да још није „раздружена“, тј. да још увек припада свим његовим прецима. У причи „Старица која чита забрањене књиге“ непокретна станарка последње живе куће у нетом напуштеном селу присећа се како је у њен дом дошла књига Манојла Грбића о карловачком владичанству, док се хрватски војници, у олујном налету, спремају на стрељање, прво књиге а потом и ње. Старица призива у сећање неверицу њеног сина када из књиге дозна „колико нас је некада овдје живјело“ и сопствени одговор: „Да ли је то више важно, дијете драго?“ У предсмртном часу, са непријатељским војницима у кући, последње што осећа јесте да оно што беше записано у књизи „убадало је, као црним трном, у срце, у душу, у сећање“.
Како су се, дакле, храбри Крајишници претворили у зечеве?
Иако ову кафкијанску метаморфозу нико од нас не би могао да прихвати, управо у њој лежи најдубљи залог уметничке вредности Анушићеве збирке. Она представља онај крајњи, најхрабрији уметнички изазов ове књиге који можда и не треба расветљавати до краја. Одбацивши историјску свест, српски народ, не само у Крајини, одбацио је и могућност да буде укорењен у завету, који, ако и не може да нас одврати од страдања, може да нам посредује његов смисао. Без њега, разумно је очекивати, неки нови ветар поново би могао да нас вије и развеје.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *