Нови председник, старе оптужбе

Како су амерички медији лоше сакрили костуре из Бајденовог ормана

Нови амерички председник Џо Бајден је у већини света и Америци дочекан аплаузом, али и презиром уз негирање изборне победе од стране републиканаца. Неки његови планови (повратак САД у Светску здравствену организацију и Париски споразум) јесу хвале вредни, јер доносе бољитак целом свету, али се приликом изрицања похвала често заборавља да и Бајден има своје мале прљаве тајне.

ПОСЛЕДИЦЕ УКРАЈИНСКЕ КРИЗЕ Барем два велика „костура“ крију се у Бајденовом политичком орману; први је повезан са његовом умешаношћу у смењивање генералног тужиоца у Украјини 2015. године, а и други има везе с првим, и односи се на документе пронађене у лаптопу Бајденовог сина Хантера у некој радњи за поправку компјутера у САД.
Оба произлазе из одлуке тадашњег америчког председника Барака Обаме да, пошто је Русија почетком 2014. анектирала Крим, потпредседника САД Џоа Бајдена овласти за „украјинску кризу“. Само неколико седмица касније Хантер Бајден невероватном „игром случаја“ именован је у управни одбор „Буризме“, украјинског предузећа које се бавило експлоатацијом и продајом нафте и гаса. Поврх свега, Хантер није имао никаква искуства која би га квалификовала за обављање тог посла.
То је привукло пажњу и украјинских тужилаца, али чим су почели да истражују необичне трансакције „Буризме“ и да планирају саслушања осумњичених, у случај се укључује старији Бајден и од тадашњег председника Украјине Петра Порошенка захтева да разреши Виктора Шокина, украјинског генералног тужиоца који је водио истрагу. Порошенко се прво нећкао, али и брзо капитулирао чим му је у марту 2016. Џо Бајден у телефонском разговору запретио да ће, уколико не послуша, САД ускратити Украјини гаранције за исплату следеће транше међународних кредита, вредне милијарду долара. Порошенко је „склонио“ Шокина и на место генералног тужиоца поставио „свог човека од поверења“.
На трагу те приче касније је покушао да профитира актуелни амерички председник; чим је Џо Бајден постао његов супарник за нови мандат у Белој кући, Доналд Трамп је садашњем украјинском председнику Зеленском припретио да ће Америка одустати од исплате обећаних милиона долара помоћи, уколико с мртве тачке не покрене истрагу о „Буризми“. У међувремену су демократе у Америци, делимично и стога да би санирале штету нанету Бајдену, против Трампа покренуле процедуру импичмента, али без успеха. Тако се годину дана у медијима широм света све вртело око Трамповог, али не и Бајденовог уцењивања шефа стране државе ради личне користи.

ЛАПТОП ХАНТЕРА БАЈДЕНА А онда је, уочи председничких избора у САД, у јавност процурео још један детаљ, везан за лаптоп Хантера Бајдена.
Писма, сачувана у преносном компјутеру млађег Бајдена, открила су прљаве работе, тачније да је трговао утицајем свог оца, што осветљава и неуобичајено ангажовање Џоа Бајдена о питању уклањања некооперативног генералног тужиоца у Украјини Шокина.
Посебна је прича и како су ти документи испливали на светло дана. У питању је аљкавост, чак ароганција малерозног Хантера Бајдена који је, пошто је омашком просуо воду на лаптоп, исти однео на поправку у сервис у Делавару, а потом – заборавио да га преузме и плати поправку. Власник радионице је после неког времена изгубио стрпљење и завирио у компјутер. Био је шокиран садржином диска, на коме је пронашао преписку између Хантера Бајдена и његових партнера у вези са украјинским пословима. Сервисер није губио време – о спорним документима је обавестио ФБИ, али и Рудија Ђулијанија, Трамповог адвоката коме је уручио и копију Хантеровог диска.

ЦЕНЗУРА НА ДРУШТВЕНИМ МРЕЖАМА Уследио је необичан преобрат, на који је упозорио новинар Глен Гринвалд. Уместо да афера привуче пажњу медија и јавности, она је заташкана свим могућим средствима. Јесте „Њујорк пост“ објавио први чланак о смутним прегнућима Бајденових, али ту се све и завршило, јер је дошло, како оцењује Гринвалд, до никада до тада виђене цензуре на Фејсбуку и Твитеру.
Фејсбук се потом правдао преко службеника, који је претходно био дугогодишњи оперативац Демократске партије – да „чињенице чекају проверу“, а онда се показало да тој провери нема ни краја ни конца.
Председник управе Твитера Џек Дорсеј изабрао је други приступ – извинио се због блокаде, али „Њујорк пост“, четврте по величини новине у САД, упркос томе неколико наредних седмица није имао приступ сопственом Твитер профилу. Све то је муњевито заташкано, уз објашњење да се ради о „непровереним наводима, можда чак и резултату руске пропаганде“. Поврх свега, Твитер и Фејсбук су све који су написали неку реч на ту тему – експресно ставили на своју „црну листу“ и тако спречили даље ширење чланка „Њујорк поста“. И све то баш у предизборно време…
Све то би можда остало испод радара шире јавности да није било Глена Гринвалда, угледног новинара познатог и по томе што је објавио велики део документације Едварда Сноудена, која је раскринкала прислушкивања америчких тајних служби широм света.
Гринвалд је, огорчен прикривањем Бајденових прљавих послова, само дан уочи америчких избора поднео оставку на место уредника и новинара у „Интерсепту“, медију чији је кредо слободно и независно новинарство. Послодавца (сад већ бившег) оптужио је за цензуру свог чланка о Бајденовој афери, а да поткрепи своје тврдње, објавио је и сву преписку са уредницима „Интерсепта“, из које произлази да нипошто нису хтели да објаве Гринвалдов чланак јер је бацао тамну сенку на лик и дело Џоа Бајдена.
Гринвалдова оставка је, усред тензија које су пратиле овогодишње изборе у Америци, прошла безмало незапажено, иако је, како је сам нагласио, оставку дао у знак протеста због цензуре у медију (чији је оснивач Пјер Омидјар, богати власник И-беја) који се дичи борбом против – цензуре. До спора је дошло када је „Интерсепт“ одбио да објави Гринвалдов чланак о спорној електронској пошти Хантера Бајдена, за коју је новинар истраживачким радом утврдио да нити је лажна, а још мање „руска пропаганда“.
„Њујорк пост“ је средином октобра на ту тему успео да објави још један чланак, у коме је обелодањено да су мејлови, такође преузети са лаптопа Хантера Бајдена, потврдили његову умешаност у спорне послове са страним званичницима, што је подразумевало и организовање састанака са његовим оцем, тада потпредседником САД.
Америчка управа за борбу против наркотика (ДЕА) запленила је у фебруару и други лаптоп у власништву Хантера Бајдена, сина председничког кандидата демократа. На трагу тих сазнања, „Њујорк пост“ 15. октобра објављује чланак о два мејла које је Вадим Пожарски, највиши званичник украјинске енергетске компаније „Буризма“, послао Хантеру. У једном од њих се захваљује младом Бајдену на организацији састанка са његовим оцем, док у другом пита Хантера како би могао да искористи свој утицај да још више подупре „Буризму“.

ТРАМПОВ ИЗЛИВ БЕСА Тим поводом је Доналд Трамп оштро критиковао остале америчке медије, оптужујући их за заташкавање јер су листом одбили да се баве истраживањем наводних коруптивних послова Хантера Бајдена у Украјини, са изузетком телевизијске мреже „Фокс“. „Зашто чињенице које доказују Бајденову коруптивност нису прича број један на Твитеру? Највећа светска афера, а нема је нигде. Срамота!“, твитнуо је озлојеђени Доналд Трамп ни недељу дана уочи избора, 28. октобра.
Шта год мислили о Трампу и његовим изливима је да на друштвеним мрежама, то што је тада записао било је, како тврди Глен Гринвалд, који свакако не припада кругу присталица Доналда Трампа – тачно. Твитер и Фејсбук су заиста блокирали „Њујорк пост“, а онда су сви остали амерички медији, од „Њујорк тајмса“ па до великих кабловских оператера и портала, синхронизовано почели да лансирају процене о „непровереним оптужбама“ и могућем „руском утицају“ да се поткопа Бајденова кандидатура.
Тако се вишегодишња политичка хајка за доказима о „руском утицају“ на Трампову политику, вођена што од стране Малерове комисије што током импичмента, на крају одразила на трезвено расуђивање најважнијих (мејнстрим) медија у САД. О чему најбоље сведочи Гринвалдов чланак коме је дао наслов „Чланак о Џоу и Хантеру Бајдену који је цензурисао ’Интерсепт’“.
Гринвалд ту указује на прави скандал о коме амерички медији нису извештавали, већ су чак и лажима штитили Џоа Бајдена од „Хантерових мејлова“. Прећутни договор унутар америчке „седме силе“ довео је до тога да Џоа Бајдена уопште нису решетали непријатним питањима о украјинским пословима сина Хантера, иако објављени Хантерови мејлови лепо показују како се из петних жила трудио да у процват „Буризме“ укључи и „тату Џоа“, тада потпредседника САД.

ТРГОВИНА УТИЦАЈЕМ Хантеру није било довољно што је захваљујући очевим везама доспео у одбор директора тог предузећа, иако није имао никакво искуство у пословима с нафтом и гасом, нити што је за то месечно добијао 50.000 долара, већ је лукративно пословање раширио и на Кину, где је такође трговао утицајем свог оца. Гринвалд у прилог наводима које је изнео у јавност, а који терете оба Бајдена, истиче да су „појединци, који се помињу у мејловима, потврдили њихову аутентичност“.
Хантеров пословни партнер Тони Буболински је признао да је Хантер планирао да заједно са стрицем Џимом Бајденом укључи и оца Џоа у бар један уносан послић са Кином. Аутентичност писама потврдио је и истраживач јавног мњења Франк Ланц. Нема потврде јесу ли снови Бајденових на крају постали јава материјализована у „зелембаћима“, али „Њујорк пост“, који је први објавио детаље те афере, није се тиме ни бавио. А и како би, ако из Хантерових писама произлази да је од саговорника и партнера изричито захтевао да се сви договори операционализују „искључиво усмено, никада писмено“. Зашто би се плашио писаних трагова – ако је све као суза чисто?
Ево зашто – из једног од Хантерових мејлова произлази да је инсистирао да кинески конгломерат са којим је „Буризма“ преговарала о проширењу своје пословне империје, уважи да је највећи „улог“ управо његова веза са оцем, америчким потпредседником. Радило се о преговорима са кинеском компанијом CEFC China Energy, где је Хантер истакао „породични бренд“ као најважнији разлог за закључење бизниса.
Доступна документација је разоткрила још један сочан детаљ: Хантер и његови сарадници су „мете“ за проширење пословања бирали у државама у којима је Џо Бајден претходно боравио као потпредседник САД.
Штавише, документ из маја 2017. године сведочи како су текли договори чији је циљ био да Хантер добије 20 одсто власништва у капиталу заједничког предузећа, али и да задржи контролу над још 10 одсто и то за неименованог „главног дасу“, којег је сарадник Бобулински идентификовао као – Џоа Бајдена. Али када је свему томе покушао да уђе у траг ревносни украјински тужилац Шокин, Џо Бајден се латио телефонске слушалице и притиснуо тадашњег украјинског председника Петра Порошенка. Претња да ће остати без милијарде долара помоћи, намењене Украјини, уродила је плодом. Дотадашњи главни украјински тужилац је нетрагом ишчезао, а његов наследник није трпао нос у Бајденова посла. Глен Гринвалд указује и на чланак независног новинара Мата Таибија из којег произлази да је Бајденов напор да 2015. „макне“ непоћудног тужиоца – била вода на воденицу „Бурисме“.
„Сви ти документи чију аутентичност никада нису оповргавали ни Хантер Бајден ни Бајденова председничка кампања отвара важна питања, као што су – да ли је некадашњи потпредседник САД и садашњи кандидат за председника био упознат с напорима сина да тргује утицајем свог оца, потпредседника државе, а све то због профита, као и да ли је потпредседник САД у својству званичног носиоца функције вукао ванредне потезе како би детаље синовљевог пословања представио као неважне или их прикрио, уместо да на спорна питања одговори“, истиче Глен Гринвалд.
Гринвалд доказује да нема трунке истине у тврдњама западних медија да су „у све то око блаћења Бајденових умешани Руси“, напротив. Теорије завере у којима „Руси“ имају главну ролу послужиле су, тврди Гринвалд, да се сузбије и дезавуише афера која би тешко коштала Бајдена, само да су се медији њоме поштено бавили уочи избора.

Глен Гринвалд

Угледни амерички правник, новинар, политички коментатор, аутор и активиста. Јавности је постао познат 2013. године по серији чланака за „Гардијан“ у којима је писао о програму глобалног прислушкивања Сједињених Америчких Држава и Велике Британије, заснованом на поверљивим документима америчке сигурносне агенције (НСА), а које је обелоданио звиждач и некадашњи аналитичар НСА и ЦИА Едвард Сноуден. Гринвалд (53) је, пре него што је из протеста поднео оставку, био уредник онлајн портала „Интерсепт“ (The Intercept). Британски „Гардијан“ је за Гринвалдове чланке о Сноудену добио Пулицерову награду.

ХАЈКА И БЕДЕМ ЋУТАЊА Најзад, веродостојност теоријама о „Русима који стоје иза свега“ одузима и чињеница да су их ширили обавештајни кругови америчке ЦИА, а потом и медији у власништву милијардера из Силиконске долине, који су безмало сви све своје донације наменили Бајдену, само да склоне Трампа са политичког трона.
Ништа мање необична није ни хајка која је снашла новинаре који су посумњали у истинитост „званичне верзије“. Новинари који су причу „Њујорк поста“ само споменули, попут награђиване новинарке „Њујорк тајмса“ Меги Хаберман, одмах су завршили на стубу срама, лажно окривљени да тиме подржавају Трампа. Зато не чуди што је много више новинара било вољно да некритички усвоји порозна Бајденова правдања и одустане од „њушкања“.
Новинарка познате емисије „60 минута“ телевизијске мреже Си-Би-Си Лесли Стал је, на пример, избегла да се бави истраживањем Бајденове прошлости под изговором да се „украјинска прича не може верификовати“. Новинари Си-Ен-Ена тврдили су да је секвенца о лаптопу и Бајдену „сувише компликована и опскурна, да би била занимљива“; перјаница Си-Ен-Ена Кристијана Аманпур није се нарочито ни претварала да је та афера занима, а када јој је шефица републиканске конвенције (РНЦ) Елизабета Харингтон пребацила зашто не извештава о томе, одбрусила је: „Нећемо да радимо ваш посао.“ Иако то од Аманпурове нико није ни тражио. Могла је, да је хтела, да сама провери чињенице, што јесте њен посао. Али није хтела.
С друге стране, Глен Гринвалд тврди да је чињенице лако проверити, као и аутентичност електронских и других писама, што значи да су изговори новинара били – лажни. Тако је дошло до својеврсног коперниканског обрта јер произлази, како је оценио и новинар Таиби, да су „најмање радознали људи у Америци – новинари кредибилних медија, што подсећа на ситуацију идентичну оној у ауторитарним друштвима“.
Чини се као да је око Бајдена подигнут „бедем ћутања“ који га је штитио од свих непријатних питања и напада у кључним недељама уочи отварања биралишта. „Џо Бајден није ни могао да одговори на њих, јер, или га нису ни питали или су му допустили да се измигољи и нису инсистирали да одговори“, закључује Гринвалд.
Вишак цинизма је да цела ова прича потврђује како су и Трамп и Бајден, свако из својих себичних разлога – притискали на украјинске председнике. За Гинвалда су недопустиве како Трампове тако и Бајденове претње Кијеву с места високих званичника САД. Сматра да би новоизабрани амерички председник морао да објасни зашто је уложио толико енергије са места потпредседника САД за разрешење неког украјинског тужиоца, све како би на његово место дошао Јуриј Луценко, без искуства у праву али са једном једином предношћу – оданошћу тадашњем председнику Петру Порошенку, који је и сам имао подугачку предисторију оптужби због корупције. „Како је таква особа могла да буде прихватљива за Бајдена, ако је заиста желео да се бори против корупције у Украјини?“ пита се Гринвалд. Одговор је јасан: никако. Али таква особа може да буде од врхунске користи ако новоизабрани председник жели да прикрије нешто из сопствене прошлости. Можда да сакрије неки „костур“. Или два. быстрые займы онлайн займ на яндекс кошелекзайм экспресс москвамилли займ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *