Логор за силовање

Шта би Србима могао да донесе Џо Бајден ако постане председник Америке, и због чега се томе радују Весна Пешић и Зорана Михајловић?

Јавља нам поуздан извор који је у материју упућен макар онолико колико је нама и потребно: у суботу, 7. новембра, америчке амбасаде у региону спровеле су у дело инструкцију да код локалних власти интервенишу да честитају Џоу Бајдену на избору за председника САД. То јест, као после каквог државног удара а стварно и делује да је тамо извршен државни удар, позвани су да признају Бајдена као изабраног председника Америке да би му тиме створили легитимитет. Који му у овом тренутку очигледно недостаје, јер да није тако, не би ни морали да буду позвани да му честитају на избору.
Почев од честитке генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга и свих осталих шефова држава и влада који су уследили након што су, својим објавама да је Бајден победио, медији главног тока у Америци дали знак да је време да се оконча посао који је био започет још пре него што је Трамп први пут изабран за председника САД. Дубока држава на делу, савез главних медија (и њихових власника), самовољног државног апарата оличеног у Стејт департменту и оној његовој инструкцији, те америчког војноиндустријског комплекса чији је Столтенберг најпознатији трговачки путник…

[restrict]

ВУЧИЋЕВА ЧЕСТИТКА Американцима су, такорећи, председника изабрали Си-Ен-Ен и инострани званичници; постане ли на крају Бајден и заиста председник Америке, моћи ћемо да се хвалимо да га је на то место довео (и) председник Србије Александар Вучић.
С тим што се мора приметити да је Вучићева честитка уистину деловала као да је изнуђена и, стога, прилично неискрена. Све и ако је Вучић Бајдену упутио, казао је, „искрене честитке на избору за председника САД“, а додао је и да се нада „наставку добре сарадње са вама, какву смо имали и са Доналдом Трампом, на чему сам му веома захвалан“.
Рећи ће Вучић дан раније, након што је и њему стигла споменута препорука америчког амбасадора, и „сачекаћу до ујутру и ујутру ћу званичну честитку да упутим. Не могу да будем у првих 50 белосветских који се гурају да честитају. Сувише сам матор и поносан да бих то радио“, и успут поновио „да је боље за Србију да је Трамп победио“ и захвалио Трампу и његовим сарадницима „што су хтели да нас чују, да нас саслушају. Мали мишеви побегну када се објаве резултати, разликујем се од њих јер имам велико срце, за разлику од оних који пљују“.
Утисак је да је – у збиља неугодној ситуацији, и то се мора приметити – Вучић покушао и да засити вука и да му овце остану на броју у мери у којој је то могуће. Жалосно је јасно, наиме, да Србија нема, можда и не може да има, онај степен самосталности какав имају Русија и Кина па су хладнокрвно – и уз то принципијелно, ишчекујући званичан резултат избора уместо Си-Ен-Еновог – одбиле да признају Бајдена за председника САД. То је луксуз који ми себи изгледа нисмо могли, или нисмо смели, да приуштимо; све и ако би требало да будемо свесни да нам то неће обезбедити ишта повољнији третман ако на власт у Вашингтону 20. јануара следеће године ступи Бајденова хунта. А опет, истовремено, као да је покушао и да не спали баш све мостове сарадње и разумевања с Трампом; не толико због односа који је с њим остварио на оној столици у Овалној соби Беле куће већ због могућности, која је и даље већа од минималне, да се с оне стране Атлантика догоди постизборни преокрет историјских размера.
Сад, чињеница је и да, за разлику и од Вучића и од ваљда свих својих колега на западној хемисфери, словеначки премијер Јанез Јанша није честитао Бајдену на победи, чак и након што су га немачки дипломата Волфганг Ишингер и ЕУ посланица Тања Фајон опоменули да то учини (па им је он узвратио оном чувеном фотографијом усамљеног човека прекрштених руку у маси људи с руком испруженом у нацистички поздрав, занимљиво иначе што је баш ту врсту паралеле изабрао, с обзиром на укупни контекст). Елем, могао је Јанша тако да поступи, али не зато што је Словенија слободнија од Србије већ баш зато што је потпуно неслободна у погледу својих односа с Америком. Па оваквом егзибицијом и не може да изгуби ништа што већ није изгубила. А о фактору Меланије Трамп да и не говоримо.

ЗОРАНА МИХАЈЛОВИЋ И ВЕСНА ПЕШИЋ Како год, тек, за разлику од Вучића, одређени део овдашње јавности с нескривеним је одушевљењем поздравио ово прегнуће да се победа отме од Доналда Трампа у корист Џоа Бајдена.
Испредњачила је, ваљда да демонстрира своју лојалност, можда и да себе још једном топло препоручи тамо где треба, можда и да погура Вучића ако се он још двоумио шта да учини, потпредседница Владе Србије и министарка енергетике Зорана Михајловић.
Тренутак надахнућа и излива нежне симпатије какав је од потпредседнице Михајловић мало ко очекивао. Све и ако у извесним деловима делује иронично, наиме, имајући у виду начин на који Бајдена покушавају да поставе на власт, знамо да њена честитка, бржа од Вучићеве, није била иронична: „Сједињене Америчке Државе добиле су председника демократу – Џоа Бајдена. И као што је велики Махатма Ганди говорио: Дух демократије не може се наметнути споља. Он мора израсти из унутрашњости народа. Али САД су добиле и потпредседницу. Јер, победа је женског рода! Важно је да у годинама које посвећујемо борби за родну равноправност још једна жена освоји значајну политичку позицију. Верујем да ће Камала Харис, као прва потпредседница у историји САД, вођена демократским принципима, допринети бољем положају жена. Јер, то је демократија – равноправно друштво у којем грађанке и грађани имају једнаке могућности да остваре оно што желе!“
Весна Пешић пак била је језгровитија на твитеру него Зорана Михајловић на инстаграму. Но исказала је истоветан сентимент: „Браво Америка. Свака част! Отерали сте звер.“
И заиста је занимљиво видети како се делови напредњачке и антинапредњачке Србије – Зорану Михајловић и Весну Пешић сад проматрамо као парадигматичне примере извесног односа са стварношћу – заправо савршено лепо слажу; и то нарочито кад исказују своју преданост оном интересу који је српском интересу нанео толико зла да ће његове последице јако тешко бити саниране, ако икада и буду.
Али коме су заправо Зорана Михајловић и Весна Пешић радосно похитале да честитају победу (а да их нико на то није натерао)?
Човеку који се залагао да наша земља буде бомбардована и окупирана: „Тражио сам да се бомбардује Београд, тражио сам да се пошаљу амерички пилоти и да се разнесу сви мостови на Дрини… Говорио сам да треба да одемо у Београд и да ту земљу окупирамо као Немачку и Јапан. И да имамо јавна суђења како бисмо срушили ту идеју о Србима као жртвама.“
Који је Србе упоређивао с нацистима: „Ја сам овде да заузмем страну! Младић је ратни злочинац. Вођа босанских Срба није ништа бољи од Химлера. Није ништа бољи од Гебелса.“
Који је Албанцима, у јеку крвавог протеривања Срба с Косова и Метохије након НАТО агресије, поручивао да само тако наставе: „Имате све право на одмазду и да пустите псе рата… Не само Албанци већ сви муслимани у региону у принципу били су жртве, не случајне већ веома добро испланиране верзије коначног решења с краја 20. века, коју је испланирао један од највећих манијака које сам икада упознао у свом животу.“
А како тек прокоментарисати његов говор у америчком Сенату 13. децембра 1995: „Говорио сам да су Срби успоставили логоре за силовање. Они спроводе политику експлицитно дизајнирану тако да се првенствено муслиманске жене одводе у те логоре, да се силују, и да се натерају да изнесу трудноћу до порођаја како би се застрашио и загадио/опоганио (pollute) муслимански народ у Босни.“
И ово: „Посетио сам с Бобом Долом болницу у Сарајеву. Знате ли ко је био у тој болници? Седморо деце! Знате ли зашто је тамо било само седморо деце? Зато што Срби седе на оним брдима, и у својој кампањи терора циљано сакате децу!“
Али чак и да на страну ставимо то што, као Срби, осећамо неверицу и гађење над овако безочним лажима и сатанизацијом нашег народа; која нам се иначе догодила да би послужила као оправдање потоње америчке агресије, спроведене пак зарад остваривања геополитичких циљева њихове партије рата у којој до појаве Доналда Трампа, који је барем успео да не започне ниједан нови рат, није било разлике између демократа и републиканаца.
Оставимо дакле по страни наш случај да бисмо подсетили да наш случај није био изузетак него правило. Јер није било америчког рата за који се Џо Бајден није здушно заложио. Тај човек и буквално на својој савести, ако савести има, има крв милиона невиних људи. И ко је, онда, звер?
Хоћемо да кажемо, имајући све ово у виду, да су победи Џоа Бајдена могле да се обрадују само две групе људи, глупи и покварени; глупима сматрамо оне који су уверени да имају право да намећу своје политичко мишљење а да при томе не располажу чињеницама незаобилазним за изградњу тог мишљења. Док су покварени они који све ово знају, али за то не маре. И како с таквима градити бољу будућност ове земље?

БАЈДЕНОВА АДМИНИСТРАЦИЈА Али важније је сада питање – претходно је, уосталом, само реторичко – шта можемо да очекујемо од евентуалне Бајденове администрације уместо Трампове. Кратак одговор је можда, на први поглед, неочекиван: нема места очајавању.
Од Трампа смо могли да очекујемо неочекивано, на добро или на лоше, уосталом, погледајте онај вашингтонски споразум; на шта би даљи ток Трамповог ангажовања у вези с Косовом и Метохијом, као главном тачком нашег односа с Америком, изашао, у овом тренутку може само да се нагађа.
Али с Бајденом, и онима који Бајденом рукују, нема такве неизвесности. Бајден нам доноси континуитет с Билом Клинтоном, и са Џорџом Бушем Млађим, и са Бараком Обамом. Уз једну страховито важну напомену; оно што су они могли да нам ураде већ су нам урадили. А сваки од њих могао је да нам уради мање од свог претходника: Клинтон нас је бомбардовао, Буш организовао једнострано проглашење независности Косова јер за више од тога није имао снаге, Обама је само наставио да одржава статус кво који је затекао. Зашто бисмо се сад плашили Бајдена? Онако сенилан, додуше, могао би да нас натера да признамо независност Тексаса.
Треба, додуше, очекивати и да ће, после Трампа, доћи до покушаја обнављања нарушених трансатлантских односа између САД и земаља Европске уније. Што ћемо на својој кожи осетити кроз ревитализацију њиховог заједничког притиска око Космета. А опет, већ смо с таквим притиском били суочени. И тада смо били слабији него што смо данас, како економски, тако и војно ако је истина оно што нам говоре представници актуелне власти, и нисмо попустили. Па зашто бисмо сада? Тим пре што је, под један, питање да ли ће односи између ЕУ и САД уопште моћи да се врате на пређашњи ниво, тим пре што у ЕУ више нема Велике Британије да вуче на ту страну, и, под два, што немачка канцеларка Ангела Меркел идуће године одлази у политичку пензију. А то ће неминовно изазвати вакуум ауторитета, и у Немачкој и у ЕУ.
А да и не говоримо колико ће, с председником кога јој бирају власници телевизијских станица и инострани државници зато што им је тако речено, Америка у наредном периоду неизвесног рока трајања уопште бити способна да се интензивно бави ичим другим до самом собом. Но сама је за то крива, јер тако је гласала. Све и ако су други добили задатак да гласају у њено име.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *