Кавкаска (не)равнотежа

ИСХОД БИТКЕ ЗА КАРАБАХ

По свим војним и политичким параметрима непризната Нагорно-карабахска република је изгубила овај рат. После месец и по дана интензивних ратних дејстава азербејџанске снаге су дошле надомак Степанакерта, главног и највећег града Карабаха. Споразум који су 10. новембра потписале јерменска и азербејџанска страна под надзором Русије, а иза кулиса и Турске, представља типичну војну капитулацију. То су потврдила оба лидера

Територијални спор између Јерменије и Азербејџана око покрајине Нагорно Карабах и седам рејона који је окружују траје од краја 1980-их година, још пре распада Совјетског Савеза. Предисторија конфликта сеже унатраг вековима и тешко да може бити правилно изложена у аналитичком чланку. Довољно је рећи да је јерменски народ живео на ширем подручју данашњег западног Азербејџана још од античких времена, али је у позном средњем веку био потиснут Курдима и Азербејџанцима, који су уживали подршку моћних Османлија. Од тог преломног периода историја је за јерменски народ сасвим обрнула ток, те је он постао жртва прогона и страдања све до наших дана. Неке је процесе, ипак, могуће преокренути, или је то барем тако изгледало, када су у првој половини 1990-их година Јермени успели да врате део изгубљених историјских територија. На жалост Јермена, њихови потези су били противни међународном праву, које подједнако није дозволило ни српском народу да се на подручју новонастале Хрватске и Босне и Херцеговине национално самоопредели.

ПРВИ КАРАБАХСКИ РАТ Јермени су после распада СССР-а имали предност у односу на Азербејџанце, били су национално уједињени, располагали су подршком утицајне антисовјетске дијаспоре широм западних земаља, а највише у Француској и Сједињеним Државама, а шака им је допао и совјетски арсенал који се налазио на њиховој територији. Вреди истаћи да је јерменска страна у Првом карабахском рату, који је трајао од 1992. до 1994. године, превасходно остварила предност у односу на противника због чврсте политичке организације и устремљености ка заједничком циљу ослобођења историјских територија. У Азербејџану је, с друге стране, трајала борба за власт између разних локалних лидера из редова бивше комунистичке номенклатуре. У року од две године, почевши до 1991. до 1993, три различита председника су се налазила на челу Азербејџана. До 1993. када је на власт у Азербејџану дошао Хајдар Алијев, четврти председник Азербејџана и отац данашњег председника Илхама Алијева, стање на фронту је било крајње неповољно по Азербејџан. Уместо да продужава рат унедоглед, Хајдар Алијев је препустио јерменској страни победу и све силе упрегао у обнову своје земље, што је подразумевало војно и економско уздизање. Суверено и неупитно је владао Азербејџаном до 2008. године, када је власт у аманет добио његов син, чији легитимитет више нико у Азербејџану не може да оспори, не након победе у Другом карабахском рату.
Уколико претпоставимо да снажна, ауторитарна и централизована власт на подручју Кавказа значи прекид свеопштег хаоса, анархије и корупције, који су производ унутрашњих борби око политичких функција, онда постаје јасна формула успеха у датом региону – диктатура у циљу остварења националних циљева је не само пожељна већ и неопходна. Након победе јерменски утицајни политичко-економски кланови су занемарили ово важно начело. Последње деценије прошлог века Јерменијом су завладали кланови из самог Карабаха, а њихови лидери су били Роберт Кочарјан и Серж Саргсјан. Управо су њих двојица покушали да централизују власт у Јерменији у својим рукама све док нису збачени револуцијом 2018. године. Разлог за нестабилност у Јерменији је био двојак – прво, велико сиромаштво, нарочито у поређењу са све развијенијим Азербејџаном, који се богатио на рачун каспијске нафте, и друго, грађани Јерменије су веровали да им нико више не може одузети контролу над Карабахом, осећали су се сигурно и стога су се окренули економским темама.
На тим сентиментима профитирали су опозициони кланови, неповезани с Карабахом и базирани у централној Јерменији. Они су на протесте иступали с либералним и прозападним девизама, али то је више било намењено легитимизацији њиховог покрета споља, него реалним либералним вредностима. Тешко је и на Балкану наћи истинске либерале међу политичарима, а на Кавказу је то готово немогуће. Либерални опозициони блок предводио је садашњи премијер Јерменије, можда не задуго, Никол Пашињан. Иако се у пракси показао као обичан неуспешан ауторитарни лидер, Пашињан је покушавао да у јерменску спољну политику уведе многовекторски курс. Он није смео да изађе из руске интересне сфере, јер Јерменија у великој мери и војно и економски зависи од свог утицајног северног суседа. Пашињан је, међутим, окруживши се младим саветницима школованим на Западу, кроз јерменску дијаспору покушао да пронађе заштитнике и међу западним земљама. Заузврат, допустио је да се неолиберални НВО сектор прошири и учврсти свој утицај у Јерменији. Тачно је да је чак и Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша био активан у Јерменији и за време Роберта Кочарјана, али су тада активности ове организације биле помно праћене и контролисане. У Други карабахски рат Јерменија је ушла са слабом и корумпираном влашћу, док је Азербејџан представљао сушту супротност. Није у питању само боља наоружаност и припремљност, као и бројчана надмоћ азербејџанске армије, битно је и вођство које Јерменија једноставно није имала.

ДРУГИ КАРАБАХСКИ РАТ Иако се у медијима, па и у изјавама јерменског руководства, могу прочитати тврдње да се рат водио између Јерменије и Турске, реалност је другачија. Други карабахски рат се водио између азербејџанске армије, која је користила руско, турско и израелско наоружање и Армије Нагорно Карабаха. Турски саветници су помагали азербејџанској армији, као што су и јерменски помагали карабахској страни, у томе нема ничег спорног. Не треба кривити Азербејџан што је у Турској нашао поузданог савезника који је овој држави помогао да ослободи половину међународно признате територије, коју су држале јерменске снаге. Пашињан је у овом конфликту апеловао не само на Русију него и на САД и Француску, али осим неутралних изјава да рат треба да се заустави није добио никакву конкретну помоћ. Русија је обилато трговала наоружањем и с Јерменијом и с Азербејџаном годинама пре поновне ескалације конфликта. Обема странама је продала ПВО комплексе С-300, Азербејџану 90 борбених хеликоптера и 100 савремених тенкова Т-90, док је Јерменија за руски кредит купила малу ескадрилу од четири борбена авиона Су-30, али и четири моћна ракетна комплекса „Искандер“. Остаће забележено у аналима историје да се јерменски лидер Пашњан није ни усудио да искористи цео арсенал који му је био доступан, што је након капитулације критиковао председник непризнате Карабахске републике Араик Арутјуњан, изјавивши да је Карабах остављен да се сам носи с далеко озбиљнијим противником.

Намеће се питање да ли је војноодбрамбени савез ОДКБ, у чијем је средишту Русија, заказао у овом конфликту? Одговор је несумњиво – не, није. Разлог за то је што ОДКБ, уосталом као што је случај и са НАТО-ом, гарантује безбедност искључиво међународно признатих територија својих чланица. Јерменију нису директно напали ни Азербејџан, а сигурно не Турска, иако је јерменска страна то покушала тако да представи у више наврата. Замислимо ситуацију у којој би Турска изјавила да анектира северни део Сирије, а сиријска и руска армија напали њена тамошња упоришта. Да ли би НАТО објавио рат Сирији и Русији који се води ван признате територије Турске? Наравно да не би. Ако овде и постоји неко наравоученије, оно се не своди на то да су класична одбрамбена савезништва попут НАТО-а и ОДКБ бескорисна већ да у савременим међународним односима све већу улогу узимају незванична, договорна савезништва, као што је турско-азербејџанско.
По свим војним и политичким параметрима непризната Нагорно-карабахска република је изгубила овај рат. После месец и по дана интензивних ратних дејстава азербејџанске снаге су дошле надомак Степанакерта, главног и највећег града Карабаха. Споразум који су 10. новембра потписале јерменска и азербејџанска страна под надзором Русије, а иза кулиса и Турске, представља типичну војну капитулацију. То су потврдила оба лидера, Пашињан је изјавио да рат више није било могуће водити и да би у супротном случају јерменска страна изгубила цео Карабах, а Алијев да је жарко желео да његов противник пред камерама јавно потпише капитулацију као Немачка на завршетку Другог светског рата. Идеји Алијева је засметао Владимир Путин који је одбацио то инсистирање.
Као капитулацију и велики пораз овај споразум је доживео и јерменски народ. Разне опозиционе партије, почевши од ултранационалиста из више пута забрањиване партије Дашнакцутјун, па све до бивших владајућих структура Јерменије, извеле су своје присталице на насилне протесте одмах након објављивања споразума. Демонстранти су прве вечери упали у парламент и зграду владе, представника власти није било, намерно су се сакрили док се страсти не стишају, али нису побегли с власти. Тренутно изгледа као да опозиција нема довољно ресурса да окупи критичну масу демонстраната потребну за неку нову револуцију. Такође, промена власти у Јерменији у овом тренутку не одговара ни Русији, која је гарант мировног споразума – свака нова власт би дошла на ту позицију обећањем да ће наставити рат. Свакако да руском руководству годи дестабилизација и слабљење власти у Јермени, ако ни због чега другог, онда као наук свим осталим режимима на постсовјетском пространству да им Запад тешко може помоћи при решавању територијалних конфликата. Протесте није подржао ни карабахски вођа Арутјуњан, иако је индиректно окривио Пашињана за издају. Разлог за то је кратак и јасан – Карабах није у стању да самостално води рат, Јерменија се повукла, а Русија је спремна да брани границе Карабаха само у оквирима мировне мисије.

ШТА ЈЕ ДОГОВОРЕНО? Које су одредбе мировног споразума и ко су његови учесници? Најпре, вреди подвући да Азербејџан нипошто није марионетска држава под контролом Ердоганове Турске. Поред тога што Азербејџан располаже знатном ресурсном базом и сопственим економским капиталом и тога што је његова политичка сцена независна од било каквог турског уплива, чињеница да Турска није гарант споразума много говори. Било је јасно од почетка да је турски интерес у овом конфликту да се наметне као најбитнији фактор на подручју јужног Кавказа. На крају, Турска никако није могла да издејствује да буде један од надзирача спровођења споразума, главну улогу је опет на себе узела Русија, с чиме се сложио и Алијев и тиме отворено повукао потез против Ердогана. Један марионетски председник не би био у стању да тако нешто учини.
Засигурно је главна одредба споразума да ће у Карабаху бити распоређени искључиво руски миротворци, то је потврђено од стране неколико највиших руских званичника, укључујући и Сергеја Лаврова, као и амбасадора Азербејџана у Москви. Турска ће моћи војно да буде присутна у Азербејџану ван спорне карабахске територије, што је могла да добије и пре овог рата. Уколико Азербејџан дозвољава присуство неке стране силе на својој територији, то је његово суверено право, истим се правом окористио и председник Сирије Башар Асад, позвавши руску армију у своју државу. Русија и Турска су потписале одвојени споразум по коме ће турски и руски посматрачи сарађивати у оквиру надзорног центра за мировну операцију, који ће се такође налазити ван Карабаха, а који ће имати за циљ да надгледа и координира дејства руских миротвораца на том подручју. Све јерменске силе биће повучене из спорних територија.
Што се територијалних уступака тиче, Нагорно-карабахска република се одриче свих околних рејона који нису ни улазили у њене границе док је била аутономна покрајина у саставу Азербејџана. Практично говорећи, ово значи да ће Карабах, чије ће границе чувати руски миротворци, бити одрезан од Јерменије. Стога је у мировни споразум додата клаузула о Лачинском коридору ширине 5 километара, који ће представљати спону Карабаха са матицом. Јерменија се заузврат обвезала да ће омогућити спајање Нахичевана, азербејџанске ексклаве, са основним делом Азербејџана, и омогућити изградњу саобраћајнице која ће директно повезати оба дела азербејџанске територије. Карабахска република је у току рата изгубила и јужни део територије који му је раније по праву припадао, као аутономној покрајини, а нарочито је болан био губитак стратешки важног града Шуше. Сва подручја, која је азербејџанска армија успела да ослободи до примирја, остају под његовом директном контролом. Од необичне важности је и питање будућег статуса остатка Карабахске републике који није прописан мировним споразумом. То значи да конфликт није разрешен до краја, јер власти у Карабаху и даље не признају Азербејџан за свог суверена. Како год да се узме, Азербејџан је у великој предности и у војном и у политичком смислу. Реално је очекивати да ће Карабах бити приморан да се кроз пет година, колико траје руска војна мисија, ако се не продужи уз сагласност обеју страна, врати у састав Азербејџана. Што раније лидери Карабаха то схвате и уђу у преговоре о аутономији унутар Азербејџана, то ће моћи за себе и за свој народ да издејствују више права и надлежности.
Ко су победници, а ко губитници када се сведе коначни рачун? Победничка страна је Азербејџан, у мањој мери Турска, док је сигуран губитник Нагорно-карабахска република и њен покровитељ – Јерменија. Русија није изашла ни као победник, ни као губитник из овог конфликта, јер у њему није ни посредно, ни непосредно имала учешћа. Сигурно је да Русија задржава утицај на јужном Кавказу, она је гарант мировног споразума, њене мировне трупе обезбеђују да до новог рата не дође, у дипломатском смислу Русија је извојевала победу. Турска је у региону напредовала, њену моћ је демонстрирало њено савремено оружје, нарочито беспилотне летелице „Барјактар“, али је у дипломатској игри изгурана на маргине догађаја. Овај расплет неодољиво подсећа на многе руско-турске конфликте из 19. века, у којима је Русија побеђивала војно, али, услед притисака западних сила, губила на пољу дипломатије. Засад изгледа као да су руски орао и турски вук још једанпут успели да постигну деликатну равнотежу у једном од важних региона Евроазије.

Један коментар

  1. Pašinjan je nakon „Baršunaste revolucije” svesno pokvario odnose sa Rusijom i Iranom i sproveo opsežnu čistku kadrova u vojsci i službama. Jermenija je to skupo platila

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *