Израел Шамир: Вратио се „Шарли ебдо“

Пише ИЗРАЕЛ ШАМИР

„Шарли ебдо“ је отворено антихришћански колико и антимуслимански часопис, у ком се могу наћи одурне карикатуре Богородице и Христа. Никад им се није омакло да увреде Јевреје

Председник Француске по други пут је стао на грабуље, и њихова дуга дршка поново га је звекнула по лицу. Француски производи нестали су с полица у арапским и турским радњама; усред пандемије полетеле су главе с рамена; прокључале страсти, срџба, призвук грађанског рата. Vous l’avez voulu – сами сте тражили, Емануеле Макроне! Исто смо већ видели 2015. Зашто сте притиснули дугме Replay? Свако може нагазити на грабуље једанпут, али учинити исту грешку двапут није знак бистрине, осим ако је овакав одговор управо оно што се хтело.
Макрон је сигурно бистар тип. Имао је добрих разлога да испровоцира муслимане у Француској. Не будући човек идеологије, хтео је да украде гласаче деснице од госпођице Ле Пен.
Већ виђено је поново покренуо Шарли ебдо. Мали сатирични часопис незнатне уметничке вредности, који обично објављује карикатуре лошег укуса којима је место на зидовима јавних тоалета, не би могао опстати без новчане подршке француске владе. Сад је поново објавио скаредну карикатуру Мухамеда. Муслиманским имигрантима и њиховој деци није пријала таква увреда своје вере. Да бисте боље разумели, замислите да се неко у присуству Јеврејина грохотом насмеје на помен Холокауста. Чак ни тихи и сталожени људи не воле кад их неко вређа. Сама појава карикатуре није била толико значајна док јој Макрон није дао јавну и добро организовану подршку. Поздравио је објављивање карикатуре и додао неколико пробраних и увредљивих фраза против ислама. То је био окидач.

СЕЛЕКТИВНА ЗАШТИТА Тартиф би био поносан на Макронове речи да је Шарли ебдо прави носилац француског републиканског духа и љубави према неспутаној слободи изражавања. Не би ваљало ни да је истина, а није. Француска, и читав свет, усред су огромне офанзиве на слободу говора. Фејсбук укида налоге и уклања објаве, Гугл потискује неподобне сајтове из претраге. Предлог новог закона о сузбијању мржње у Шкотској предвиђа криминализовање изражавања неподобног мишљења чак и у сопствена четири зида.
Француска је на челу јуриша на слободу говора. Нови закон предвиђа забрану „говора мржње“ на друштвеним мрежама, обавезујући интернет платформе и програме за претраживање да уклоне спорне садржаје – укључујући верски фанатизам – у року од 24 часа, уз претњу новчаном казном већом од милион евра. Овај и други закони за сузбијање мржње примењују се за заштиту Јевреја, али – зачуђујуће – не и муслимана и хришћана.
Главном уреднику Шарли ебдоа познате су те дискриминаторске одредбе, и подржава их. Како је после сусрета с њим написао новинар Спајкда: „Бијар [уредник] није присталица потпуне слободе говора. Подржава француске законе којима се кажњава порицање Холокауста и изражава наклоност према законима о говору мржње. Подржава истрагу против француског комичара Дједонеа, више пута хапшеног због изјава да је Шоа небитан догађај. ’Не смете говорити против Јевреја, али нападати веру сиромашних муслиманских имиграната сасвим је у реду, јер су то људи без икаквог значаја, који би ваљало да науче ко им је газда и која је права вера њихове нове домовине (да напоменем: није хришћанство). Праве ли проблеме – утолико боље, јер се онда по њима може жестоко ударити’.“
У теорији, у Француској је законом забрањено вређање муслиманске (или хришћанске) вере. Европски суд за људска права пресудио је у том смислу у неколико случајева – нпр. Институт Ото Премингер против Аустрије, Вонгроув против Уједињеног Краљевства и Пуси рајот против Русије, где је у образложењу пресуде између осталог писало: „Пошто је тужилац свој наступ извео у цркви, која је место за верску службу, Суд заузима становиште да се интервенција (државних органа реда) може сматрати легитимном заштитом права трећих страна.“
Такви поступци би требало да су незаконити, али изгледа да нису. Непоштен однос води даљем заоштравању – муслимане су на суду исмејали кад су се пожалили на Шарлијеве скаредне карикатуре, али кад Јевреји поднесу тужбу, скоро увек се пресуђује у њихову корист.
Стога у Француској (и остатку Запада) није остало скоро ништа од слободе изражавања, и Макронова изјава да би Шарлијеве карикатуре требало славити као знак Liberté звучи изразито дволично и погрешно, као кад је Џорџ Буш рекао: „Мрзе нас јер живимо слободно.“ Као со на рану, после овог Макроновог одобрења, почело се с наметањем те Шарлијеве скаредности свим муслиманима у Француској. У школама је један час посвећен образовању деце о овим порнографским карикатурама. Тврдило се (немам начина да проверим) да је убијени наставник на часу показивао ову карикатуру Мухамеда, и да је наводно показао још једну, претходно рекавши ученицима муслиманима да ако их то вређа, могу изаћи из учионице. Могу мислити каква би се кука и мотика дигла да је учитељ предложио ученицима Јеврејима да изађу из учионице. Узнемирени родитељи ђака муслимана отишли су у полицију да се жале. Учитељ је уложио противжалбу због клевете.
Учитеља је недуго потом убио осамнаестогодишњак чеченског порекла (који је живео у Француској од своје шесте године), и наводно му откинуо главу, да би га истог тренутка убила полиција. Уследио је талас панике у Француској, при чему су се Макрон и Ле Пенова утркивали у изјавама којима се тражило кажњавање муслимана. Наводи се да су муслимански екстремисти напали вернике у цркви у Ници и убили троје или четворо. Један радикални француски интернет портал назвао је ово операцијом под лажном заставом, чији је циљ да се људи терором присиле да прихвате ново закључавање.
Могуће да је то била операција под лажном заставом, јер с муслиманске стране нико није прихватио одговорност, а уз то француска тајна служба позната је по том да убија оне које је претходно послала да изврше чин. Убиство младог Чечена уклапа се у такав сценарио. Следећи терористички чин, пуцањ на грчког православног свештеника у Лиону, такође је приписан крвожедним муслиманима, док се није открило да је починилац други православни монах, услед нерашчишћених личних рачуна. Потом је напад у Лиону прекривен велом заборава.
Макрон је затворио све цркве у Француској. Изгледа да је француска влада хтела да створи окружење за верски рат хришћана и муслимана. Још мрачнији је разлог због ког су чеченски побуњеници/терористи доведени у Француску, као и прогнаници/терористи из Сирије, Либије и Авганистана, учесници крвавих грађанских ратова у својим земљама. Они су извесно били опасни.
Зна се да је енглеска обавештајна служба користила либијске избеглице сумњивог животописа ради мешања у унутрашње послове Либије, и да су двојица терориста, Салман и Хашем Абеди, побегла из Либије уз помоћ енглеске владе бродом енглеске морнарице (HMS Enterprise), да би 2017. у Манчестеру извршили терористички чин у ком је страдало и рањено много људи. Зна се да су Руси од Енглеске и Француске тражили изручење Чечена осумњичених за тероризам, и да су били одбијени.
Тешко је веровати да су ови тврдокорни терористи доведени у Западну Европу из хуманитарних разлога или с надом да ће постати узорни грађани. Вероватније је да су доведени управо ради стварања подземне терористичке мреже с намером да страхом присиле становништво на покорност – као вирус корона, само на други начин. Поједини људи страдају, али сврха је постигнута: доносе се нови противтерористички закони и повећава степен надзора становништва. Владе и обавештајне службе хоће да нас држе у страху, а тероризам је поуздано средство да би се то постигло. Све је део рата који елите воде против народа и недовољно поуздане демократије.
Један од главих руских банкара Герман Греф рекао је на Петроградском међународном економском форуму (SPIEF) 2012. оно што његови западни ортаци мисле, али никад не би изговорили: „Хоћу да вам кажем да говорите страшне ствари. Предлажете да се власт преда у руке народа. Али кад би људи знали за све што се дешава, њима би било изузетно тешко манипулисати. Кад знају шта се дешава, људи неће да се њима манипулише. Зато је Кабала тајно учење већ три хиљаде година. Контрола маса подразумева елемент манипулације. Како би се живело и управљало друштвом у ком су информације свима подједнако доступне, у ком свако има прилику да информацију добије непосредовано? Како живети у таквом друштву? Ваше размишљање је застрашујуће.“
Можда баш идеја имиграције из ратом разорених подручја има везе с намером западних елита да покрену грађански рат ниског интензитета у својим државама, упоредо растачући друштвене споне успостављене вековима заједничког живота.
Прећи ћемо на суштинске разлоге због којих је Макрон одлучио да долије уље на стално тињајућу ватру раздора.

СЕЈАЧИ МРЖЊЕ Живахни идеолог француске крајње деснице је Ерик Земур, алжирски Јевреј. Каже да је био левичар док није открио муслимане и почео свој лични рат против њих.
Њему је, одавно, допуштено да на главним телевизијама у Француској каже ствари због којих би свако други био ухапшен и стрпан у затвор. Он позива да се заустави усељавање странаца (што је разумно), али се не зауставља на томе, већ говори о масовним депортацијама, позивајући заправо на грађански рат против француских грађана муслимана, представљајући себе као заштитника римокатоличке Француске.
Његов званични супарник, идеолог либералне Француске, јесте Бернар-Анри Леви, BHL, такође Јевреј из Северне Африке, један од заговорника изазивања грађанских ратова у Сирији и Либији, и подстрекач исламских фанатика у тим земљама на свргавање секуларних социјалистичких режима. Подржава усељавање странаца и један део године проводи у Маракешу (Мароко).
Ова два Јевреја воде Француску путем верског раздора, свако са стране за коју је задужен. Не подсећа ли нас то на Ротшилда и Троцког, бескрупулозног банкара и ватреног револуционара, оне који су потпалили класне сукобе, свако са своје стране, како је сматрао Честертон?
Ово је мишљење француског писца мароканског порекла Јусуфа Индија. Он сматра да су Јевреји систематски прожимали муслиманске и хришћанске елите ради подстрекивања ратова између муслимана и хришћана, од којих би искључиву корист имали Јевреји. Према Индију, ционизам није почео с Теодором Херцлом већ је дубоко укорењен у кабалистичкој есхатологији средњег века.
Карл Шмит, велики филозоф свог доба, рекао је 1942. да Јевреји уживају у колосалној борби два чудовишта, Левијатана (Енглеска и САД) и Бехемота (Немачка), „и радосно трљају руке, очекујући да се ови међусобно изнуре“.
Авнер Бен Закен, израелски мислилац, у свом изванредном огледу каже да је Бењамин Нетанијаху отишао у Француску после прве епизоде са Шарлијем и подржао вође тамошњих Јевреја називајући их „новим колективним Исаком Абраванелом“. Две године потом вође Јевреја у Француској именовале су Емануела Макрона за председника републике, каже француско-јеврејски блогер под именом Царфат (иврит назив за Француску).
У свом опширном и подробном огледу Царфат наводи неколико виђенијих Јевреја (Серж Вајнберг, Жак Атали и други) који су код Давида де Ротшилда јамчили за Макрона. Макрон је 2011. постао млађи ортак код Ротшилда, зарађујући велики новац. Одрадио је сваки динар – преварио је Монд, председника Оланда, државу Француску, радио све што су Ротшилди од њега тражили, и заузврат добио да буде председник Француске.
Ерик Земур, ватрени гласноговорник крајње деснице, коментатор с ударним термином на једној од најгледанијих телевизија, идеалан је да поведе (захваљујући корони) психотичну Француску (и Европу) у верски рат између хришћанства и ислама.
Француски новинар Ерик Монтана, хришћанин, написао је: „Земур је двоструки агент у служби Сукоба цивилизација и ционистичког покрета који потхрањује атмосферу непрекидне напетости у Француској. Земур провоцира раскол и долива уље на ватру нечувено криминализујући наше сународнике муслиманске вере, угрожавајући грађански мир у нашој земљи. Земур је јавна опасност која, иако вишеструко осуђиван због подстицања расне и верске мржње, остаје скандалозно присутна у медијима…“
Бар можемо рећи да противници муслимана нису хришћани. Јер Шарли ебдо је отворено антихришћански колико и антимуслимански часопис, у ком се могу наћи одурне карикатуре Богородице и Христа, као и папе и цркве. (Никад им се није омакло да увреде Јевреје.)
Истински хришћански став изразио је архиепископ Севастијски Теодосије. Осудио је изругивање муслиманима у Француској и широм света. „Говор мржње служи политици завади па владај. Хришћани и муслимани морају зацементирати културу братства и заједништва и радити заједно, више него икад, да би поразили планове и завере који иду на то да нас поделе и унесу раздор у наше редове“, рекао је палестински архиепископ.

P.S. Много пажње се посвећује начину убијања од стране наводних терориста. А откидање главе је заправо у потпуности француски начин. Најчешћи начин извршења смртне казне била је гиљотина (попут електричне столице у САД). Французи су откинули главу свом краљу и краљици. Током Битке за Алжир, француски падобранци играли су фудбал откинутим главама побуњеника. Наполеон је донео откидање главе на Блиски исток, а не обратно. Приликом освајања Египта, чувши за устанак у једном селу, генерал Бонапарта наредио је свом ађутанту Кроазјеу да оде тамо, опколи цело племе, побије мушкарце све до једног, а жене и децу да доведе у Каиро. Наређење је сместа извршено. Многе жене и деца, који су ишли пешке, поумирали су у путу, и неколико часова касније магарци натоварени врећама појавили су се на главном тргу у Каиру. Кад су вреће развезане, главе погубљених мушкараца окривљеног племена закотрљале су се тргом. Треба ли да кажемо: „Ко што чини, себи чини“?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *