ДЕЈТОНСКА МАПА

Свима, изузев високим представницима, постаје све јасније да је управо Федерација БиХ „део проблема, а не део решења“, тј. да „кривац“ није Република Српска која се стигматизује како би се развластила и деконструисала неким „духом, а не словом Дејтона“, „Дејтоном 2“ или „Бриселом, а не Дејтоном“

Границе на Балкану су непроменљиве, осим ако то није на штету Срба. Већ три деценије важи ово са Запада диктирано геополитичко правило. Многи још увек не желе да схвате да се проблеми у (пост)југословенском простору могу поједностављено, али не и погрешно, објаснити неконсеквентним унутрашњим границама које су приликом растакања заједничке државе проглашене за међународне. Јер – шта би било да су југословенске федералне јединице биле формиране у складу с просторним размештајем конститутивних народа (не и националних мањина), па чак рачунајући и додатне, „инстант нације“? Да ли би сецесиони и верско-грађански рат – ако би се уопште и догодио – био тако суров и дуготрајан, с резултатима који до дана данашњег нису донели прихватљива решења и какву-такву стабилност? Или би се земља дезинтегрисала мирно, по тако често сугерисаном „чешко-словачком моделу“? Уосталом, Македонија, а потом и Црна Гора, које јесу имале партијски успостављену, али и ипак (ново)етничку границу, издвојиле су се без сукоба, а словеначки „десетодневни рат“ био је, у ствари, против југословенске државе и војске, а не против суседних Хрвата с којима су имали „чисту“ границу и с којима су неспоразуми заоштрени тек касније. Проблем је настао када је постало јасно да ће многи Срби и српски простори остати унутар тзв. АВНОЈ-ских граница неоусташке Хрватске, са већ историјски доживљеном и поново најављеном судбином. Још деликатније било је у БиХ, где је републичка граница пресецала не само српске већ и неке хрватске области. Да апсурд буде већи, „међународна заједница“, како је Запад сам себе прогласио, сложила се с нестанком Југославије образлажући да њени народи више не желе да живе заједно, али је инсистирала да БиХ („Југославија у малом“) мора по сваку цену да опстане иако и њена три народа такође не желе да живе заједно.

Карта 1: Предратна етничка карта БиХ по насељима (према попису 1991)

[restrict]

РАТОМ ПРОТИВ ДЕМОКРАТСКОГ РАЗГРАНИЧЕЊА „Рат за југословенско наслеђе“ махом се огољено водио за територије, тј. из геополитичких разлога. Тријумфалистичком постхладноратовском Западу, који се нападно хвалио својом демократијом и тежио да је „извезе“ на поражени Исток, било је очигледно стало да се земља никако не подели на основу демократског изјашњавања њених конститутивних народа. Да се с тим сложио, на Балкану би извесно настала релативно пространа, многољудна, хомогена и војно снажна српска држава пијемонтског капацитета, али перципирана као опасан експонент „будуће, опорављене Русије“ (З. Бжежински). Како би то спречио, решење је пронашао у бадентеровској подели заснованој на преузимању титоистичких „принципа“, чиме је у БиХ директно изазвао катастрофу. У специфичним домаћим условима, а уз мешање са стране, као у геополитичкој лабораторији, њена три народа потврдила су да је овде „религија вододелница нација“ (М. Екмечић) и оповргла фројдовску тезу о „нарцизму малих разлика“. Јер – религијска разлика је велика разлика! Она представља темељ цивилизацијске подвојености и чак основни узрок њихових сукоба као важног чиниоца преобликовања глобалног поретка. Конфликт је посебно оштар у контактним зонама, а у БиХ се налазе периферије три светске цивилизације. Стога је „босански рат још једна крвава епизода у сталном сукобу цивилизација“ (С. Хантингтон), где су локални представници западне, православне и исламске цивилизације – хрватски, српски и муслимански колективитет – имали своје посебне, дијаметрално различите и супротстављене интересе.

ЕТНОПРОСТОРНЕ ЧИЊЕНИЦЕ И пре почетка и током рата у БиХ трајали су тзв. мировни преговори, у којима су уз многе тешкоће ипак усаглашавана готово сва решења, али је увек на крају зашкрипало „око мапа“, тј. око граница и територија које ће припасти сваком од три народа. Суштина проблема налазила се у мегаломанској муслиманској амбицији да после издвајања БиХ из југословенске државе уз помоћ Хрвата, а супротно вољи Срба као конститутивног народа и без референдумске одлуке (недовољан проценат изашлих) – остваре неупитну хегемонију посредством унутрашње организације која би водила централизацији. Нико није могао да их убеди да је то немогуће када су према последњем предратном попису 1991. имали само релативну популациону већину (43%), а још мање је било могуће због чињенице да је укупна површина атара насеља где су чинили апсолутну већину чинила једва четвртину територије БиХ. Штавише, у БиХ, за коју је важила не баш потпуно тачна теза о „леопардовој кожи“, остала два народа поседовала су неколико пространих области у којима су били прилично етнички хомогени – Хрвати западнохерцеговачку, а Срби крајишку, источнохерцеговачку, семберску, озренску, романијско-шековићку… Муслимани су махом били измешани с Хрватима (централна Босна) и Србима (Подриње), те густо насељени у скученим градским и приградским насељима. Највећа област коју су компактно настањивали била је мала, периферна Цазинска Крајина на крајњем западу земље (карта 1)!

Етничка карта по насељима – право стање ствари

Припремајући се за сецесију и војнополитичко решење, муслимански аутори из Сарајева израдили су етничку карту БиХ на нивоу 109 општина. Међутим, она је давала варљиву слику јер се у многим случајевима постојећа муслиманска већина у малим урбаним и котлинско-долинским зонама привидно „разливала“ на пространије брдско-планинске делове општина где су Срби били већина. Да се радило о манипулативном приступу убрзо се видело по фактичкој контроли простора и линијама фронта. Реалне етнопросторне односе уверљиво, чињенично, представиле су многоструко детаљније етничке карте БиХ на нивоу свих 5.888 насеља које је у оквиру научног пројекта „Етнички простор Срба“, а на основу званичних пописа становништва, урадила група политичких географа, демографа и картографа са Географског факултета у Београду. Оне су коришћене на Лондонској конференцији о Југославији крајем августа 1992, потом у дуготрајним преговорима и мировним плановима који су уследили, у одбрани оптужених српских лидера у Хагу као аргумент да Срби нису окупатори и агресори, већ да су линије фронта апроксимативно одговарале етничким међама. Због тога су фрустрирале муслиманске пропагандисте, који су их анатемисали као „неподобне“, али нису могли да оспоре њихову научну вредност и објективност.

ЦЕНА ПОЛИТИЧКЕ КРАТКОВИДОСТИ Приврженост Исламској декларацији, жеља да буде „уписан у историју“ и самонаметнут страх од наводне српске хегемоније, а и нека „виша сила“ нагнали су Алију Изетбеговића да, супротно очигледним муслиманским интересима, одбије останак БиХ у тзв. скраћеној Југославији заједно са Србијом, Црном Гором и готово сигурно Македонијом. Не само да би постао њен први председник (према обећаном уступку тадашњег председника Србије) него су демографски трендови указивали да би муслиманско становништво у БиХ, због убрзаног опадања природног прираштаја и изразито негативног миграционог салда Срба и Хрвата, већ у следећем попису сигурно достигло апсолутну већину (преко 50%). За релативно кратко време од неколико деценија би се раширили готово до свих њених граница и имали би читаву „Босну за себе“. Тако би се потврдио западни стереотипни шематизам и титоистичка антисрпска визија да су у Хрватској римокатолички Хрвати, у Србији православни Срби, а у Босни муслимански Босанци. Не – Изетбеговић је, укључујући БиХ у југословенски дезинтеграциони процес, Словенију и Хрватску спасао „стигме сецесије“ и све преусмерио на „инерцију распада“. У жељи да се избегне рат, Срби су учинили велики уступак и прихватили Кутиљеров план из фебруара 1992. који је подразумевао независну БиХ, док је пратећа „мапа“ Србима давала кантон расцепкан на више раздвојених рестлова („србистана“) који би збирно у површини БиХ учествовале са 49,21%. Уз америчко суфлирање, Изетбеговић га је одбио и тако не само „жртвовао мир за суверену БиХ“ већ животе и интересе сва три етникума, нарочито муслиманског.

Самопреименовање на бошњачком сабору

Муслимани су се самопреименовали у Бошњаке на Првом бошњачком сабору 27–28. септембра 1993. у Сарајеву. Важно је подвући да та промена није статистички регистрована и озваничена све до пописа становништва 2013, мада су као Бошњаци третирани у Дејтону и Паризу 1995. године.

Карта 2: Дејтонска БиХ – Република Српска, Федерација БиХ (10 кантона) и Дистрикт Брчко (кондоминијум) Извор: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/e/ee/Bih_cantons_sr.png

КАРТОГРАФСКО РАЗИГРАВАЊЕ Боље позициониране, војно вођене и наоружане, а упркос малобројности и експлицитној ненаклоњености земаља Запада, српске снаге су већ крајем 1992. године (нарочито после „Операције Коридор“) под контролом држале преко 70% територије БиХ. Али због политичких спутавања, често проузрокованих утицајем „Београда“, направиле су стратешку грешку са далекосежним последицама – пропустиле су да рат окончају брзо и потпуним поразом непријатеља. С „фактичким стањем“ у рукама, Срби би имали прилику да знатно ефикасније управљају мировним процесом и реализују своје интересе. Упавши у замку дугог рата и преговарачког мрцварења, од изасланика Запада добијали су предлоге мировних планова, укључујући и мапе унутрашње организације БиХ, који су без изузетка тежили сажимању и фрагментирању српског простора тако да он буде што подложнији војној неодбрањивости, комуникацијској неповезаности, економској неодрживости и политичкој унитаризацији у корист муслиманске стране.
Тако је Венс–Овенова мапа с почетка 1993. нудила три неповезане српске провинције (од којих би једна од њих чак била из три дела) чија би укупна површина чинила 43,95% БиХ. Уследио је средином 1993. Овен–Столтенбергов план с прилично оптималном понудом мапе – БиХ би постала савез три конститутивне националне републике, где би она српска имала просторни континуитет и чинила 54,79% њене површине. Са Запада „мажена“ и од САД подстицана муслиманска страна, иако је добијала знатно више територије него што је пре рата етнопросторно и својински поседовала, а и током рата „покривала“, предлог је без размишљања одбила упркос катастрофалној ситуацији на бојном пољу.
У првој половини 1994. уследиле су драматичне војнополитичке промене које су најављивале лошу српску перспективу. Средином те године уследио план Контакт групе са мапом у којој од тада фигурира и до краја ће остати територијални „контролни пакет“ од 51% територије за муслиманско-хрватску страну, тј. формирану Федерацију БиХ, а 49% за Републику Српску. Том мапом српска јединица је знатно смањена у односу на фактичко стање, али је у значајној мери и „осакаћена“ (сански „клин“, широка муслиманска партиципација на Дрини, хрватски мостобран са десне стране Саве, утапање Српског Сарајева у дистрикт са муслиманском већином…). Колико је просторни смисао антисрпских амбиција био изражен показује сужавање коридора између источног и западног „крила“ Републике Српске на дугачку, а уску „пупчану врпцу“ којој у Брчком чак не би ни било дозвољено да буде на тлу већ на надвожњаку!

ПРИМОРАВАЊЕ НА ДЕЈТОН Хрватским напредовањем и заузимањем Грахова с леђа Книну, потом „Олујом“ која се наставила у здружену хрватско-муслиманску операцију „Маестрал“, као и на другим фронтовима и уз издашну конкретну помоћ западних земаља, исцрпљена Република Српска је „угурана у Дејтон“. Унапред се мање-више знало да ће БиХ чинити два ентитета – Федерација БиХ и Република Српска – континуираних територија у односу 51% : 49%. Уз силне тешкоће и српске уступке, од којих су неки фундаменталног, стратешког карактера (препуштање већег дела Сарајева, арбитража за област Брчког…), 21. новембра 1995. у америчкој бази Рајт-Патерсон код Дејтона (Охајо) потписан је Општи оквирни споразум за мир у БиХ, чији је саставни део тзв. дејтонска мапа (карта 2). Линије међуентитетског разграничења убрзо су, још пре потписивања Споразума у Паризу 14. децембра 1995. и без консултација српске делегације, промењене у муслиманско-хрватску корист – незнатно у квантитативном, али значајно у квалитативном (геостратегијском) смислу. Међу Србима мапа је одмах изазвала огорчење, пре свега због очигледне намере да се Република Српска учини што неодрживијом, зависнијом и интегрисанијом у БиХ као склепану, „немогућу државу“ (Н. Кецмановић).
То је најочигледније било у одлуци да се витална веза између њеног источног и западног дела препусти Арбитражи за област Брчко. Да ли је ико стварно очекивао да ће у условима радикалног антисрпског става Запада и пред сам почетак агресије против СРЈ одлука од 5. марта 1999. поштовати фактичко стање, превагнути у српску корист или бити барем објективна? Успостављањем 8. марта 2000. на читавој територији предратне општине (493 км2) Дистрикта Брчко у кондоминијумском статусу, прекршена су оба принципа – Република Српска је пресечена, тј. одузет јој је територијални континуитет, и није више чинила 49% БиХ. Зар се још у Дејтону нико није досетио реципроцитета и затражио аналогну арбитражну одлуку, на пример, за област Дрвара? Па каква се одлука донесе у једном случају, таква да буде и у другом – ако Брчко сече Републику Српску, да Дрвар сече Федерацију БиХ (мада је предратна општина Брчко била етнички мешовита, а општина Дрвар имала 97% Срба и 2,2% Југословена).

ЕНТИТЕТИ И ГРАНИЦЕ Република Српска, којој сарајевска политичка касаба не жели ни име да помене и омаловажавајуће је назива „мањим ентитетом“, има карактеристичан облик територије и контуру налик на неправилну потковицу. Њена конвексна страна већином се поклапа са северном и источном границом БиХ, изузимајући оџачки и орашки део Федерације БиХ (дводелни Посавски кантон). Њихов хрватски национални састав и периклавски положај у односу на Хрватску омогућује им функцију потенцијалног мостобрана и одскочне даске у веома осетљивој зони „Коридора живота“ Републике Српске. Конкавну „фасаду“ одликује велика макро-, мезо- и микро- меандрираност границе, што је последица како ратних резултата, тако и коначног усаглашавања изгледа мапе сходно српским уступцимау Дејтону. Постоји неколико карактеристичних морфографских фрагмената:
У Крајини то је првенствено клековачко-виторошки „наковањ“ као природни штит југозападног дела Републике Српске, који истовремено има улогу посредника према српским крајевима који су остали у Федерацији БиХ (Дрвар, Гламоч, Грахово, Б. Петровац и делови општина Кључ, С. Мост и Б. Крупа), те оним у северозападној Далмацији и Лици. Упоредо, деликатан геополитички положај има мркоњићки „врат“ – територијално сужење Републике Српске између дејтонски проширене Цазинске Крајине и централне Босне, којим је трасирана важна друмска веза (некадашња тзв. магистрала АВНОЈ-а Бихаћ-Јајце).
У северном, добојско-посавско-семберском делу, на много места све је учињено да се додатно повећа осетљивост Републике Српске на пресецање ионако сужене територије и тако онемогући покушај њеног евентуалног издвајања из БиХ. Осим Брчког, формирани су и бројни територијални „џепови“ Федерације БиХ (грачанички, градачачки, челићки, теочачки) који не само да повећавају степен угрожености комуникацијски и геостратегијски важног појаса, већ и ремете елементарне функцијско-гравитацијске односе с једним јединим циљем – да отежају самостално функционисање Републике Српске и што више је вежу за Федерацију БиХ.
У источном „крилу“ Републике Српске посебно су осетљива два сужења која њену територију своде на свега неколико километара – саобраћајно проходно козлучко (код Зворника) и саобраћајно непроходно оглечевско (код Чајнича). Очување, проширивање и територијално а не само друмско повезивање енклаве Горажде са централном Босном и Сарајевом, те њено претварање у педесетак километара дугачки panhandle не само да доводи у питање контакт источнохерцеговачког и подрињског дела источне Републике Српске већ иде у прилог муслиманским експанзионистичким интересима, изводи Федерацију БиХ на Дрину и подгрева амбиције о повезивању са „санџачко-косовском кариком“ тзв. Зелене трансверзале.
Из наведених морфографских одлика Републике Српске произашла је укупна дужина њених граница од 2.170 км (од чега је 1.080 км међуентитетска), што је са коефицијентом од 3,6 чини једном од најразуђенијих у свету.

Карта 3: Мала територијална компактност и етнопросторна хетерогеност Федерације БиХ (према попису 2013) Извор: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Federation_BH_Ethnic_Map_2013.png

А ТЕК МАПА ФЕДЕРАЦИЈЕ? Јавност се на мапу саме Републике Српске одавно навикла. Међутим, потпуно супротно је са Федерацијом БиХ. Њен територијални облик, фрагментираност и траса граничне линије чине је знатно необичнијом, а етничка хетерогеност, административно-територијална структура и унутрашња политичка организација нефункционалнијом (карта 3). Она се сматра муслиманско-хрватском и често се тако назива(ла), а њен северни, централни и јужни део од западног раздваја пространа, комуникацијски и геостратегијски важна целина која је и данас, упркос протеривању 1995, компактно настањена Србима. Десет федералних кантона, од којих су пет са муслиманском и три са хрватском већином, а два тренутно мешовита (мада све више постају муслимански), имају компликовану, скупу, бирократизовану и неефикасну организацију власти. Стога свима, изузев високим представницима, постаје све јасније да је управо Федерација БиХ „део проблема, а не део решења“, тј. да „кривац“ није Република Српска која се стигматизује како би се развластила и деконструисала неким „духом, а не словом Дејтона“, „Дејтоном 2“ или „Бриселом, а не Дејтоном“.
Стога Хрвати, који никада нису прежалили ратну Херцег-Босну, а који су данас жртве муслиманске доминације у Федерацији БиХ, упорно траже „ревизију Дејтона“ ради успостављања трећег ентитета, мада су и сами свесни да је то тешко оствариво, а још теже разграничити га на миран начин од муслиманског простора. С друге стране, у својој хегемонистичкој и експанзионистичкој жељи да унитаризују БиХ, а Србима и Хрватима владају као подређеном рајом, муслимански чинилац упорно предлаже укидање оба ентитета (читај: Републике Српске) и стварање наводно грађанске државе организоване у неколико мултиетничких региона са малим овлашћењима. Хоће ли тзв. дејтонска мапа, и после четврт века, издржати све ове изазове? Хоће – до следећег великог геополитичког претумбавања. А Срби би требало да буду „на мртвој стражи“ – западни део Републике Српске је у потпуном окружењу Хрватске и муслиманско-хрватске Федерације БиХ. Судбина Републике Српске Крајине опомиње.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *