За Печат говори магистар зидног сликарства – једини домаћи аутор мозаика (три подна мозаика) изведених у Храму Светог Саве у Београду
Храм Светог Саве у Београду ускоро ће бити отворен за јавност. Јединствена лепота и сјај његовог унутрашњег простора, пре свега раскошних, уметнички снажно и врхунски обликованих мозаика блеснуће пред посетиоцима величанственог Храма. Сем руских мозаичара, део израде мозаика поверен је Бисенији Терешченко, магистру зидног сликарства из Београда. За Печат наша уметница говори о процесу рада и изазовима који се током реализације мозаика постављају пред уметника.Поверена вам је израда подних мозаика за лифтове, што због фреквенције публике вероватно представља посебан изазов за уметника.
Реч је о три мозаика, од којих сваки има по 2,6 м2. Иако су неуочљиви, зато што се налазе ван црквеног брода и у њих се улази из споредног ходника, играће значајну улогу за одвијање живота Храма. Два лифта су намењена посетиоцима и воде ка тераси, која се кружно протеже око куполе пружајући панорамски поглед на Београд. Трећи лифт је хорски. Стручњаци задужени за визуелни изглед Храма установили су да и тај сегмент ентеријера не би требало занемарити – у декоративном и амбијенталном смислу – па сам након што је комисија одобрила скице приступила реализацији мозаика. Скице сам пажљиво осмислила, инспирисана средњовековним илуминацијама и орнаментима с икона и фресака из тог периода. Православна уметност је врло конзервативна у иконографским решењима, али пружа дубоко укорењену естетику, органску и ненаметљиву, идејно хомогену и раскошну.
Овај мозаик је поклон Храму, што представља традиционалан облик помоћи верника у изградњи цркава.
Мој рад је даривао инжењер технологије Зоран Ђондовић, с којим сам раније успешно сарађивала на изради мозаика Св. Кнеза Лазара у Андрићграду и мозаика Св. Ђорђа у Пљевљима. Пожелео је да дарује Храму Св. Саве мој рад, не би ли допринео да се и наш аутор изрази у престоници српске духовности.
С обзиром на то да сам имала задатак да осмислим три површине, одлучила сам да свака буде другачија у флоралним преплетима. Заједничка им је стилска обједињеност и избор боја, као и величина камена – чије су се димензије кретале од 1 до 2 цм. Између каменчића је остављена фуга у коју је продро цементни лепак повезујући их у компактну целину. Уз помоћ стручњака за камен одабрала сам одговарајуће мермере, сличне тврдоће, а који су након постављања полирани до сјаја који одговара мат сјају облутка полираног вековима.
Овакав подухват вероватно захтева тимски рад сарадника различитих струка.
Мозаик је рађен три месеца, у мом београдском атељеу, уз помоћ искусних и вештих сарадница: Бобе Божовић и Бране Милутиновић. Напомињем драгоцену сарадњу мајстора керамичара Небојше Јовановића, који је мозаике изливао у цементном лепку, да би након сушења били одношени на полирање код каменоресца Радета Пилиповића. Након полирања, с обзиром на то да се ради о подном мозаику, било је неопходно ојачати мермер. Импрегнација и консолидација мермера поверена је академику иновационих наука, хемичару Срећку Стефановићу.
Наглашавам овај синхронизовани тим као парадигму која указује на то да уметнички, примењени радови не захтевају само ликовну писменост и радно искуство на реализацији дела већ да рад на оваквом подухвату – макар био и мањих димензија – захтева систематичност, одговорност и прецизну организацију.
Овај мозаик представља луксузан декоративни и ликовни елемент што се надовезује на најстарију традицију подног мозаика. Техника примењивана 8000 година пре нове ере развијала се и доживела успон и процват у антици и Византији, да би данас, у Храму Св. Саве поплочала пут до духовног врха Београда – једног од најлепших видиковаца наше престонице.