Зицер

Шта је зицер? Љубитељима спорта су добро познате ситуације такозваних зицер шанси, и с њима везаних погодака или промашаја, али ова жаргонска реч, чије je значење – сигурна прилика, сигуран погодак, положај без икаквог ризика, има и те како умесну примену и ван спортских терена. На пример, у политичком животу и успостављеним друштвеним обичајима српске јавне сцене, зицер моменти трик су који се довитљиво примењује. Ситуације из којих се постиже сигуран погодак, и тријумфално довршење личног умећа да се указана прилика „капитализује“ лаким поготком, препознајемо у навикама делатника у јавном животу. Управо о томе, о упражњавању зицер праксе и то у редовима посланика у српском парламенту, проговорио је ове недеље Владан Глишић, самостални посланик у овом сазиву, када је изразио своје, како је у медијима речено, „чуђење над манирима скупштинске већине“. Чуђење беше његова јавно речена замерка зицер (пот)култури одомаћеној у клупама најважнијег представничког дома у држави. Глишић је наиме замерио посланицима са листе СНС да „уместо теме седнице Скупштине, рекламирају свог лидера Александра Вучића“, што се, каже он, „ни у време Броза није радило“.
„Запрепашћен сам неприхватљивим нивоом приче о Вучићу“, каже Глишић, затраживши од председавајућег седнице Владимира Орлића (СНС) да опомене страначке колеге да се држе дневног реда скупштинске расправе. Медији наводе и да је Орлић одговорио да руководство Скупштине толерише да посланици „причају о политици своје странке“. Није дакле према кућном реду спорно да посланици СНС-а када проговоре уједно и не пропусте „да у сваком тренутку помену заслугу Вучића за државну и економску политику земље, као и да му упуте похвале и за разне друге ствари“. Тако се могло разумети да је гласно дивљење лидеру странке и државе за довитљивог говорника у свакој прилици, а не само овде поменутој, зицер благослов.
Вероватно без намере да се сачини скица психолошког и политичког профила просечног представника народа у највишем дому уставотворне и законодавне власти, овде се критички проговорило о понашању скупштинске (партијске) већине, о њиховом довијању да заузму нешто што би се могло одредити као тзв. зицер удворички став, дакле положај за акцију без ризика. Разумети када је наступио тај јединствени тренутак за друштвену и личну промоцију („преко леђа Вучића“), то је део друштвене игре која се континуирано и без задршке изводи пред јавношћу, чији је све учесталији одговор ругање зицерашима.
Посланик Глишић није то поменуо, али прозвани говорници су у истој скупштинској расправи, као „чист зицер“ дегажирали и у другом смеру – ка опозицији. Оној одсутној. С једнаком сигурношћу нису омашивали, тукући по живописно прозиваним али у скупштинском простору непостојећим лидерима странака које су на удару овог страначког састава. Са своје опуштене зицер платформе, извикујући презимена која су постала позната шифра за „језиви“ свет опозиционих бабарога, они су демонстрирали културу дијалога на особен, по њих неризичан начин.
Да ли је Александар Вучић само невољна жртва или пак дискретни инспиратор мале армије поклоника који се понашају као да им је прописана обавеза изгарања у злоупотреби скупштинске позорнице за постизање лаких бодова у зицер шансама? Као ауторитет и медијум њиховог слављења, очекује ли он, подстиче ли и награђује, сву ту страст упослену у труду да се капитализује лака прилика за ласкање вођи? Назнаке су разне, али говори се да су у председниковом окружењу подељена мишљења о одговору на ово питање, те да није мало оних који верују да је Вучићу мучно да гледа ову страначку зицер параду! Учинак злоупотребе скупштинске говорнице свакако није уозбиљавање критике, чак ни снажење „рекламе председника“, већ банализација и отупљивање моћи посланичке речи.
Свесни изузетно тешких актуелних прилика у земљи и свету, грађани од високих представника у Скупштини очекују говор вредан респекта, никако виђени зицер шнајдерај. Јер – посланичка оданост лидеру партије, или председнику државе, требало би да се подразумева, код одговорног света она је неупитна. Такође, супротстављање и антагонизам према опозицији могу бити разумљиви, но у виђеном скупштинском издању они побуђују јавно негодовање које, узгред, није обавезно политичке или идеолошке природе. Зицер сеча опозиције пред публиком бива мучно сурвавање у бесмисао, који радује једино сатиричаре. Уз све то, јавност гледа и како устаљеност навика „шутирања на празан гол“ из сигурне позиције неизоставно узима данак: ствара очигледну менталну лењост и отупљеност, духовно мртвило, чак кукавичлук. По аналогији с кидисањем на небрањени гол, уз побројана својства иде и алавост за лаким, тј. јефтиним стицањем бодова и награда. Када постане правило, зицер говор попут овог политичког ствара и одговарајућу карактерну матрицу. Уочава се да у оваквој матрици јавног иступања многи домаћи политичари и други кандидати у предворју јавног успеха одавно не виде проблем! Није мало разлога за веровање да би и министарски састав у управо конституисаној новој републичкој влади могао искусно да проговори о овој теми!
Зицер ситуације као правило које је у симулираном „борбеном духу“ устоличено овде нису иначе владајући манир само у домаћој политичкој пракси. Препознајемо да технику зицер добитака увежбано рецимо упражњава и шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борел када нам минулог понедељка декламује: „Свеобухватан правно обавезујући споразум о нормализацији односа је хитан и пресудан како би Косово и Србија могли да напредују на свом европском путу.“ Исто чини и други европски чиновник – Владимир Билчик, известилац ЕП за Србију, који „открива“: „Формирање Заједница српских општина обавеза је и сложено питање, за које треба више времена.“ Закључак је по зицер моделу: може бити, не мора да значи, али мора да се уважава, те да се „напредује у реформама“. Последња напомена – идеалан је пример за увежбавање духа сигурног поготка. У околностима за Србију веома мучним, Борел–Билчикове изјаве речита су формула зицер блебетања и демонстрације потеза сигурне прилике пред ауторитетима из Брисела и Берлина. Од ЕУ бирократе узалудно је очекивати више, поштеније и мудрије до да „положе лопту у небрањен кош“. Све што би било у контри поштовању ове стратегије, дакле одржавању постојећег за Србију неповољног стања, јесте немогуће јер подразумева ризик, снагу да се одступи од правила, изведу смелији, дакле опаснији избори. Култ одржавања зицер поретка то не подноси. Поменути чиновници, баш као ни страначка већина која је недавно запрепастила новајлију у клупама српског парламента, чини се да подједнако немају снаге а ни интересовања за размишљање и акцију другачију од оне која подразумева сигуран добитак.
Модерни немачко српски речник истиче сличност речи зицер и зихер не само у изговору и облику већ и значењу: слично жаргонском зихеру у немачком се пише и изговара реч sicher која значи „сигурно“. Премда је зицерашко-зихерашки дух нашег времена још увек силовито склон одржавању глобалног света једне силе и једног поретка моћи, све је изгледније да је читава планета пред догађањима која се именују као „велики ресет“, коренита глобална побуна и промена. За психологију актуелног повиновања „приликама без икаквог ризика“, за глобално омиљену зицер парадигму, у изгледном хаосу и лому света који се рађа (убрзањем подстакнутим пандемијом и снажењем мултиполарности) тешко да ће ускоро бити места.

Један коментар

  1. Avatar
    Топлица

    Захвалност Гл. уредници на још једној правој, одавно актуелној теми. Јер зицераштва је било и за ранијих режима заиста. Не знам код других, али код нас је тога понајвише остало још из турског времена. Рајетинска психологија. То је код једног Милошевића произвести осећај гађења, али за ове власти, нешто нисам сигуран. Уосталом, кад би код тренутних било осећања мере, не би Председника било свуда
    осим на временској прогнози !
    Печат данас видимо као наш свеколики светионик, и заиста је радосно видети да се наш лист обратио и моралној стране ове невеселе стварности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *