Зечевизија – О времену када смо могли све!

Поводом обележавања педесет година од оснивања Београдског међународног филмског фестивала, у Скупштини града, организатор ове прославе поделио је педесеторици (што живих што покојних ) посленика Феста пригодне плакете

Сећање на људе и догађања између 1971. и 1975, у време које је доцније названо златно доба Феста. Са стотином филмских премијера Запада и Истока и десетинама највећих звезда, Београд је био филмска престоница света. Постoјали су, наравно, Кан, Берлин, Венеција и Москва, али се нигде није живело тако непосредно, интензивно и присно као у Београду за време Феста

У Скупштини града пре неки дан обележено је педесет година од оснивања Београдског међународног филмског фестивала, а организатор ове више него скромне прославе у знаку ковида поделио је педесеторици што живих што покојних посленика Феста пригодне плакете. Била је то прилика за подсећање да се тада, у рану јесен 1970. године, рађао још један београдски културни и друштвени феномен – Студентски културни центар – и да су ова два сапутника на историјској мапи наше новије прошлости те године заједно кренули на узбудљиво путовање дуго пола века. Мало је оваквих примера и зато му посвећујемо овај тeкст, унапред тражећи опрост што ће он бити сасвим личан и помало неуобичајен за профил Печатове рубрике под горњим насловом. Желим просто да се једно узбудљиво доба не заборави док још има оних који су у њему живели, а обраћам се свима којима је стало до корена савремене београдске културе. Други слободно могу да ову Зечевизију, веома личну као и све друге, прескоче или оставе за неки други пут. На то нас је већ навикло време које презире прошлост, а историју сматра увредом. (You are history! добацује јунак једног стрипа свом побеђеном ривалу док се спрема да га докрајчи бејзбол палицом.)

Рене Клер на даскама

Настао на крилима превратничке осећајности у побуни студената 1968. године, београдски СКЦ врло брзо је изнедрио идентитет слободне и неконвенционалне универзитетске трибине широког обзорја и захвата. Један програмски сегмент овог полетног културног перформанса философије, друштвених наука и уметности био је први београдски филмски клуб под називом Филмфорум, који је своју премијеру доживео у време првог Феста, у зиму 1971. године. Оснивачу Феста, филмском критичару Политике Милутину Чолићу, било је стало да у Београд доведе најзвучнија имена филма па је успео да „среди“ да Тито одликује један број још живих великана седме уметности, међу којима је свакако прво место заузимао класик француског и светског филма Рене Клер, који се спремао у Београд да прими Брозово одличје. При томе је Клер желео да одржи важну беседу и то не у Српској академији наука (као француски академик) ни у једној од београдских репрезентативних сала, нити у Кинотеци која је већ била светска адреса – него у студентском филмском клубу, ако га наша престоница има! Једини такав, Филмфорум, основали смо исте године у тек отвореном Студентском културном центру, у Улици маршала Тита бр. 48 и то не као филмско стециште аматера и других (којих је, још од раних педесетих било по Београду) него као место за приказивање необичних и алтернативних остварења и слободну дискусиону трибину, која се већ прочула по граду и стала да ствара своју публику.

Шта је стајало иза овог предлога? Рене Клер, тек што је претурио седамдесету, прошао је у мају 1968. кроз ватру париске студентске револуције, која је запалила планету, стопирала монденске фестивале Кан и Венецију и уопште направила глобални русвај. Светске величине седеле су тада по плочницима Нантера и Сорбоне и било је крајње неприхватљиво бити конвенционалан. Стога је Клеров предлог одмах прихваћен и то у светлу чињенице да је Београд имао свој јун 1968. и да је оснивање Студентског културног центра београдских студената било директна последица ових догађаја. Једнога јутра јавља ми се телефоном Милутин Чолић: „Млади колега, Рене Клер долази у Београд. Желите ли да дође код вас и одржи само за студенте беседу под насловом Шансе и ризици уметности у светлу развоја масовних медија?“ Ја згранут. Кажем да су радови на згради још у току, да је све около раскопано, да се још улази преко неких дасака, али да се сала колико-толико може упристојити (имали смо триста нових фотеља и велелепни кристални лустер). „Одлично, одлично“, виче у слушалицу Чолић, „водите га тамо преко тих дасака, то је сјајно!“ Није прошло дуго и ево Клера. Раздраган, љуби нас све и смеје се, а за њим Дејан Ђурковић и француски амбасадор, обојица у смокинзима, преко оних дасака. Студената око хиљаду, већина седи на поду. И одржи Клер, ходајућа историја седме уметности, сјајно предавање од сат и по у потпуној тишини. После громогласног аплауза почну да пљуште питања (публика Филмфорума навикла је већ била да после било какве приче слободно и без ограничења свашта пита и исказује мишљења). Дејан и амбасадор преврћу очима, ја се правим да то не видим, а Клер потанко одговара на свако питање и још задева студенте. Прича како је са братом Анријем Шометом (такође редитељем) двадесетих година извртао Париз наглавце. После, уз кафу из студентске џезве, покажем Клеру наш герилски филмски часопис Филмфорум који смо тада почели да издајемо дизајнер Ненад Чонкић и ја на бесплатним рестловима натрон-папира, које је бацала фабрика кеса у Маглају (те отуд и његов сасвим неуобичајен, уздужни формат, који му је давао авангардни изглед). Клер се одушеви и ту, на лицу места, напише да имамо ексклузивно право да први објавимо то његово предавање (у ствари, дужи есеј) и свечано ми преда оригинал са посветом. Наравно да смо есеј објавили (ћирилицом!) већ у следећем броју Филмфорума и то је данас филмолошки куриозум. Ћирилицом зато што је Петар Игњатовић, првоборац јуна 1968. и први директор СКЦ-а, пристао да набавимо аналогну писаћу машину („са куглом“) од ИБМ-а под условом да иста буде ћирилична; другу нисмо ни имали.

Чолић је био одушевљен. Предложио је да заједно направимо један програм Фест-а, који би био специфичан, ексклузиван, само за интелектуалну омладину. Тако смо следеће године први у Европи приказали четворосатни програм компјутерског филма породице Уитни, на мултиекрану, са Џоном Уитнијем Јуниором као гостом (доцније је на компјутеру који је сам створио радио главне компјутерске ефекте за Ратове звезда). Замислите програм компјутерског филма у Београду 1972! Тим поводом издао сам подебљи број Филмфорума посвећен компјутерском филму, што је био иницијални окидач за покрет под називом проширени филм, тј. проширени медији, који смо тада развијали у СКЦ и који је прерастао у самостални Фестивал проширених медија исте године! О овом би се могла направити књига или студија, али оставимо то неком будућем Заводу за проучавање културног развитка, ако га уопште буде. У Фестовом термину приказали смо и ретроспективу великог светског документаристе Фредерика Уајсмена. Заиста, две алтернативе црвеним теписима и помодном „глејмору“ светских фестивала. Специјалитет „Филмфорума у Фесту“ били су слободни ноћни разговори, који су се водили после крцатих пројекција и трајали до раних јутарњих сати. С београдских студентима разговарали су Френсис Форд Копола, Сем Пекинпо, Миклош Јанчо, Кен Лоуч, Мишел Пиколи, Питер Фонда и тада велики бунџија америчке underground сцене Денис Хопер (са филмом Easy Rider). Његов исказ под насловом „Патње госпођице Америке“ објавио сам, опет на натрон-папиру из Маглаја, у студентским Видицима, од којих је Макавејев позајмио наслов свог ексклузивног (и наглашено субверзивног!) филмског програма на Фесту. Кроз Филмфорум прошла је чета филмских уметника са запада и истока. Своју београдску премијеру доживео је ту и Андреј Рубљов Тарковског…

Плећка за Ђину

Наш гост била је и Ђина Лолобриђида. Био је фебруар, велики снег, а у дворишту СКЦ архитекта Предраг Ристић, популарни Пеђа Исус (чији је дрнадфон годинама красио улазни фоаје у СКЦ), реконструише живот у Лепенском Виру, обучен у неке коже, са правим волом на ражњу, у част велике гошће! Ђина је дошла у белом хермелину и дугој гала хаљини, а с њом је опет био Дејан у белом смокингу са жабоом, а около блато и мокри снег. Објашњавамо згранутој Ђини шта је Лепенски Вир, она дрхће, а Пеђа Исус јој на неком копљу пружа черек печене плећке, и Ђина ту, ad hoc, једе лепенског вола! После пијемо шумадијски чај у салону краља Петра, а Ђина се и даље интересује за питања праисторије, са којом је доживела блиски сусрет. Онда скида хермелин и седа с београдским студентима. Не заборавите: у Београду је цветао надреализам још двадесетих година!
Све се то догађало између 1971. и 1975. у време које је доцније названо златно доба Феста. Са стотином филмских премијера Запада и Истока и десетинама највећих звезда, Београд је био филмска престоница света. Постoјали су, наравно, Кан, Берлин, Венеција и Москва, али се нигде није живело тако непосредно, интензивно и присно као у Београду за време Феста. Дође једне ноћи 1974. и Сем Пекинпо, наша холивудска филмска икона (Дивља хорда, Пси од сламе, Бег) и прича са студентима до нека доба. Ја све снимам, а он се раскравио и даје ми право на све то под условом да му (већ је било свануло) набавим нову флашу вотке. У то доба то је могло једино у драгстору у Нушићевој, пошаљем неког тамо и Пекинпо седи још два сата и прича. Кад сам после преслушао траку, то је било као да је одморан и концентрисан диктирао књигу о свом животу. Тај разговор цитира се и данас.

Сем Пекинпо

Или Френсис Форд Копола, који је дошао са женом, љубитељком концептуале (одушевила се каталозима Галерије СКЦ-а и тада први пут чула за Марину Абрамовић) и двоје деце (Софија је тада имала четири године и уживала на љуљашци у Мањешком парку). Отишао сам по њих у хотел „Метропол“ и довео их пешке до СКЦ-а. Гледали смо његово Прислушкивање са студентима, а онда је у подруму (где је сада књижара „Делфи“) одржан разговор, који никада нећу заборавити. „Не знам шта се догађа, али је добро што ово снимаш. Не памтим кад сам оволико говорио о себи. Узми то, искористи све.“ А шта се догодило? Копола је био у јеку рада на Апокалипси данас и имао је хиљаду проблема. Размишљао је наглас фебруару 1975. у некој далекој земљи, са неким непознатим младим људима и то му је необично пријало, почео је да се отвара и опушта. Онда је прискочила братија Филмфорума с неким идејама. Развио се сјајан, на моменте присан разговор. После сам делове тог разговора објавио у сарајевском Синеасту, под насловом који је предложио сам Копола: „Ви можете све!“ Био је то слоган времена: заиста смо мислили да можемо све.
Златно доба Феста потрајало је још коју годину. Као домаћин двојезичних прес-конференција на Фесту имао сам прилике да водим разговоре са Романом Поланским, Бернардом Бертолучијем, Франком Зефирелијем, Јевгенијем Јевтушенком, Џеком Николсоном, Мартином Ритом… Али више нисам снимао, нити се поновило оно по чему су остале запамћене златне године. Временом, Фест је изгубио јединствени престиж, легао је на руду монденских филмских догађаја и тиме неповратно изгубио ексклузиву која га је створила. Осамдесетих је дошло до колапса биоскопа свуда у свету и кола кинематографа су кренула низбрдо. После пада Берлинског зида нестала је и Југославија, а мост Исток–Запад, на коме је Фест градио своје предности, срушио се у неповрат. Биоскоп се у остатку земље свео на педесетак екрана што је отерало дистрибутере. Без концепције и перспективе, Фест и данас виси о концу захваљујући носталгији Београђана за својим изгубљеним празником.

 

Један коментар

  1. Avatar

    Bravo Zeko i hvala ti na sećanju. SKC je bio istorijska kulturna humanistička progresivna tvorevina, koje se danas više niko ne seća. Samo mi koji smo tamo učestvovali.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *