Зечевизија – Интегрални синеаст

Док се бледо издање Нишког фестивала глумачких остварења исказало као склеротична и анахрона глумачка смотра, паралелно с њим организован је, као права алтернатива, много живљи интерактивни догађај – 4. колонија филмске критике, на којој је млађим гледаоцима између осталог представљена ауторска личност Николе Стојановића

Паралелно с бледим издањем Нишког фестивала глумачких остварења исти руководећи тим организовао је у другом простору много живљи интерактивни догађај – 4. колонију филмске критике – која је одјекнула као права алтернатива ако не склеротичној оно прилично анахроној глумачкој смотри. Та парада ове године није приказала ниједан добар филм, нити какво хвале вредно глумачко остварење. Из вечери у вече понављала се већ заморна слика просечности. Нова глумачка лица не доносе ништа ново, старих је све мање, слично је с редитељима, који као да се утркују у невештини и, што је још горе, у непознавању елементарног филмског заната. Српски „уметнички филм“ пао је 2020. године на најниже гране од кад постоји: на делу је право такмичење у аљкавости и ошљарењу, а што је најгоре, и помањкању сваке амбиције да се досегне икакав драмски или поетски квалитет. Сушно време, јад и беда.
При свему томе руководиоци фестивала Срђан Савић и Дејан Дабић, за које, напротив, нема тајне у њиховом послу, у другом простору и формату желели су да нас подсете на једног Федерика Фелинија и његову чаробну куглу! Смислили су, такође, да другог дана своје колоније представе и млађим гледаоцима (можда се међу њима крију и будући критичари?) приближе такву ауторску личност какав је Никола Стојановић, чији је лик права културна, стручна и свака друга алтернатива горе описаној братији. То је синеаст старог кова, што значи озбиљан стваралац иза кога стоји велики и испуњен филмски живот, саткан од најразличитијих искуства и плодотворних сазнања. Не само што емеритус Стојановић (свој радни век крунисао је као професор историје филма на београдском ФДУ) што би се народски рекло зна знање него што је у сваком тренутку способан да то знање употреби у домену уметничке праксе, као и на попришту теоријског разлога. Комплетна стваралачка личност у сваком погледу, интелектуална громада и врстан редитељ, Стојановић оличава појаву коју бисмо могли назвати интегралним синеастом.

Прави критичар је стваралац

Рођеном пре седамдесет осам година у близини Лесковца, одраслом у Белој Цркви, Титограду и Сарајеву, Стојановићу је у кинематограф вокација одмалена без обзира на то што је дипломирао архитектуру (1965), мада ни то није случајно: како је сматрао први теоретичар филма Рићото Канудо, архитектура и музика извори су седме уметности; заједно почивају на појмовима структуре и естетике. Најранији стваралачки период његов није могао проћи без омажа аматеризму у Кино-клубу „Сарајево“, где је припадао генерацији свог нешто старијег брата Велимира Стојановића (1940–1984), такође врсног аутора и критичара (књиге Лакомо око и Осуђени на слободу), као и сопственом кругу (Комосар, Матић, Хаџидедић, Кадић и др), са запаженим филмовима Блуз, Торзо, Драга Ирена и др. Потоњи је послужио као окидач за први Стојановићев дугометражни играни филм Драга Ирена, коме је аутор приступио после повратка са студијског боравка у Француској бурне и турбулентне 1968. године. Филм Драга Ирена (1970) дугује понешто Жан-Лику Годару, нешто мање Микеланђелу Антонионију и представља искорак према европском филму свога доба, као и младалачким аспирацијама нараштаја, који је оставио нарочите трагове у YU филму.
Међу тим траговима је и филмски часопис Синеаст (1967–1991, и данас излази у „клонираном“ сарајевском издању), уз београдски Филмограф, један од најбољих филмских часописа у бившој Југославији, богата критичка панорама домаћег и светског филма. Негујући критичку мисао на највишем нивоу, главни уредник Синеаста Никола Стојановић изградио је следећи став: „Постоје врло сериозни, креативни критичари. За мене је прави критичар стваралац. Као што је и уметник који ствара филм стваралац. Писати критику је облик стваралаштва и то врло одговоран.“ Било је то уверење уз које је пре пола века стасавала цела једна генерација, којој је свим срцем припадао и писац ових редова. Тадашњи млади критичар био је образовани синеаст, опремљен познавањем историје и теорије филма као и изграђеним критичким апаратом и методом, који није уступао пред научним. „Слушајте ме шта имам да вам кажем“, говорио је са страница младог Синеаста стари синеаст професор Славко Воркапић, оснивач модерних филмских студија на америчким и нашим универзитетима „и сазнаћете шта је прави филм, уметност по себи и за себе, која ништа не дугује другим уметностима“. Слушали смо ове лекције, пре свега темеље перцепције филма са становишта гешталт психологије и полако разумевали какво дејство има кинематограф. И данас важе исти закони, које су заборавили површни, неуки и лењи „редитељи“, што не знају да компонују обичан покрет два глумца у кадру, а да не направе перцептивни скок и тиме потпуно сруше илузију континуитета. О томе и о многим другим тајнама филма годинама се, деценијама могло читати у Стојановићевом Синеасту из пера плејаде светских редитеља од Куросаве, Дрејера и Велса до Кополе и „новог Холивуда“, уз специјалне бројеве, праве филмске компендијуме о филмској музици и камери. Нема сумње да је критички приступ, који је Стојановић градио у Синеасту имао одлучујућег удела у стварању његове монографије о Акири Куросави (којом је докторирао на ФДУ), и данас једном од најбољих студија о једном од највећих редитеља у историји филма. Из његових предавања управо сада настаје Историја филмске режије, незаобилазни уџбеник и инспирација за све који долазе, под претпоставком да хоће да уче и напредују.

Крај миленијума

Критици ни у једном тренутку није уступала Стојановићева уметничка пракса. Кратким и средњеметражним филмовима Хахари, Чин, Жеђ и Триптих, насталим између 1975. и 1982. године и награђеним на многим домаћим и страним фестивалима, Стојановић је значајно допринео рађању филмске новеле као жанра у југословенском филму. Дугометражни играни филмови Поленов прах (1974) и Поглед у ноћ (1978) представљају посебна поглавља у његовом стваралаштву, нарочито и Од злата јабука (1986), полифоно дело-омаж времену Стојановићевог одрастања у малом јужнобанатском граду. „Као да тиме започиње опора хроника једног тешког и значајног периода, од првих дана након ослобођења па негде до почетка педесетих. Тематска грађа филма укључује колонизацију, колективизацију, откуп, резолуцију Информбироа, заблуде јунака и њихова страдања, личне драме и породичне сукобе. Кад се то у филм преточи, како је то учинио редитељ Стојановић, поетски и хуманистички надахнуто, онда као резултат добијамо остварење које се на прави начин обраћа савременом гледаоцу. Ти квалитети су садржани у реконструкцији духа једног времена, поетски надграђеној, са уметничком истином, која је превасходно ауторска“ (С. Јоковић).
Стојановић у зрелој фази свог стваралаштва испољава склоност ка историјској синтези у својој глобалној метафори Последњи валцер у Сарајеву или Belle Epoque (2001), заснованој на Принциповом Видовдану и знацима епохе уплетеним у овај судбоносни догађај. Belle Epoque потврђује уверење Марка Ристића да година 1914. означава прави крај ХIХ века, уз читаву идеју Штефана Цвајга о свршетку „јучерашњег света“ и праскозорју једног другачијег доба, обележеног управо кинематографом. Стојановић нас уводи у величанствени и страшни ХХ век једним бертолучијевском замахом. „Налазимо овде одсјаје класичних историјских драма Бертолучија и Висконтија, као што су Гепард и Двадесети век, али филм поседује такође враголасту заиграност, бурлескну линију једног Серђа Леонеа“, написао је Џеф Робсон у лондонском Eye for Film. „Стојановић је ушао под кожу својих ликова и њиховог амбијента тако добро да филм већином делује као да долази директно из година с почетка двадесетог века. Ово је прави тест из историјске драме и Belle Epoque га је положио са сјајним успехом. Али можда још шире резонанце има као избалансирани хумани покрет јунака који се боре да сачувају свој интегритет и пронађу срећу док њихов свет клизи у хаос.“ Belle Epoque је збиља врхунска тачка целог Стојановићевог стваралаштва: апогеј дубоко проживљеног искуства. Одисеја овог филма, која умало да заврши трагично, сведочи о цени којом је његов аутор платио лично искуство под игом Антихриста.
У међувремену Стојановић пружа нов доказ синематичке инспирације која такође стоји у знаку апокалипсе. То је кратки филм Крај миленијума (1995) мало ремек-дело, које се храбро суочава с крвавим кошмаром једног наметнутог и непотребног рата. Основни материјал овог филма чине ратне фотографије београдског мајстора Томислава Петернека, које је снимио непосредно пре, у току и после вуковарског ратног метежа, 1991. године (филм носи поднаслов „Петернекова визија пакла у седам фрагмената“) и које творе једно од најпотреснијих ратних сведочанстава икада забележеног фото-камером. Духовно око Петернека пронашло је у овој крвавој каламутњи хиљаде детаља једне колективне трагедије који би, иначе, били изгубљени и заувек заборављени. То је застрашујући паноптикум понуђен на увид цивилизацији XX и XXI века снагом Пикасове Гернике и истоименог Ренеовог филма (1950), о чему је надахнуто писао Андре Базен, чије се многе опаске могу односити и на ову изванредну филмску творевину Николе Стојановића.
Пред нама се одвија драма постојања у свом најчистијем и најсуровијем виду, искривљена у болу људска лица, живих или убијених; силовити напади и грчевите одбране, неочекивани сусрети и последњи опроштаји, људска тела измождена, искасапљена, одбачена у контејнере заједничке пропасти; грандиозна представа агоније Европе у заласку XX столећа. Ова фреска катаклизме монументалних размера дејствује снагом откривења. На обзорју слутимо Антихриста главом и суноврат целог човечанства. Крвави исечак Европе, канцерозно ткиво које открива морију у утроби и срцу ње саме. И покрети камере и монтажни резови припадају онтологији ових слика: оне дејствују снагом филмског призора. Готово све Петернекове фотографије или су ухваћени покрет (жизнь врасплох Дзиге Вертова) или снажно сугеришу опште комешање изненадног и беспоштедног погинућа, јурњаву у свим правцима и насумично бекство гомила. Свет је покрет маса, линија и волумена. Покретна слика и њена специфична средства (вожња, швенк, филаж, лифт, зум, контразум и др.) само санкционишу оно што садржи стварносни, профилмски призор и што се с мером подвлачи јерихонском музиком Ксеније Зечевић и шумом (пуцњи, одјеци експлозија, кретање војне машинерије итд). Нема покрета у овом филму који није започет у његовом пакленом извору. Кретање је иманентно сваком поједином делићу овог застрашујућег призора. Покрет је душа овог филма, сачињеног од отисака као, уосталом, цео стваралачки век Николе Стојановића, који овде доживљавамо као завршни акорд једне грандиозне фуге.

Балкански Декамерон

„Управо мислим и припремићу предлог да се направи балкански Декамерон. Декамерон се одвија у време неке епидемије у средњем веку. Чекао сам епидемију и ево, дошла је. Десет мушкараца и девојака издвоје се да би побегли од те епидемије и причају безобразне еротске приче. Али духовите. Склон сам хумору“, каже данас Никола Стојановић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *