Заборављена улога Русије

Запад од Србије очекује „далекосежне одлуке“. То значи да се одрекнемо Косова, као и Русије ради некакве евроатлантске перспективе. Срамно би било да то урадимо. Али не само то, тако нешто не би било ни дугорочно прагматично чак и да којим случајем краткорочно добијемо штошта заузврат

О Косову нећу сада шире да говорим, већ ћу се ограничити на поново учестале захтеве да се дистанцирамо од Москве. Када бисмо им подлегли, себи бисмо озбиљно наудили. Због обећања, била она потпуно празна или у првом кораку реална, одрекли бисмо се кључног геополитичког ослонца и ко би нам макар и како-тако помогао када ствари поново крену низбрдо? Зашто би то икада више учинила Русија ако бисмо је се одрекли? Једна ствар је када нам се односи развијају мало боље или мало горе, а друга је ако доживе истинско урушавање. Ране које из тога произађу дуго и тешко се лече, а историја нас учи да нам се периодично дешава да упаднемо у огромну опасност. Зар је реално очекивати да ће се амбијент у коме живимо одједном толико променити, те ће претње с којима живимо вековима волшебно нестати?

АНТИРУСКИ РИТУАЛИ Мало-мало па у неким српским медијима почне преиспитивање наших односа с Русијом. Иза тога обично стоје западни фактори, али и локална потреба за додворавањем истима, а по правилу врти се неколико неоснованих пропагандних тврдњи. Прва је: Русија нам никада истински није помогла. Друга је: због наше везаности за њу Запад нас третира маћехински. Трећа је: Руси и када нешто наводно раде за нас, заправо делују искључиво у свом интересу. Да даље не набрајам те лажи. Нећу сада да губим време ни побијајући их. Макар читаоцима Печата све је и без тога јасно.
Битно је сада рећи да се исте мантре јављају и у свим другим земљама које су на овај или онај начин блиске Русији. У свима њима од стране западних и других у односу на Москву антагонистичких центара моћи води се сличан пропагандни рат против Русије. И то траје деценијама, ако не и вековима. Само се интензитет деловања мења. А извршиоци радова на терену су обично припадници дела тзв. елита народа на чијим просторима се спроводи акција.
Неки од њих у тим пословима учествују из крајње профитабилних побуда, док многи то раде из ирационалне жеље да постану макар почасни западњаци. Како би се то француском колонијалном терминологијом с почетка 20. века рекло, да буду признати као домороци који су еволуирали, тј. удаљили су се од своје националне традиције како би прихватили вредности наводно супериорне цивилизације. У том контексту ритуално омаловажавање своје нације у православном кругу народа допуњује се и сатанизацијом Русије. Међу њеним опонентима постоји страх од тога да је за многе припаднике тих народа она Трећи Рим, па се зато инсистира на ритуалном одрицању од ње што више њихових изданака, те стварању друштвено обавезујуће представе да је блискост њој нешто само по себи негативно.

[restrict]

ПРАВОСЛАВНИ ФАКТОР Колико год да се велики део припадника нација изложених тој врсти идентитетског препарирања с геополитичком надградњом противи таквим процесима, многи – поготово квазиинтелектуалци који умишљају да су истинска елита – подлежу им. Још бројнији су они који се колебају између својих националних темеља и новотарија сатканих од лажи. Али када би потпуније сагледали ствари, недвосмислено би свима онима који нису утонули у дубине аутошовинизма било јасно да је православним народима или бар већини њих, уз све оно што могу и с разлогом да пребаце Русији (а штошта може и она њима), та сила кроз историју највише помагала.
Без ње често не би постојале ни њихове државе или би оне настале касније и биле још слабије. Русија свакако гледа пре свега своје интересе и неретко не помогне онолико колико би могла. Шта је ту ненормално? Зашто би јој други народи били пречи од сопственог? Али и то што је чинила за друге православне народе више је од онога што су добили од било кога другог. Штавише, суштински је најчешће била присутна подударност основних токова њихових и руског интереса. Отуда, и када је Кремљ радио за себе, често је деловао посредно и њима у корист. Наравно, некада је долазило и до супротности интереса, али чешће су се они били подударали.
Довољно је сагледати историју Бугарске, Србије, Грчке или Јерменије, па видети да је тако. За време Првог српског устанка Русија нам је, када је могла, реално једина озбиљно помогла. Тако је било и са свим што смо после њега предузимали док смо постепено заокруживали своју државност. На то се надовезује и њена одлука да због нас, иако је била за то неспремна, уђе у Први светски рат. Када се ради о Бугарској, ту државу је Русија буквално створила после вековног отоманског ропства. Битну улогу одиграла је и у обнови грчке државности. А Јермене је спасла од нестанка. С обзиром на то да је сада у јеку најновији јерменско-азербејџански сукоб, нашу причу ћу поткрепити баш тим примером.

КАВКАСКО НАРАВОУЧЕНИЈЕ Поучени болним искуством Јермени и не помишљају да преиспитују везе с Русијом. Тај народ има бројну, богату и утицајну дијаспору од Америке до Француске, и много више је у стању од Срба да лобира за своје интересе међу тамошњим доносиоцима одлука. У складу с тим они се према њему понашају. Евроатлантски моћници имају много више разумевања за историјску судбину Јерменије и њене актуелне проблеме него када се ради о Србији и Србима. Међутим, то није разлог да се у Јеревану ико озбиљан колеба око тога да ли је за судбину Јермена кључна земља Русија. Она је то била и биће. Зато се Јермени, чак и они са симпатијама према Западу, према њој понашају на одговарајући начин. С друге стране, код нас уз професионалне русофобе, услед ирационалног беса поводом неких питања или склоности повлађивању хировима овдашње политичке касте, чак и они који су по правилу наклоњени Русији олако у њу одапну покоју стрелу неком пригодном приликом. Једно је разумна критика а друго малициозност, а о њој говорим. Да ли је то одговорно према сопственом народу? Многи, нажалост, о томе и не мисле!

ЈЕРМЕНСКИ СЛУЧАЈ Древни јерменски народ, чије територије су у једном периоду биле преплављене турским дошљацима а земље подељене између две моћне муслиманске државе – Отоманског и Персијског царства – до почетка 19. века нашао се на граници потпуне територијалне фрагментације. Срећом по Јермене, један део њиховог историјског простора, тзв. Источна Јерменија предата је 1828. Русији од стране поражене Персије. То је био епилог комплексног сукоба у који је била укључена и Турска.
За јерменски народ тај догађај имао је судбоносни значај. Пошто су ратови завршени, између три поменуте земље договорено је да границе неко време буду отворене како би хришћанско становништво које не жели да остане у саставу исламских држава могло да се пресели на територије под влашћу Петрограда, а муслимани из земаља припојених Русији, у Персију или Турску. Тако су многи Јермени настањени у унутрашњости Ирана, али и они из турске Западне Јерменије, доспели на данашњу територију јерменске државе. С друге стране њу је напустило немало Азербејџанаца и других муслимана. Тиме је процес вековног потискивања Јермена са њихове историјске земље, бар на једном њеном делу, заустављен. Штавише, започео је обрнут процес.
Јерменско становништво је почело негде да се хомогенизује. Тако је, уз сав објективан бол Јермена изазван чињеницом да су изгубили многе историјске земље, бар избегнуто да у потпуности имају судбину изолованих енклава у мору туђина којима прети даља маргинализација. Или им се, да ствари буду и горе, чак приближава нестанак услед етничког чишћења и погрома, што је била судбина Јермена који су остали да живе на својим историјским просторима које Русија није успела да ослободи. Тамо где јој је то пошло за руком, створени су, у погледу етничке компактности и концентрације, предуслови и за обнову јерменске државности.

НАЦИОНАЛНА КОНСОЛИДАЦИЈА Територије са јерменском већином припојене Русији организоване су прво у управну целину названу Јерменска област. У почетку је постојала идеја да се она уреди као аутономна провинција. Међутим, средином 19. века Јерменска област је ипак преименована у Јереванску губернију и добила је за Русију стандардно (унитарно) административно уређење. Многим Јерменима то с разлогом није било право. Али битно је да су уз подршку руских власти, у вези с поменутим досељавањем и колонизацијом Јермена из Ирана и Турске, припадници тог народа тамо већ достигли око 55 одсто становника (а пре него што је те крајеве Русија ставила под своју контролу чак и у њима Јермени су постали мањина са тек појединим зонама у којима су преовладавали).
Руска империја је свакако поступала примарно у складу са својим државним интересима. Ипак, после њих на друго место је стављала интересе источнохришћанских народа које је себи сматрала релативно блиским. Њима то често, с основом или без њега, није деловало довољно, али без тога би изложени геополитичким олујама много горе прошли него што је био случај. Тако су и многи Јермени били незадовољни руском влашћу, али чињеница је да јерменска држава данас постоји само тамо где је она била успостављена. Тамо где се то није десило, на исконским јерменским територијама данас припадника тог народа углавном нема.
Није лоше да се тог историјског штива и ми Срби подсетимо, поготово док нас са свих страна бомбардују отужним причама да нам је Русија била и остала терет. Да ли је стварно тако? И шта ћемо у будућности дочекати од стране оних који су нас већ много пута сатирали ако се одрекнемо Русије и препустимо им се на милост и немилост? И сада се према нама понашају маћехински док нас маме лажним обећањима, а шта бисмо тек дочекали ако бисмо се ради њих одрекли и каквог-таквог руског ослонца? Размислимо о томе док још имамо времена!

[/restrict]