Заборављена улога Русије

Запад од Србије очекује „далекосежне одлуке“. То значи да се одрекнемо Косова, као и Русије ради некакве евроатлантске перспективе. Срамно би било да то урадимо. Али не само то, тако нешто не би било ни дугорочно прагматично чак и да којим случајем краткорочно добијемо штошта заузврат

О Косову нећу сада шире да говорим, већ ћу се ограничити на поново учестале захтеве да се дистанцирамо од Москве. Када бисмо им подлегли, себи бисмо озбиљно наудили. Због обећања, била она потпуно празна или у првом кораку реална, одрекли бисмо се кључног геополитичког ослонца и ко би нам макар и како-тако помогао када ствари поново крену низбрдо? Зашто би то икада више учинила Русија ако бисмо је се одрекли? Једна ствар је када нам се односи развијају мало боље или мало горе, а друга је ако доживе истинско урушавање. Ране које из тога произађу дуго и тешко се лече, а историја нас учи да нам се периодично дешава да упаднемо у огромну опасност. Зар је реално очекивати да ће се амбијент у коме живимо одједном толико променити, те ће претње с којима живимо вековима волшебно нестати?

АНТИРУСКИ РИТУАЛИ Мало-мало па у неким српским медијима почне преиспитивање наших односа с Русијом. Иза тога обично стоје западни фактори, али и локална потреба за додворавањем истима, а по правилу врти се неколико неоснованих пропагандних тврдњи. Прва је: Русија нам никада истински није помогла. Друга је: због наше везаности за њу Запад нас третира маћехински. Трећа је: Руси и када нешто наводно раде за нас, заправо делују искључиво у свом интересу. Да даље не набрајам те лажи. Нећу сада да губим време ни побијајући их. Макар читаоцима Печата све је и без тога јасно.
Битно је сада рећи да се исте мантре јављају и у свим другим земљама које су на овај или онај начин блиске Русији. У свима њима од стране западних и других у односу на Москву антагонистичких центара моћи води се сличан пропагандни рат против Русије. И то траје деценијама, ако не и вековима. Само се интензитет деловања мења. А извршиоци радова на терену су обично припадници дела тзв. елита народа на чијим просторима се спроводи акција.
Неки од њих у тим пословима учествују из крајње профитабилних побуда, док многи то раде из ирационалне жеље да постану макар почасни западњаци. Како би се то француском колонијалном терминологијом с почетка 20. века рекло, да буду признати као домороци који су еволуирали, тј. удаљили су се од своје националне традиције како би прихватили вредности наводно супериорне цивилизације. У том контексту ритуално омаловажавање своје нације у православном кругу народа допуњује се и сатанизацијом Русије. Међу њеним опонентима постоји страх од тога да је за многе припаднике тих народа она Трећи Рим, па се зато инсистира на ритуалном одрицању од ње што више њихових изданака, те стварању друштвено обавезујуће представе да је блискост њој нешто само по себи негативно.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Avatar
    Топлица

    Тужно је и ружно је видети до које мере је угрожен наш идентитет, или као алтернатива – голи опстанак, а да при том “племе наше сном мртвијем спава”. Довољно је подсетити се да је ПЕЧАТ једино место у овој држави, где један истински патриот може да напише текст попут горњег.
    Колико знам, Срби никада нису били политички народ, напр. као Хрвати. Ипак, околности су помогле да нас политика вероватно никада није привлачила колико данас. И свеједно, они који желе да нам изврну памћење, ментални код, веру, свест . . . толико лако успевају да је то просто невероатно. Почетком прошлог века черечили су нас, а тад и изланули да им је циљ предкумановске наше границе, што значи да черечењу није крај, а сад већ видимо да ни у тим границама неће бити аутентичних, историских Срба. И шта ? И даље се умиљкујемо и улизујемо Џелатима који никада у својој историји нису показали милост и меру . Ни према коме !
    Овакви, огуглали на недаће, кад нам половне иномарке видају све ране као својевремено индијанцима подметнути алкохол, својеглаве жене и девојке нам, уместо деце све више шећу кучиће, у општем безнађу полуписмен свет се сакупља у престоници као под оном Тарабићевом шљивом и ту подиже наказне зградетине које ће закратко бити руине – ми немамо дугорочне перспективе ! Овакве закржљале, пред неки завршни ударац, Џелат нас одваја од историјских спаситеља, и преуспева у томе. Е мој Драгомире ! Мој добри и предобри Сизифе !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *