Устав јесте Библија

Да ли се у западној правној традицији, чије вредности Србија треба да усвоји у процесу хармонизације свог права с правним тековинама ЕУ, устав заиста схвата онако како нам сугерише дипломирани правник с Правног факултета Универзитета Коменског из Братиславе?

Устав није Библија – поручио је ових дана Мирослав Лајчак званичницима тзв. Републике Косово, поводом њиховог става да не желе да мењају устав тзв. Косова само да би Заједница српских општина добила надлежности својствене територијалној аутономији. Они међу нама који су се порадовали у кратковидој неначелности, од које већ деценијама пате бројне генерација Срба, да Србија из таквог Лајчаков става може нешто политички да ућари, убрзо су могли чути како ни Устав Србије није Библија. Наиме, словачки дипломата је у име Европске уније упозорио да „ако се Београд држи свог, а Приштина свог устава, онда нема простора за дијалог“. Једном речју, Лајчак решење види у делимичној ревизији оба устава, како би пре доношења тзв. свеобухватног правно обавезујућег споразума Косово било изузето из Србијиног конститутивног акта, да би заузврат тзв. Република Косово предвидела својим уставом могућност формирања територијалне аутономије.

ФЕНОМЕН „ПОСВЕЋЕЊА“ Да ли се у западној правној традицији, чије вредности Србија треба да усвоји у процесу хармонизације свог права с правним тековинама ЕУ (acquis communautaire), устав заиста схвата онако како нам сугерише дипломирани правник с Правног факултета Универзитета Коменског из Братиславе? Пошто је идеја устава као писаног општег правног акта највеће правне снаге рођена у Северној Америци уочи и током Рата за независност, онда код „очева оснивача“ (Founding Fathers) САД свакако треба проверити исправност става правника који долази из државе која баштини двадесетседмогодишњу „традицију“ уставности.
Када на Уставотворној скупштини у Анаполису 1787. године „очеви оснивачи“ доносе Устав (Constitution) којим установљавају на федералним основама нову јединствену државу – Сједињене Америчке Државе, они том акту конституисања придају, у складу с римском традицијом urbe condita, карактер сакралног Прапочетка, па је, сходно томе, ново уређење (constitution) за њих novus ordo sacelorum. Пошто нови републикански поредак власти није имао Божју санкцију, он је сав свој ауторитет црпео из Устава, према коме Американци од почетка имају однос, речју Џејмса Вилсона, „скоро слепог обожавања“. Тај „феномен ’посвећења’ Устава најупадљивије разликује америчке односе од односа у другим револуционарним земљама“, вели Хана Арент. С тим у вези, исти аутор закључује како своју стабилност млада америчка држава од почетка дугује, пре свега, „ауторитету који у себи носи акт оснивања и Постављања – Једног – Новог – Почетка“. У складу с етимологијом речи ауторитет (auctoritas од augere), ауторитет америчког Устава временом се само „увећавао“ због чега је остао на снази и после 233 године.
Идеју о непромењивости акта који установљава фундаменталне принципе организације власти, и који стога има јачу правну снагу од обичних закона, амерички протестанти су формулисали по угледу на Библију, па је зато, речју М. Павловића, „тај документ требало да поседују свака породица и сваки носилац власти“.

ИЗ УГЛА РИМСКИХ ДРЖАВНИХ ТРАДИЦИЈА Уместо идеје о Уставу као Библији која гарантује држави трајност, Лајчак нам препоручује идеју променљивости конститутивног акта државе. Порекло појма држава од речи status упућује, по речима Јулијуса Еволе, на поредак који је духовно постојан и стоји „насупрот несталном, слабом, променљивом, хаотичном и партикуларистичном карактеру натуралистичке егзистенције“. Из угла римских државних традиција, промена је била легитимна, како примећује Хана Арент, само уколико су „освојене области увећавале темеље града и остајале везане за њега“. Насупрот томе, Лајчак у име Европске уније тражи од Србије да промени конститутивни акт ради добровољног одрицања од територије Косова и Метохије, која има својство мистичног „пупка“ (omphalos) српске државе, што би трајно оставило сваку домаћу власт а тиме и саму српску државу без ауторитета и „вишњег“ оправдања. Следствено, устав којим би се Србија добровољно и трајно одрекла Косова и Метохије постао би трајни извор унутрашњег беспоретка и спољне зависности, једне творевине која би с обзиром на релативност својих граница имала својства оног што се у међународном јавном праву назива „пропалом државом“ (failed state).
Оцењујући Бриселски споразум у делу одредби о ЗСО као супротан уставу тзв. Косова, судије уставног суда тзв. Републике Косово показале су да им је блиска америчка идеја о уставу као Библији. Насупрот њима, већина судија Уставног суда Србије својом одлуком да прогласи Бриселски споразум политичким актом показала се неспремном да брани конститутивни акт Србије, а тиме и саму државу. Дани пред нама ће показати колико су Срби спремни да бране Устав као Библију свог правног поретка, следећи у томе Џеферсонов став да у демократској држави поверење у владу може ићи до граница које је поставио устав и „никако даље“.