Тужба против НАТО-а: ОДШТЕТЕ НА ДУГОМ ШТАПУ

Док све више држављана чланица НАТО-а добија одштете због оболевања од канцера, као последице излагања осиромашеном уранијуму баченом током бомбардовања СРЈ, наши грађани, за сада, тужбе покрећу пред домаћим судовима у нади да ће те пресуде признати и судови земаља Алијансе

Већ двадесет година Србија се подсећа на жртве и огромну материјалну штету проузроковану агресијом НАТО-а. Нижу се подаци о порасту броја оболелих од рака, што се повезује с деловањем осиромашеног уранијума и других токсичних супстанци које су услед бомбардовања доспеле у ваздух, земљу, воду и храну. А до дана данашњег ниједан грађанин наше земље није добио одштету због болести нити због смрти најближих. Ниједан такав поступак досад није био ни покренут.

СМРТ ЗАСТАВНИКА ДИЈАНЕ Недавна смрт италијанског војника, некадашњег припадника НАТО снага на КиМ, заставника Марка Дијане, који се годинама борио за истину о последицама осиромашеног уранијума по здравље, поново је ову тему довела у средиште пажње.
Дијана, бивши припадник италијанске војске, умро је у 50. години живота, подлегавши раку лимфног система, болести која се доводи у везу са осиромашеним уранијумом и војном службом. Управо је његова смрт отворила питање докле се стигло у Србији са истрагом о ефектима коришћења овакве муниције по здравље и животну средину.
Требало је да прођу скоро две деценије па да се у Србији с мртве тачке покрене иницијатива научника и стручњака из различитих области како би се коначно утврдиле све чињенице о последицама НАТО агресије.
У ту сврху је пре две године формирано Координационо тело и национална лабораторија за научно истраживање последица НАТО бомбардовања, како би се коначно утврдиле узрочно-последичне везе ове агресије и наглог пораста малигних болести, на шта упозоравају многи еминентни стручњаци код нас и у свету.
Истовремено је формирана и парламентарна Комисија за истрагу последица НАТО бомбардовања по здравље грађана Србије, чији мандат је управо истекао. По речима њеног председника Дарка Лакетића, извештај Комисије је написан и треба да буде представљен за месец дана, док даљи потези зависе од државе.

[restrict]

ПЕТ ПИЛОТ-ТУЖБИ Уједно, преносе „Новости“, до краја месеца првих пет пилот-тужби против чланица НАТО снага с одштетним захтевима биће поднето вишим судовима у нашој земљи.
Тим поводом је ових дана у Нишу боравио италијански адвокат Анђело Фјоре Тартаља како би помогао српском колеги Срђану Алексићу. Они ће финализовати тужбе против чланица Алијансе због угрожавања здравља и живота људи, и животне средине, током бомбардовања 1999. године.
Тартаља је, иначе, пред италијанским правосуђем добио више од 170 пресуда у корист војника из мировних мисија на територији бивше Југославије који су оболели од канцера, а неки од њих и умрли. Према организацији Војна опсерваторија, у Италији се, од деведесетих до данас, разболело од канцерогених обољења 7.500 војника који су учествовали у војним мисијама у ратним зонама, а 366 је преминуло.
Овакве случајеве у Италији зову „Балкански синдром“. Први оболели појавили су се 2001. године, након што су се кући вратили војници који су били у мисијама у Босни и Херцеговини и на Косову. Судови широм Италије потврдили су да постоји веза између њихових обољења и боравка на бомбардованој територији.
„Тужбе ћемо поднети у Нишу, Врању, Крагујевцу, Београду и Новом Саду“, рекао је Алексић за „Новости“, а тужитељи су некадашњи резервисти, официри, полицајци на дужности на КиМ и цивили. Сви су оболели од карцинома, а за време НАТО бомбардовања били су на КиМ или у Врању. „Изабрали смо случајеве који су идентични онима које је колега Тартаља у Италији добио“, рећи ће Алексић, уз напомену да ће уз пилот-тужбе бити достављени и медицински докази да је узрочник болести осиромашени уранијум.
У међувремену, Алексић је поднео Комисији за заштиту људских права и околину УН и око 1.000 представки наших грађана. Затражено је да УН пошаљу два независна истраживача за заштиту животне средине и људских права. Одговора, међутим, још нема.
Италијански адвокат Тартаља успео је да докаже присуство тешких метала код оболелих, а у томе су му помогли вештачења Универзитетске клинике „Сапијенца“ у Риму, Института за нанотехнологије у Милану и Универзитета у Торину.
Пошто наш Закон о парничном поступку дозвољава вештачење из иностранства, у овим случајевима биће ангажовани италијански онколози који су већ вештачили за италијанске војнике.

НАКНАДА ШТЕТЕ Нишки адвокат Алексић објашњава да су се определили за српско правосуђе због великих парничних трошкова у иностранству, али и зато што се страни судови могу огласити ненадлежним јер тужитељи нису њихови држављани. Ако пресуде нашег суда буду у корист оболелих, да би дошло до накнаде, мораће да их признају земље чланице НАТО-а.
Корисни у сваком случају могу да буду одштетни захтеви који се воде у чланицама НАТО-а. Италија је обештетила своје војнике који су боравили на Косову у времену после агресије НАТО-а на СРЈ, јер су по повратку кући оболели од карцинома и због тога су тужили своју државу. Такође, три војника Велике Британије покренула су спор и на првом степену добила пресуду у своју корист, а они су само утоваривали муницију с осиромашеним уранијумом и оболели. И око 220 немачких војника који су службовали у оквиру НАТО-а на Балкану поново је затражило одштету од своје државе због излагања осиромашеном уранијуму.
Ту би значајну улогу имао судски прецедент, односно судска пресуда којом је одлучено о конкретном предмету, а која истовремено обавезује судове на једнако поступање у будућим новим предметима исте садржине. То би важило и за наше грађане, под условом да се судови тих земаља не огласе ненадлежним, како је то већ наслутио адвокат Алексић.

ПОЛИТИКА ЈАЧА ОД ПРАВА Иако је и пре 20 година, као и данас, јасно да није било правног основа за агресију и да је реч о злочину, ниједан челник НАТО-а није по том основу кривично одговарао.
Додуше, било је и тужби и пресуда, али је политика била јача од права, па смо ми, по обичају, вукли потезе на сопствену штету.
Ако се вратимо у 2000. годину, подсетићемо се и да су председник САД Бил Клинтон, државна секретарка САД Мадлен Олбрајт, британски премијер Тони Блер, француски председник Жак Ширак, немачки канцелар Герхард Шредер и још девет челника НАТО-а и земаља које су учествовале у бомбардовању СР Југославије, због кривичног дела подстицања на агресивни рат, повреде територијалног интегритета, покушаја убиства највиших државних функционера, ратног злочина против цивилног становништва и употребе недозвољених средстава борбе, осуђени у Окружном суду у Београду на по 20 година затвора.
Недуго после 5. октобра 2000, а на инсистирање западних функционера који због те пресуде нису желели да долазе у Србију, Врховни суд је ту пресуду укинуо и вратио Окружном суду на поновно одлучивање, чије тужилаштво је од пет тачака оптужнице одустало од четири и остало само при гоњењу за кривично дело повреде територијалног интегритета.
Како су и даље наши правосудни органи оптужене високе званичнике теретили за кривично дело за повреду територијалног суверенитета, по Кривичном законику СР Југославије тај предмет је препуштен Војном суду, који је последњег дана 2004. године укида, па се тај предмет на основу Закона о преузимању надлежности војних судова поново нашао у надлежности Окружног суда. Од тада му се губи сваки траг и, с обзиром на то да за дело повреде територијалног интегритета после 20 година наступа апсолутна застарелост, за разлику од осталих дела од којих се одустало, сада га је излишно и тражити.
Треба рећи да је, под политичким притиском, и Хашки трибунал за бившу Југославију одустао од гоњења чланица НАТО-а за злочине почињене током бомбардовања 1999. године иако је према свом статуту у време НАТО агресије против СРЈ био надлежан за све злочине извршене у то време на територији бише Југославије. Независно од тога ко их је починио, дакле и за злочине НАТО снага.
Том приликом се није улазило у питање одговорности за агресију, јер она, као што је познато, није укључена у круг кривичних дела из стварне надлежности Трибунала, као ни у друга груба кршења међународног права, па чак ни о цивилним жртвама које се обично цинично дефинишу као „колатерална штета“.

ЦРНА СТАТИСТИКА Последице бомбардовања осећају се и данас у виду здравствених и еколошких проблема, а према неким проценама УН, у Србији ће од рака највероватније оболети и умрети око 200.000 људи, а на КиМ између 750.000 и 800.000. Наш чувени онколог Слободан Чикарић проценио је да је у Србији од последица бомбардовања већ оболело више од 50.000 људи, а да ће ова, 2020. година, нажалост, бити најцрња у овој статистици.
НАТО је, у почетку, чак негирао да је користио пројектиле са осиромашеним уранијумом, да би то касније признао, али истовремено и демантовао да су њихова пуњења опасна по здравље људи и животну околину (пошто је увидео да то може „дебело“ коштати америчку државну касу). НАТО пропаганда је успевала, нарочито кроз западне мејнстрим медије, да податке и тврдње о погубности осиромашеног уранијума омаловажи или једноставно уклони из фокуса јавности. У томе је често имао и овде помагаче и букаче, који би на сваки помен трагичних последица коришћења овог оружја покушавали да те тврдње обесмисле и прикажу их као теорију завере.
Један од најгласнијих заговорника става да „у Србији нема повећаног оболевања од рака“, те да га „осиромашени уранијум не изазива“ је Зоран Радовановић, епидемиолог и председник Етичког комитета Српског лекарског друштва. Он сматра да су они који „штетне ефекте осиромашеног уранијума преувеличавају до бесмисла“ заправо „незналице и преваранти“.
Радовановић, који је као епидемиолог протеклих месеци оштро критиковао власт за распламсавање вируса корона, за своје тврдње се највише позива на Светску здравствену организацију (СЗО) и њен извештај из 2001. године – иако је из извештаја о осиромашеном уранијуму СЗО избацила налазе др Кејта Баверштока да је оружје са овим материјалом канцерогено и генотоксично, о чему је у више наврата писано, па је дакле било познато и др Радовановићу.
Научни налаз о генотоксичности био је 2001. године нешто сасвим ново. Иако то на први поглед делује изненађујуће, Баверштоково истраживање ослањало се на резултате истраживања др Александре Милер из Радиолошке лабораторије Министарства одбране САД, у које је имао увид и које је недвосмислено показало генотоскичност осиромашеног уранијума. Др Бавершток не само да 2001. своје налазе није могао да унесе у монографију о осиромашеном уранијуму, у чијем се уредничком руководству налазио, већ му је СЗО, као свом запосленом, забранила да их објави и на било ком другом месту. Бавершток је изнео уверење да су САД утицале да његови извештаји буду цензурисани и да је одлука о томе дошла с врха организације, од тадашње генералне директорке СЗО др Гро Харлем Брунтланд, бивше председнице владе Норвешке.
Ипак, за неке парадоксе смо и сами криви. Почев од амбивалентног односа са НАТО-ом. Док држава и власти које су се смењивале од 2000. године продубљују дугогодишњу сарадњу с Алијансом, њена популарност у народу никада није била мања. А питање је и како мислимо да тужимо Запад за нанету штету а да своју економију гурамо у руке оних који су нас бомбардовали. На ова питања (још) нема одговора.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *