Трагом једне слутње

Зашто Вашингтонски споразум подсећа на Тајну конвенцију коју је Кнежевина Србија закључила на Видовдан 1881. године с Аустроугарском?

Када је у питању споразум који је председник Републике Србије закључио 4. септембра у Вашингтону са тзв. Републиком Косово, српска јавност је највише пажње поклонила, чини се с правом, претпоследњој, 15. тачки. У њој се Србија „сложила са једногодишњим мораторијумом на кампању за повлачење признања“ и истовремено се неорочено обавезала да се „уздржи од слања формалног и неформалног захтева било којој нацији или међународној организацији да не признају Косово (Приштину) као независну државу“.

У КОРИСТ ТРЕЋЕ СТРАНЕ Код утврђивања стварних домета ове уговорне клаузуле најпре се мора имати у виду чињеница да је Вашингтонски споразум настао пре свега захваљујући америчком „посредништву“. Као израз пресудне улоге САД у његовом састављању, Вашингтонски споразум садржи бројне клаузуле које предвиђају искључиву или делимичну корист за САД, што овом споразуму добрим делом даје карактер међународног уговора у корист треће стране. Иако је такав карактер најочигледнији у оним уговорним одредбама које предвиђају директну и једнострану економску или политичку корист САД (забрана употребе 5Г опреме кинеског „Хуавеја“, диверзификација увоза енергената, монополски положај америчке Међународне корпорације за финансијски развој у инфраструктурним и енергетским пројектима на КиМ, борба против Хезболаха) и тачка 15 Вашингтонског споразума има карактер клаузуле којом је уговорена корист за трећу страну која није потписница уговора. Наиме, минус у „билансу“ суверености Републике Србије, који је настао због тога што се Србија одрекла сувереног права да свим правним и политичким средствима брани свој територијални интегритет на Косову и Метохији, неће бити укњижен као плус само у „билансу“ суверености тзв. Републике Косово, већ, чини се пре свега, и у „билансу“ Стејт департмента. САД су истински бенефицијар сваког уговора којим Србија заокружује сувереност тзв. Републике Косово, не само због чињенице да овај државолики монструм не поседује реалне услове за самостални живот без америчке војне, политичке и економске помоћи већ пре свега зато што се смисао постојање тзв. Републике Косово у потпуности исцрпљује у сфери америчког интереса одбацивања Русије далеко од балканске раскрснице интерконтиненталних путева, који су се као приоритет економске политике Србије нашли у Вашингтонском
споразуму.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

3 коментара

  1. Avatar

    Ja bih se držao jasnijih kvalifikacija – prećutna kapitulacija.

  2. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Vrlo objektivna analiza Zorana Čvorovića

    Srbija se složila sa jednogodišnjim moratorijumom na kampanju za povlačenje prznanja. Šta to znači, odlaganje priznanja na godinu dana, dok se sama Srbija ekonomskim ustupcima i sitnim privilegijama ne nagovori, zajedno sa Kosovom da proglase kompromis o normalizaaciji (za ulazak Kosova u UN). Ja pretpostavljam da će kompromis biti ZSO (Vučić je govorio, citiram: Kosovo ima samo jednu tačku… da daju Srbima na Kosovu ZSO (Zacrtano u Briselskom sporazumu: ZSO upravlja po zakonima i Ustavu Kosova, nema zakonodavno izvršna ovlašćenja, sa statusom istim za sve kosovske opštine, o čemu se zvanično javno ne priča).
    PROBLEM ZSO je sličan jednogodišnjoj “nadgledanoj nezavisnosti” Kosova nakon 2008, kao nije nezavisno, samo je nadgledano, ili kao “formirane vojske Kosova” (kada je Dačić premijer-pregovarač u Briselu razgovarao na tu temu sa Nato zvaničnicima: Dato je USMENO obećanje-garancije Nato-a da bezbednosne policijske strukture KPS na Kosovu neće biti formirane u vojsku Kosova, i neće zalaziti na srpski sever KS (usmeno obećanje ludom raovanje)? Sve je ispalo kontra, Kosovo formiralo vojsku, kontroliše Sever (celo Kosovo)? Na pitanje Dačiću zašto Nato garancije nisu obuhvaćene Briselskim sporazumom, Dačić je ubedjivao da nisu važni papiri, od obećanja visokih zvaničnika Nato-a(!)
    VAŠINGTONSKI SPORAZUM, američko posredništvo o ekonomskoj normalizaciji Srbije i Kosova (balkana) potencirano je iz dva razloga: Prvi, da se ostvare “interesi” treće strane koja nije potpisnik sporazuma (SAD), i drugi, da se se pomogne Aleksandru Vučiću u pronalaženju kompromisa o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije za finalno-istorijsko rešenje – ulazak Kosova u UN (otimanje-predaju srpske teritorije albanskim-šiptarskim muslimanima za vek vekova)?…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *