ШТА НЕТАНИЈАХУ МОЖЕ (И ТРЕБА) ДА НАУЧИ ОД ПРЛИНЧЕВИЋА

СРБИ И ЈЕВРЕЈИ: ПОДСЕТНИК НА ИСТОРИЈАТ ЈЕДНЕ ЉУБАВИ (1)

Због чега је председник Владе Израела Бењамин Нетанијаху – уочи признавања НАТО творевине зване „Косова“ од стране његове државе – требало да прочита бар интервју који је његов сународник, председник јеврејске заједнице Косова и Метохије Чедомир Прлинчевић дао још једном Нетанијахуовом сународнику Џaреду Израелу, са антиглобалистичког сајта The Emperor’s New Clothes („Царево ново одело“ – emperors-clothes.com)

НАРАВНО ДА НАМ ЈЕ ТЕШКО

Наравно да је нама – Србима тешко зато што Израел, јеврејска држава, признаје лажну НАТО државу, јер они који Израел воде знају шта је Косово за Србе. Наравно да нам је тешко због такве одлуке израелских власти ако знамо да је краљ Александар Карађорђевић био активни заговорник стварања јеврејске државе, и да је Краљевина Србија подржала Балфурову декларацију. Наравно да нам је тешко, јер одлуку Израела неки доживљавају као наставак неправди које су Србима нанели типови попут Мадлен Олбрајт, Веслија Кларка, Ђерђа Сороша, Бернар-Анрија Левија и сличних србофобних хистеричара, који су водили борбу против српске слободе и постојања Срба као слободног народа. Криво нам је због истине коју су израелске власти свесно превиделе, иако је челник београдских Јевреја Аца Сингер о томе писао: „Јеврејска култура је 1999. године на Косову уништена, и то након што су, наводно, завладали мир и безбедност“ („Експрес политика“, 23–24. август 2003).
Али – у то чврсто верујемо – да чак и кад нам је криво, не смемо престати да будемо истинољубиви и објективни. Не смемо заборављати оно друго, светлије и славније, што је односе Срба и Јевреја учинило трајнијима од политике оних који мисле да своје циљеве на Блиском истоку могу да решавају преко леђа многонамученог српског народа. О томе је и овај текст који ћемо објавити у три наставка.

Израел је признао НАТО творевину звану „Косова“, упркос противљењу многих Јевреја из те земље, али и из света. Председник Владе Израела Бењамин Нетанијаху недавно се обратио „Косоварима“, поздрављајући њихов напредак у свим областима и видећи сјајне перспективе сарадње у будућности. Заборавио је цену „напретка“ који му се, у договору с Доналдом Трампом, очигледно привиђа – настанак мафијашке квазидржаве из које су протерани њени староседеоци, и која живи законима насиља и криминала. А Нетанијаху је све то превидео ради тренутних интереса америчко-израелског савеза.
Да је хтео, могао је, на интернету, да прочита бар интервју који је његов сународник, председник јеврејске заједнице Косова и Метохије Чедомир Прлинчевић (1938–2007) дао још једном Нетанијахуовом сународнику Џареду Израелу, са антиглобалистичког сајта The Emperor’s New Clothes („Царево ново одело“ – emperors-clothes.com). Прлинчевић се сетио 1999, када су сви Јевреји били протерани са земље на којој су вековима живели: „Био је велики притисак на грађане. Нису питали које си националности. Приморавали су нас да напустимо своје станове и свој град. Иако сам имао папир да сам председник Јеврејске општине у Приштини, на енглеском, потписан од председника Савеза јеврејских општина из Београда, господина Сингера, официри КФОР-а нису признавали документ, и ја сам био заточен седам дана у свом стану. Били смо мала заједница, сви смо избегли.“
Прлинчевић се сећао: „Дошли су из Албаније. Циљ им је био да протерају све који нису Албанци. Уз помоћ Елиза Визе из Израела и председника јеврејске општине у Скопљу спасени смо. Мене, мајку и жену такси је одвезао у Македонију, а ја сам из Македоније дошао у Београд. Целу операцију спасавања преносила је израелска ТВ. Био сам државни службеник, директор Архива Косова и Метохије, претпостављени и Србима и Албанцима. Нису нас истерали Албанци са Косова него Албанци из Албаније. Нико их није заустављао. КФОР им је помагао. КФОР је био тамо, и све видео, допустивши им да ураде то што су урадили. Терористи су ушли у наш стан и претили да ће нас побити. Да ће нас заклати. Супруга ме је бранила. Она је Српкиња. Рекла им је: ’Убијте ме, закољите! Нећу да напустим свој дом!’ Била је веома храбра и поносим се њоме.“
Џареду Израелу Прлинчевић је рекао пуну истину о новом фашизму на Балкану: „Током јуна и јула триста хиљада људи напустило је Косово, неалбанског живља, Срба, Турака, Горанаца, Рома, људи пореклом из Црне Горе. Остварују план Велике Албаније из Другог светског рата, из доба фашизма… Све смо оставили на Косову. Моја породица… Имали смо седам станова и три куће, нешто земље. Цео мој живот. Без пребијене паре сам. Нисам имао времена. Нисам био спреман да одем. Нисам имао времена да спакујем ни кофер. Све што сам понео је Талмуд. Моја мајка Беа има 81 годину. Ту је моја жена. Радије ћу остати у Србији. Имам проблем с мајком – стара је и болесна. Шта да радим с њом у Израелу? Волим Израел, био сам тамо много пута. Али је тешко за мене, са 61 годином, да се тамо настаним.“
На питање Џареда Израела о српским злочинима на Косову, Прлинчевић је истакао да, за разлику од НАТО пропаганде, може да потврди беспрекорно понашање Војске Србије и њених припадника. Било је појединачних инцидената, али прича о геноциду над Албанцима је лаж: „Десиле су се и лоше ствари. Али Срби као народ од почетка своје историје до данас нису починили геноцидне ужасе.“
Очито, Нетанијаху није читао Прлинчевића. А и да јесте – кога се тиче истина о Србима и Косову ако Вашингтон жели да Израел подржи НАТО наказу коју је, окупирајући део српске територије, сам створио?

НАШИ ЈЕВРЕЈИ О СРБИМА Јевреји су у Србији живели као пуноправни грађани у доба Краљевине Србије. „Јеврејски гласник“ у броју од 13. јуна 1908. нарочито истиче добре односе са Српском црквом, а за митрополита Димитрија, њеног поглавара, вели да је према Јеврејима „сушта благост“. У том чланку, између осталог, пише: „Није чудо што је српски народ, који се одликује таквим слободоумљем и таквом верском толеранцијом, узео за своју девизу БРАТ ЈЕ МИО КОЈЕ ВЕРЕ БИО… Ми смо свесни свега тога и зато смо готови да сносимо сваку жртву за унапређење ове миле нам земље, као наше садашње домовине. Али при свем том, дужност је наша, да ми ово изнесемо на јавност, те да страни свет види да ова земља заслужује пажњу и пошту целог цивилизованог света. Нарочито наши једноверници у иностранству треба да сазнају и утуве све ово и да сваком приликом, уколико до њих стоји, потпомажу и морално и материјално ову слободоумну и толерантну земљу, која заиста заслужује у сваком погледу похвалу и поштовање.“
Тако је било и касније.
У књизи новинара и историчара Јаше Алмулија „Живи и мртви“ Јевреји који су преживели Други светски рат сведоче о односима Срба и Јевреја.
Др Марко Анаф, који је детињство провео у Пожаревцу, вели: „У Пожаревцу није било разлика између нас Јевреја и оних Срба које сам ја познавао. Ја сам био потпуно изједначен са српском децом, мојим пријатељима. Нас је Јевреја било мало тако да су моји другови били махом Срби. Али туче су биле скоро нормална ствар у тим крајевима у ратно и поратно време кад сам ја растао. Ако би ме ко покушао увредити као чивуче, или би ми опсовао мајку чивутску, а било је таквих, настала би туча у којој сам обично био победник. Не сећам се да ме је ико измлатио. Било је случајева да је остајало нерешено, па су се туче обнављале, али на крају, схвативши да се тучом не може решити ко је победник, наступио би мир и узајамно поштовање.“

Џареду Израелу рекао је пуну истину о новом фашизму на Балкану: Чедомир Прлинчевић

Чувени хирург др Исидор Папо, чију су родбину углавном побиле усташе (родом из Мостара), рекао је: „Ја никад нисам био циониста, али сам увијек био апсолутни Јеврејин. Никад то нисам крио, мени је била част што сам Јеврејин и ја сам говорио да сам Јеврејин када то није било ни згодно казати, мада у Србији није било никада антисемитизма. Ја у овој земљи никада нисам осетио да сам Јеврејин, а уживао сам све почасти што може један човек да доживи.“
Др Максим Штернић, психијатар и професор Медицинског факултета, рекао је Алмулију: „Било је пре рата у Србији појединаца и људи који су се декларисали да не воле Јевреје, можда и горе и од тога, али у службеној политици тога није било, ни код двора, ни код влада. За Јевреје у Србији могло се често чути да их називају Србима Мојсијеве вере или српским Јеврејима. На јеврејском гробљу у Београду, на самом улазу, стоји велики споменик Јеврејима погинулим у ратовима за ослобођење, у балканским и у Првом светском рату.“
Познати музички педагог др Андреја Прегер рекао је Алмулију: „Ја ту живим као Јеврејин у српској земљи и волим ту земљу. (…) Наравно, осећам пуну солидарност са тим народом који је заједно с нама патио у Хрватској, који је био убијан, над којим се вршио геноцид као и над нама. У свему смо били исте судбине и мени ужасно смета да неке јеврејске организације на Западу о томе не воде рачуна, па оне који су настављачи те ендехазијске идеологије, те фашистичке усташке државе, примају и прелазе преко злочина који су вршени и који се и дан-данас врше. То ме страшно боли.“
Јеврејин Мирко Рајцер, који је за време рата био у Југословенској војсци у отаџбини, код ђенерала Драже, писао је, у емиграцији, шездесетих година 20. века: „Као младић који je почео размишљати, поставио сам себи питање: Шта je нас, српске Јевреје, поред лепоте наших крајева, асимилирало и претопило? Ми се нисмо бавили земљорадњом, те су морале бити друге чињенице да од толико нерадо примљених, a негде и прогоњених Јевреја, баш ми да будемо сто одсто изједначени, вољени и цењени, скоро више него равноправни, од Круне до последњег грађанина? Знајући да ми нисмо били бољи Јевреји од осталих, било ми je савршено јасно да нису наши нарочити квалитети у питању. У нашем изједначеном грађанском друштву, опојеном најузвишенијим демократским и либералним принципима, сваки грађанин, са стране већине или мањине, осећао се савршено код своје куће. Упоредивши ову српску демократију одоздо са демократијама осталих европских народа, дошао сам до убеђења да je ова демократија по пореклу много истинитија и савршено чиста. Познавајући развитак либерализма у Европи, опет сам имао утисак да je српски либерализам старији од српске писане историје; толико je наша друштвена атмосфера била опојена најлепшим принципима о односу човека према човеку. (…) Српски национализам није претстављао само љубав према својој земљи, својој традицији, својој историји, него и позитивну оријентацију и према својој браћи Јужним Словенима. (…) У искристализирању ове трпељиве демократије огромну je улогу одиграла Српска православна црква, која као неекспанзивна, није желела да повећава број својих верника на други начин, него нормалним прираштајем. (…) Код српског сељака национална свест јача je од социјалне свести, a патриотизам разрађен у њему више него код иједног другог сељака. Такве сам Србе морао оставити у Отаџбини, људе политичке зрелости, свесне у жртвовању, национално горде и у Равногорству јунаке. Мене je српски дух формирао у човека, a Равногорски дух у борбенога патриоту.“
Да су се ови Јевреји питали, Израел никад не би признао лажну државу „Косова“.

Сведочанство о односима Срба и Јевреја: „Живи и мртви“ новинара и историчара Јаше Алмулија

ХЕРОЈИ БАЛКАНСКИХ РАТОВА Јевреји у Србији умели су да цене став српске државе и народа. Они су Србију осећали као своју отаџбину. Већ у акцијама старих четника, који су се борили у Старој Србији и Македонији, то се јасно видело. Војислав Ненадић, учесник тих борби и својевремено секретар Народне скупштине, пише о томе: „За време српског национално-револуционарног рата у Старој Србији и Македонији 1903–1912. године није био ниједан случај издаје од стране Јевреја. Прикривали су нас и чували уколико је то било могуће… Као трговци, били су високог морала. Велике јеврејске трговачке куће из Солуна радо су кредитима помагале наше трговце, одржавале их и јачале. По ослобођењу, Јевреји из тих крајева остали су солидарни са Србима у свима гранама живота.“
Јевреји су узимали и пушку у руке да би се борили за Српство. Тако је 20. априла 1906, у месту Криви Вир код Берова, погинуо млади комита Јаков Ђура Габај.
Предраг Палавестра истиче: „У Балканским ратовима 1912–1913. више од 10% укупног броја Јевреја у Србији било је под оружјем, а београдска ашкенаска општина сама је опремила целу једну резервну болницу о којој су се бринуле јеврејске жене из хуманитарног друштва ’Добротвор’.“
Моша Амаро, резервни официр, београдски трговац, гине на челу свог одреда ослобађајући, у Првом балканском рату, Урошевац. Једно брдо изнад Урошевца биће прозвано Амаровим брегом. Његова два рођена брата, Мони и Давид, такође су пали у борбама, као и браћа од стричева.
У боју на Куманову, 10. октобра 1912, истакао се нишки Јеврејин Аврам Пилесов, за кога пуковник Васа Маџаревић пише: „Кад погибе и заставник, стање се још више погорша (реч је о заставнику Седмог београдског пука, којим је командовао, у том тренутку већ мртав Александар Глишић – нап. В. Д.). Пилесов, видећи опасност, заборавио је на кишу куршума, јурнуо је испред војника и зграбио од мртвог заставника пуковску заставу. Затим је полетао и грмнуо: ’Напред, браћо, напред, јунаци!’ Појурио је са развијеном заставом на Турке, а војници, као препорођени, јурнуше за њим као стихија и јуриш потпуно успе.“
Поручник Ашер Леви командовао је једном четом славног Гвозденог пука. Командант пука га је овако оценио: „Необично храбар, презире смрт, хладан и у најстрашнијим часовима, у свакој, па и у најтежој ситуацији присебан, према војницима родитељски благ.“ У борби на Злетовској реци први је улетао у бугарске ровове и заробио читав вод Бугара.
Редов Седмог пука Аврам Сасо, с Дорћола, пао је у бици за Једрене, и то у тренутку кад се испео на градски бедем и узвикнуо: „Живела Србија!“ Поред поменутих, у балканским ратовима животе су дали и Давид Анђелковић, Адам Демајо, Исак Анђело, Јосип Албахари, Јосиф Русо, Данило Нахмијас, Нисим Коен, Бенко Давичо, Јаков Меворах итд.
Ови јунаци никад не би потписали да Свето Косово буде отето Србији.

Наставак у следећем броју

 

Један коментар

  1. Avatar

    English:
    http://www.milenikolic.com/docs/SabaciJevrejiususretu.engleski.pdf

    Serbian:
    http://www.milenikolic.com/docs/SabaciJevrejiususretu.pdf

    Moj deda koji se spaso 1300 jevreja se sada prevrce u grobu zbog ovog sta je Netanahju uradio to je dokaz pokvarenosti bezobrazluka i sta se za pare moze dobiti prodati svoj obraz i ostalo pod pritiskom Vashingtona nemoci koju moramo priznati prema silnima bezdusnim i mnogo puta vecim i jacim.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *