Славица Гароња – С Аркадијом сам испунила судбину

Сазнање да су овим ратом, најновијим, све лепоте и вредности које су се неговале у српском народу Славоније одједном (и плански!) насилним путем нестале и уништене, довело је до спознаје једне метафизике зла, која се ту, суштински, стално понављала

Књижевност, некад примарна, постала је невидљива у односу на друге гране уметности: част изузецима, али телевизија, вести у дневнику и културне рубрике испуњени су прилозима о позоришту, филму, сликарству, и најмање о књижевности – људи генерално мање читају и више су конзументи визуелних уметности (које подразумевају и излазак из куће, пријатно вече). Читање у тишини, у самоћи и концентрацији, припада, изгледа, неким прошлим временима, каже у интервјуу за „Печат“ књижевница Славица Гароња.
Како сте ушли у свет књижевности и како је иста постала ваш животни избор, преокупација, како у домену науке, тако и књижевног стварања?
Књига као појам и љубав према њој, коју ми је усадила мајка, пратиле су ме од почетка живота, уз сликарство и љубав према музици. Била сам ревносан посетилац Дечјег одељења библиотеке „Ђорђе Јовановић“ у коју сам током школских дана свакодневно одлазила, пратећи сву оновремену и веома богату дечју литературу „Златне књиге“ или народних бајки света, све до Бранка Ћопића. Обожавала сам, сем књижевности, и историју. (Тек недавно сам открила колико су историјски романи Славомира Настасијевића били битни у том детињству, а они су и сад готови сценарији за раскошне серије – за разлику од данашњег откривања „топле воде“ о српском средњем веку и празнини „Немањића“.) Али да ћу бити Писац (великим П) – није ми ни падало на памет – то је било нешто исувише велико и недостижно.
Ипак, прекретница да се определим за књижевност као избор студија десила се негде у трећем разреду средње школе, захваљујући мојој професорки Амалији Обреновић (дотад сам лутала, јер су ме интересовале подједнако историја уметности, етнологија и археологија). Било је то хумано друштво у којем смо без задњих мисли могли да се (бесплатно!) опредељујемо за своје склоности, без размишљања и страха од чега ћемо живети, као што је данас примарно и прагматично усађено у млађе генерације. А након завршених студија мој рационални део ме је определио за науку – и то област која је мене изабрала – народна књижевност – и наставила сам у том правцу. Дакле, о писању није било још говора, ни по завршетку студија, јер сам се сматрала недовољно спремном за такав велики чин (мада сам већ тад имала једну тему, чију сам грађу сакупљала четири године – оставила сам све – тад је то још увек превазилазило моје снаге, животно искуство и занатско умеће у писању. Другачије сада о томе размишљам). У свет књижевности ушла сам с књижевном критиком, дакле опет „поиздаље“, пишући „о другима“, када сам видела први пут своје текстове штампане у „Књижевној речи“, „Књижевним новинама“ итд. Тако сам са чистом књижевношћу кренула доста касно, с романом „Под Месечевим луком“, у угледној едицији „Знакови поред пута“ (1992); имао је леп одјек, и то је била важна идентитетска потврда да умем да пишем. (Сада је изашло и друго издање у Малој библиотеци СКЗ, а роман је недавно преведен и на руски.) Од тада се сматрам писцем, али тај идентитет, скоро до данас, немам изграђен, јер никада нисам живела животом писца (већ од просветне професије и плате).
Можемо ли рећи да роман „Повратак у Аркадију“, који вам је донео награду „Печат времена“, представља кључну прекретницу у вашем стваралаштву?
Свакако прекретницу у тој чисто списатељској биографији представља роман „Повратак у Аркадију“. С Аркадијом сам, како би рекао Црњански, испунила своју судбину. То је (писање) предуго трајало (прекидано, услед паралелног посла на факултету), али када је коначно завршено, сада у мојим зрелим годинама, директно је ушло у Плаво коло СКЗ (2014), а потом и награђено „Печатом времена“ 2015, што је било прво искуство такве врсте и улазак „на велика врата“ у савремену домаћу књижевност. Није мала ствар када вредности које сте уочили још као дете у српском народу Славоније – имајући већ онда неку нејасну мотивацију да о томе једном пишете, а рат је, овај најновији, детерминисао сазнање да су све те лепоте, људи и вредности одједном (и плански!) насилним путем нестали и уништени, те спознајете једну метафизику зла, која се ту, суштински, стално понављала, и које сте тек накнадно постали свесни – успете да искажете језиком, који је важан чинилац и „јунак“ ове прозе, где сам, изгледа, успешно спојила ијекавицу мојих јунака (и ближњих, које сам слушала у детињству и која одзвања и сад, као најлепша музика) и екавицу, којом се, рођењем, као писац служим. (Након четири године од изласка „Повратка у Аркадију“ изашао је и зборник „Читање Аркадије“, где су сакупљени радови 20 еминентних стручњака који су писали о овом роману, са још неким занимљивим додацима.)
И отуд почињу моје „тешке теме“ – то је природни одговор на моје време и српски национ, као савременика. Тако је изнедрен и, за сада трећи, роман „Парусија, гласови испод папрати“ („Прометеј“, 2018) (тај израз великог песничког потенцијала преузела сам од Динка Давидова, што је важан маркер у мом стваралаштву) који говори о том истом, аркадијском (славонском) простору током Другог светског рата (о чему, зачудо, готово да нема књига), и то као наставак приче – тамо где је (у Аркадији) неки догађај напоменут у једној реченици, овде је то читаво поглавље, јер сам као дете слушала и те приче, оне су промицале поред мене, али су се и задржавале у подсвести – „пуштајући“ да о томе говоре гласови давно несталих сведока, ја само посредујем у тексту кроз поновни сусрет с тим пределима, где сада нема буквално ничег (од свих тих села, топонима, трагова људских руку) сем папрати. По Јану Асману, 40 година је нека временска граница када живи сведоци постоје и још памте – када они нестану (и ако се не забележи њихово сећање), као да то није ни постојало. Е, против тог заборава се борим, и овај роман је зато настао.
Тај замишљени „славонски триптих“ (јер сам, изгледа, постала заточеник ове теме, а можда и „одабрана“ да баш о њој сведочим) завршила бих романом о речима (радни наслов: „Чуварке последњег уточишта“), где би била дата и занимљива и мени вазда узбудљива митска прошлост Мале Влашке (како су тај део Западне Славоније, стопроцентно насељен српским становништвом, називали на турским и аустријским картама), архивирана у тим речима, које су углавном биле фантастичан лексички фонд моје баке. „Јер, језик је последње што нам остаје“, гласи једна од реченица из тог рукописа романа.
У којој мери су научни рад и искуство у књижевности као науци допринели вашем књижевном стварању?
То није данас реткост, заправо постаје правило, или – једини избор, који су пре тридесетак година започели у свету Умберто Еко, а код нас Милорад Павић: истовремено су били и угледни професори универзитета и подједнако иновативни и утицајни модерни писци. Тај паралелни рад и мене прати читавог живота, нарочито у последњих петнаестак година, и у погледу књижевности тај рад ме је много успорио (вероватно бих више и раније написала то што сам носила у себи). Јер наука тражи целог човека, такође, и од те професије живим. Не знам ко код нас у последњих 20-30 година може да живи од својих белетристичких књига, односно као професионални писац. За разлику од уређеног тржишног света, где и тај рад има цену, уговор, и ту је присутна трка: да се сваке године избаци по један „генијалан“ роман, што је теоретски немогуће. Дело мора несметано и мирно да сазрева у уметнику, а потом да се створе услови да се оно и реализује (напише). Мене је у науку увела народна књижевност – и данас сам, пре свега, по професији професор народне књижевности (не волим реч усмена) и то радим цео живот, мада не увек и на катедри (то је тек последњих 15 година и тај пут је био дуг и мукотрпан). Међутим, као што сам навела, с почетком овог века почела сам да се бавим облашћу којом се до тада мало ко систематски бавио – а то је огромна (и неишчитана) баштина коју су писале и пишу жене на српском језику. Књига из те области отворила ми је нека врата у науци, која су, иначе, до тада за мене била затворена. Изучавајући историју женске књижевности, доживела сам многа стваралачка надахнућа, истинска задовољства правих (архивских) открића рукописа, али и спознала судбине књижевница чији су животи, сем што су се нашли и у неким мојим фикцијским причама у сегменту, већ готови синопсиси за романе и филмове, које ће неко можда и снимити.
И ситуација с издавачима је иста – награда вам ништа не гарантује – и даље сам срећна што сам уопште нашла издавача да ми објави неку нову књигу (хонорари, част изузецима, и даље се не исплаћују), и ви све сводите на задовољство објављене књиге, још једног терета скинутог с душе (а често обављате и сав маркетиншки посао око ње: слање, контакти, промоције, рекламе). Ево, конкретно, иза мене је читава мала библиотека књига за последњих 13 година (најинтензивнијег периода рада у животу): четири монографије, две антологије, једна књига интервјуа (говорим само из науке) са преко 2.500 страница штампаног текста код врло угледних издавача, али сем одјека у уским стручним круговима, наш научни рад (рад хуманистике уопште) суштински је невидљив у односу на ширу јавност. Ми ту дајемо суштинске одговоре на многа важна питања прошлости, да би се боље схватила садашњост и генерисала наша будућност, а о томе се не зна много. Дакле, то знање није употребљиво.
Ваше књижевне теме махом обитавају у времену прошлом. Како из угла писца видите данашњицу, стварност коју живимо?
Ми већ тридесет година (суштински, од пада Берлинског зида) живимо у перманентној кризи, без трунке предаха – у чему су прошле и најбоље године наших живота. Како укратко то окарактерисати: 1980-их, када смо као млади, у најбољој снази и образовању, хтели да мењамо неке ствари и допринесемо нашем друштву – нико нас није хтео (па чак ни посао дуго нисмо могли да добијемо); деведесете су биле општи распад, не само Југославије него и распад свих моралних вредности (и код нас, и у свету), када из хигијенских разлога нисте могли ни да слушате све те сервиране лажи о Србима које се тек сад раскринкавају. Интересантно, у тим најкризнијим годинама ја сам тек дошла до свог гласа у књижевности и почела да пишем први роман; након 2000. настало је једно глувило у култури, заправо њено прекомпоновање и девастирање свега с националним предзнаком, када било шта што сте урадили није могло да има никакав одјек; и онда, најзад, ово доба, од рецимо 2015. године (за мене), када се ствари мењају набоље, када се отварају неки простори којих дуго није било (културни додаци, часописи који дају велики простор култури и књижевности, а морам поменути и Радио Београд и моје драге колегинице Драгану Ковачевић и Душанку Зековић, Тамару Крстић, које су редовно пратиле све што сам до сада радила – у науци и књижевности). Све што се сад полако уздиже у урушеном стубу националне културе је још далеко од замаха и моћи које су имале издавачке куће у Југославији (многе су кроз транзицију намерно угашене, а многе се боре за пуки опстанак) што је по мени, за једну државу, недопустиво.
Мој видљив ангажман су моје књиге и истине које су дате у њима. Исто бих радила и да није било никаквих признања – просто бих истрчала свој маратон, зашто што верујем у одређене вредности, а кроз ту веру развијала сам упорност и истрајност у задатом циљу, што је, по Скерлићу, нетипична особина за Србе (поготово жену), а чист је добитак ако је то у нашем времену и међу нашим савременицима препознато.
Пошто сам већину живота проживела „анонимно“, а у овом времену је, изгледа, и најбоље бити анониман, више немам снаге ни времена за ангажмане мимо мојих књига. Парафразирајући Волтера, у једном тексту који сам недавно читала, Скерлић такође пише: нека свако „обделава свој врт“ па ће већ то бити велики допринос друштву у коме живи. Тако и ја обделавам свој врт, ево већ пуних 35 година, и надам се да ћу завршити што сам наумила, а на неки начин овде и најавила.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *