Рибља кост у европском грлу

фото: christian lue / unsplash

Брегзит је одавно дефинитиван и, бар у догледној будућности, непорецив, али бракоразводна парница још није окончана: губитници су и с једне и с друге стране Ламанша, политички (фамилију је напустио члан специфичне тежине), војно (Велика Британија је, уз Француску, нуклеарна сила), а посебно економски (губитак многих радних места и послова), па се у преговарачком маратону и борби око тога ко ће на крају мање изгубити копља ломе и око наизглед бизарних ствари као што је право на риболов у водама око Острва

Ако су врата затворена, треба покуцати на (одшкринут) прозор. Ово би могла да буде, сажето, процена, и порука, лидера Европске уније, после жустре и реске констатације британског премијера Бориса Џонсона да преговори о трговинским односима две стране Ламанша више немају никаквог смисла. Захтеви европских преговарача (које, иначе, предводи Француз Мишел Барније) „потпуно су неприхватљиви за једну независну и суверену земљу каква је Велика Британија“, одсекао је њен премијер. Али и одмах додао: „Дођите, ако фундаментално промените вашу позицију.“ Континенталци су то „прочитали“ да све још није изгубљено, остао је макар онај прозор отворен…
Да је Џонсон ипак спреман на компромис, поверовало је више европских лидера. Међу њима и холандски премијер Марк Руте. Убеђен је да би за обе стране било корисно да дође до споразума. И да је у преговорима немогуће да свако оствари стопостотно сопствене интересе, те да мора доћи до компромиса. Нови белгијски председник владе Александер де Кро је, дан после самита у Бриселу, међутим, констатовао: растанак без споразума био би сулуд, али би лош „дил“ био још луђи…

[restrict]

ЗАТЕЗАЊЕ КОНОПЦА У (пре)дугом, и мучном, постбрегзитском нагањању Брисела и Лондона ушло се, иначе, у завршни чин бракоразводне драме, а још се не зна какав ће њен крај заиста бити. И кад ће завеса бити спуштена. Неке ствари би, истина, могле да буду јасније кад се овај број „Печата“ нађе на киосцима и пред читаоцима, него што је то било у часу настанка текста, док су се над Ламаншом још вијале непрозирне магле.
Острвљани и континенталци затежу конопац, показујући мишиће и демонстрирајући непопустљивост. И једни и други су свесни, међутим, да би његово пуцање, и коначан разлаз без споразума, био губитнички за обе стране. Европљанима је стало да покажу како се не исплати једнострано напуштање заједничке куће. И да на британском примеру пошаљу наук и опомену онима који би намерили да крену тим путем.
А било је (и има) таквих сигнала с јужних, медитеранских страна, од Атине (у време алармантне дужничке кризе), до Мадрида. И посебно из Рима. Многи Италијани, наиме, с горчином (која је повремено прерастала у гнев), примећују, и констатују, да се фамилија према њима односи маћехински и несолидарно. Њихов гнев је кључао у часовима беспомоћности и напуштености кад су таласи мигрантских несрећника запљускивали Лампедузу. И посебно кад је, у првом пустошном таласу, ковид-19 апокалиптички харао овом земљом.
Властима у Лондону је, с друге стране, стало да убеде сопствени народ како је шокантна одлука о брегзиту, донесена 23. јуна 2016. тесном референдумском већином (за напуштање Уније 51,9 одсто, против 48,1, за одлазак су гласали, већински, Енглези и Велшани, против су, опет већински, били Шкоти и северни Ирци), за њихову земљу, горду на своју сувереност, добитна комбинација. На те жице удара разбарушени и самоуверени Борис Џонсон.
Упозоравајући Брисел да се тако, како то чини Француз Барније, не може преговарати са Уједињеним Краљевством, британски премијер је залупио она врата с почетка текста. Најпре је, ултимативно, одредио рок за окончање преговора (15. октобар) а кад са бриселског самита европских лидера (15. и 16. октобар) нису стигли знаци попуштања, реско је одсекао: Барније нема разлога да са својим тимом долази у Лондон, како је, иначе, било планирано. Нема више преговора, осим ако Европска унија радикално не промени позицију.

ФАРСИЧНА ДРАМА То „ако“ протумачено је као она метафора са одшкринутим прозором, уз опаску, коју су сложно упутиле две Немице, канцеларка Ангела Меркел (овога пута у својству председавајуће у европској фамилији), и Урсула фон дер Лајен, шефица европске владе (Комисије), да ће се „разговори интензивирати“, Европска унија жели споразум, али (опет али!) „не по сваку цену“.
Велика Британија је, формално и дефинитивно, напустила Унију. Остало је, међутим, да се уреде, и утаначе, трговински односи. И ту, како то обично бива, кад се дође до тањира и ножева, бракоразводна драма може, посматрачима са стране, да делује као фарса и цепидлачење. Иако је улог велики кад је реч о брегзиту, с већ сада видљивим и више још непредвидивим последицама, не само економским (осетан губитак радних места на обе стране Ламанша), копља се тренутно ломе око неких наизглед бизарних детаља. Европљанима је застала рибља кост у грлу, а она, и кад је танка као длака, може направити велике проблеме: Лондон одбија да рибарима с континента дозволи несметан улов, као до сада, у британским територијалним водама, на чему Брисел, непопустљиво, инсистира.

БИТКА ЗА ФЕР УСЛОВЕ На ширем плану, битка се бије под паролом „фер услова“ (Европљани се прибојавају да би Лондон могао да „допингује“ тамошње фирме државним субвенцијама на штету њихових) у трговини између Велике Британије и Европске уније после 1. јануара 2021. У овом „прелазном“ периоду, који би, како је предвиђено и прописано, требало да се оконча крајем ове године, Британци су, њихови пословни људи и компаније, уживали третман на заједничком тржишту и царинској унији као да је Уједињено Краљевство и даље пуноправни члан ЕУ. Две стране ону паролу о „фер условима“ у новим трговинским односима читају и интерпретирају, међутим, различито.
С напуштањем заједничког тржишта и царинске уније, роба и производи који, с једне и друге стране, прелазе Ламанш, због неизбежних царинских баријера, постају скупљи и мање конкурентни. И више на штету Острвљана: континентално тржиште је далеко веће и снажније. О томе најбоље говори податак да је Велика Британија само прошле године увезла робе и услуга из Европске уније вредне 319 милијарди евра!

ПОГУБНИЈЕ ОД КОРОНЕ Поремећај трговинских односа, по процени стручњака угледне Лондонске школе за економију, најтеже би, и најболније, осетили британски грађани, потрошачи пољопривредних и прехрамбених производа: њих више од 40 одсто, чије би цене скочиле за најмање двадесет пет процената, стиже с континента. Економске последице „неуређеног разлаза“ биле би фаталне за укупну британску економију. „Дејли телеграф“ открива да су упозорења већ споменуте, веома утицајне, Лондонске школе, „охладила“ Бориса Џонсона: разлаз са Европском унијом без споразума погодио би економију Уједињеног Краљевства три пута теже и погубније него што је то учинила, и чини, пандемија вируса корона.
Лоше би прошла и „друга страна“ ако се, у цајтноту, не пронађе излаз из безизлазне ситуације у коју су упали преговори између Брисела и Лондона. „Фајненшел тајмс“ пише, позивајући се на студију једног од водећих немачких института за економска истраживања, оног из Халеа, да би брегзит без трговинског споразума могао да „збрише“ око 700.000 радних места. Међу чланицама Европске уније најтеже би, према тој студији, била погођена Немачка. Наглашено извозно оријентисана, најснажнија привреда Старог континента изгубила би, ако не дође до споразума о „разводу“, 180 хиљада радних места. Следе Француска (80 хиљада), Пољска (78), Италија (72.000).

НЕЈЕДИНСТВЕНО ЈЕДИНСТВО Иако европска фамилија (Унија), споља гледано, делује јединствено у „фронту“ према Лондону, боље упућени у анатомију односа двадесет седморице упозоравају на скривене разлике и њихове опречне интересе. Не само кад је реч о конкретним и још спорним питањима, као што је већ споменути, фамозни, риболов. Није, наиме, тешко наслутити да бугарски или румунски риболовци не би превише патили ако не би имали приступ британским водама. Постоје, чује се, уочљиве разлике и на „крупном плану“, у третману „одбеглог“ члана фамилије, између „главних играча“, Берлина и Париза.
О томе је недавно „јавно проговорио“ портал „Политико“, откривајући „суптилне (али стварне) разлике“ у погледу будућих односа са Великом Британијом између немачке канцеларке и француског председника. Став Ангеле Меркел о брегзиту, из којег је проистекло и њено држање у постбрегзитском времену, сажео је њен неименовани сарадник: мислила је како би било боље да (Британци) остану, ако не, да, ипак, буду у близини…
Макронов став је од почетка био изричитији и оштрији. Ни он својевремено, истина, није био за брегзит. Из више разлога, при чему је и онај који се тицао унутрашње политике могао бити најуочљивији: није хтео да наврће воду на млин евроскептика, и политички опасне Марин ле Пен; они су у својевољном окретању леђа Острвљана Европској унији видели оправдање сопствене одбојности према тако скројеној заједници. Опасан пример и преседан.
Кад се то већ догодило, Макрон је брегзит схватио као добру прилику за Француску. У томе је можда било и Де Голове „жице“ и зазорљивости према Лондону: генерал је дуго блокирао приступање Велике Британије тадашњој Европској економској заједници. Одлазак Острвљана ослободио је Макрону простор да сопствену земљу јаче позиционира у спољној политици и политици безбедности, као контрапункт Берлину, тамо где је Париз могао бити у предности у односу на економски премоћну Немачку.
Као „велики Европљанин“, с реформским визијама и амбицијама, он је, с новим позиционирањем своје земље, опседнут идејом да на радикално нов начин, у промењеним геостратешким односима, позиционира Европску унију као „стратешки суверену и аутономну“ у односу према другим актерима на светској политичкој сцени. Из споменутих чињеница извлачи се објашњење за чињеницу да је Париз имао, и има, најтврђи став у европској фамилији кад је реч о преговорима с Лондоном. Ни сада није склон компромисима у још нерешеним питањима.
Меркелова се пак, и према ономе што саопштава „Политико“, наглашено труди, мислећи и на своје политичко наслеђе, да не дође до раскола и подела у Европској унији. Из тих разлога, верује се да ће немачка канцеларка на крају бити принуђена да изврши притисак на француског председника како би, уз компромисе, који не би прелазили „црвене линије“, ипак дошло до споразума о уређењу постбрегзитских, превасходно трговинских, односа с Великом Британијом.
„Политико“ минули самит европских лидера, о брегзиту, није видео (само и искључиво) као сукоб између Велике Британије и Европске уније. Закључио је да ће исход преговора о трговинском споразуму између Брисела и Лондона готово искључиво зависити од исхода мање видљивог сукоба и надметања Париза и Берлина.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *