РАЗУЗДАНОСТ

Када је недавно Емир Кустурица изустио беспоговорно: „Не бих дао ни педаљ Косова, то је највећа пљачка 20. века“, на овдашњем широком националном фронту његова порука је дочекана безмало једнодушним одобравањем. У том сагласју тешко да је било зачикавања, претње или ината, јер – зашто би их и било кад законске, историјске, на праву и цивилизацијском поретку засноване чињенице подржавају заповест „не дати ни педаљ“. Као једнако исправна тумачена је и Кустуричина тврдња о „пљачки века“, јер управо је то одговарајуће име за нову реалност, и оживотворени „сликовити пејзаж“ КиМ, настао учинком на почетку миленијума обављеног злочина и потом настављене отимачине.
Ако је тако, а јесте, како је – у претпоставкама разума и елементарне политичке логике – уопште могуће да Запад од Србије данас очекује „конструктиван приступ“ у довршењу прилика у којима се негира њено право (и обавеза) да не пристане на озакоњење окупације своје територије? Откуда то да се стварање нове државе на територији Србије представља као „нормално“, а Србија прекорева што у њеном настајању не сарађује потпуно, већ прави проблеме и „кочи процес“ сопственог растакања? Притисци бивају све снажнији, а помањкање обзира и политичког такта у наступу европских и других западњачких посредника, или домаће НВО логистике, у сусретима, условно именованим као преговори, праве геополитички галиматијас без преседана у међународној пракси.
Подсетимо укратко: специјални изасланик ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирослав Лајчак оцењује да Брисел „не може да прихвати слово устава као ’црвену линију’“, а да апсурд буде већи, Лајчак као шаргарепу Београду нуди формирање ЗСО „али тек пошто се потпише свеобухватни споразум о узајамном признавању“. Истовремено Иса Мустафа, један од косовских лидера, поручује: „Ако Устав према Лајчаку није Библија, онда је држава Косово Библија за грађане Косова. Свако решење које нашу државу чини нефункционалном не би требало прихватити.“ (О колико „функционалној“ и уопште „држави“ је овде реч!?)
И то није све, јер овде важи правило: увек може више. Па се тако из редова организоване памети невладиних снага – да би тактички „помогли“ својој држави, јављају многи, а међу њима и извесна Изабела Кисић, извршна директорка Хелсиншког одбора за људска права. Она открива да „Београд ЗСО користи за блокирање дијалога и одржавање замрзнутог конфликта одржавајући илузију да ће Заједница српских општина добити статус као што има Република Српска“.
У свему наведеном збуњује помањкање умећа или воље да се у преговарачким платформама и настојањима Запада прикрију огољени мотиви и намера да се покори, растури и опљачка једна земља. Да ли је сву силу поменутих нелогичности, забуна и бесмислица могуће тумачити тек као последицу супротстављених интереса, или нервозе посредника и преговарачких страна? Одсуство обзира чини се пре као потврда да либерални поредак у односу према Србији показује и снажну ирационалну, дакле неразумну црту. Сопствено силеџијство и разузданост без премца и сам Запад, независно од српског усуда, уме понекад да обелодани као своје (не)скривено лице, те да га без кајања или свести о греху – изучава и појашњава. Предочавамо једну у том смислу знаковиту и корисну анализу
У узбудљивом „тексту о тексту“ Побуна против либералног света (Нови стандард), у којем публициста Роберт Мери детаљно анализира поставке Џона Џ. Миршајмера, једног од водећих америчких интелектуалаца у области међународних односа, разматра се дух времена који је обележио вишедеценијски период именован као „разуздани либерализам“.
Централна реалност актуелног политичког пејзажа, у Миршајмеровој перспективи, јесте то да постхладноратовски период „разузданог либерализма“ – који је трајао од 1990. до 2016. године – управо уступа место растућем таласу национализма, саопштава Мери, полемишући с тезом да је либерализам у повлачењу. Видимо, као неспорна износи се истина да је, током минулих деценија либералне владавине, све време о разузданости заправо била реч. О томе се сада у редовима америчке научне елите говори озбиљно и без покушаја да се ово значење ублажи, то јест као да није у питању појам чији су синоними – бешчашће, неетичност, морални пад, бестидност, поквареност… Са Србијом, Меријева и Миршајмерова преиспитивања немају непосредне везе, али управо у њима се препознају ваљана објашњења за ситуације везане за судбину наше земље, репрезентативне жртве ове ситуације. Као додиром моћне методолошке алатке, преко појма разузданости либерализма, све што се на Балкану и у Србији догађало деведесетих и касније бива уклопљено у доследно објашњен и разумљив политички и идеолошки дискурс моћи „либерализма на стероидима“ (Миршајмер). Разуздани либерализам јесте одговарајуће име за дух времена који је Србији донео огромна страдања. Ко се нашао на путу трасираном реченом безобзирношћу и бешчашћем, а био немоћан да се супротстави (немоћни бејаху мање или више сви, јер хегемон понет разузданошћу беше само један) страдао је болно и трагично.
Миршајмер каже: „Укратко, незауздани либерализам неизбежно лансира фронтални напад на сами концепт кохезивне и чврсто дефинисане државе.“
Последице су тешке, а кроз анализу структура и мисаоних кодова открива се и логика неолибералног поретка који проблеме везане за државу, сувереност и идентитет решава по принципу – клин се клином избија. Будући да је „златно доба либерализма“ уобличило и ону ноторну велику геополитичку шаховску таблу, трасирало путеве и заплете за све што се догађало у свету током минулих неколико деценија, па тако и за „неразрешив проблем односа Србије с њеним делом на коме живи агресивна национална мањина“, вреди цитирати још једно Миршајмерово запажање. „Одговор на раст грађанских тензија изазван лошом контролом граница био је додатно отварање граница. (…) Растући проблем друштвене неједнакости подстакао је елите да још чвршће прихвате laissez-faire економију у тренутку када је раст гигантских технолошких империја додатно погоршавао неједнакост. Какав је био одговор елите када је америчко друштво схватило да универзалистички ратни пориви њихове државе поткопавају њено јединство и финансијску стабилност? Под Џорџом В. Бушом и Бараком Обамом тај одговор се свео на почињање нових ратова.“
Ето, тако се (раз)решавају проблеми када се либерали у свом свету сударе с њима, а поготово је ова аланфордовска мустра важила на периферије њиховог света. Када је нешто лоше, неправедно, неодрживо, направи га још лошијим, неправеднијим, нестабилнијим. По тој матрици створена је и лажна држава Косово. У размишљањима цитираних америчких теоретичара јасно се предочава структура мишљења у оквиру које се одлучивало и одлучује о Србији.
Разузданост траје, упркос чињеници коју је и Миршајмер навео као кључну: извесно је да либерализам у једном тренутку бива заустављен другом силом, и снажењем идеологије супротстављене њему. Идеологије суверенизма.
По свом националном духу, по историјским, психолошким и идеолошким изборима, Србија је вазда била на страни суверениста, али њена је судбина да данас живи у стварности одређеној снажном вољом либерала. Разузданост либерализма Србији је такође суђена и у њеној кући, у којој се често суочава с притисцима ове врсте готово једнаким оним спољним. Отуда и оно упозорење професора Слободана Антонића: „Наш главни фронт је у Београду.“

2 коментара

  1. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Odličan članak LJ. Bogdanović

    Evropski predstavnik za Kosovo Lajčak kaže da Ustavi nisu biblij: poruka da Srbija promeni ustav (zbog preambule o Kosovu). Američki ambasador Filip Kossnet nagoveštava d će pet zemalja EU priznati Kosovo. Vašingtonska dirigovna ekonomska normlizacija Srbije i Kosova… Mini šengen SRB-MKD-ALB-Kosovo da se preko prometa robe i kpitala ubaci promet ljudi i usluga da se mladi Albanci zapošljavaju i naseljavaju u Srbiju (sa priznatim kosovskim diplomama)… koji će Srbin da ide u šiptariju na Kosovo da traži posao (tu neće biti nikkvih recipročnih mera. Ne daju da se vrate 250.000 proteranih Srba). Inicijativa mladih za ljudska prava u Beogradu… da ne navodim još…? Sve je to u sklopu montirane normalizacije odnosa Srba i Albanca da se proglasi kompromis za učlanjenje Kosova u UN i svim ostalim medjunrodnim organizacijama (istorijsko rešenje da se preda srpska teritorija albanskim muslimanima). Možda će Vučić i Tači ds dobiju Nobelovu nagradu za mir? STOP Briselskom sporazumu – predaji teritorije KiM dok još ima vremena!

  2. Avatar

    kosovo polje smo prvo izgubili S’abljom,cetrdeset prve nam je tito zavrnuo ruke i oteo kosovo,pre dvadeset godina nas je nato rasparcao,sve to mora da se vrati i obnovi…slazem se sa Kusturicim ni pedalj zemlje im
    nesmemo dati,dogodine u Prizren

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *