ПРЕПОЗНАТА ПРЕВАРА СА ИНТЕРНАЦИОНАЛОМ

Објављујемо коментар поводом текста Божидара Зечевића Опет филмско извртање историје штампаног у Печату бр. 633 (25. септембар 2020)

Пише Јован Пејин

Нисмо гледали филм Име народа Дарка Бајића и о садржају не можемо да кажемо ништа. Приказ тог филма из пера Божидара Зечевића Опет филмско извртање историје подстакао је аутора ових редова да реагује само на један детаљ из Зечевићевог текста.
Реч је о Светозару Милетићу, несумњиво најпопуларнијем вођи српског народа у Угарској у 19. веку, опеваног у песмама.
Светозар Милетић у феудално-милитаристичкој монархији увео је Србе у грађански статус. На овај начин утицао је да се боље организују у борби за национално одржање и да пруже снажнији отпор захукталој мађаризацији. На челу народа, када се повукао из политике, заменио га је зет Јаша Томић, који је његово дело продужио и спровео у живот септембра–новембра 1918. године без остатка, извођењем Срба и Буњеваца из тада по много чему „најгоре“ државе у Европи, Хабзбуршке монархије. Светозару Милетићу подигнут је споменик у центру Новог Сада испред зграде у којој је Јаша Томић на скупштини представника српског народа и Буњеваца донео одлуку и прогласио присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији 25. новембра, а дан раније исто су учинили Срби у Срему, у Руми. Јаша Томић је присаједињење спровео на начелу да се прво успостави Србија, па после уједињење с другим Јужним Словенима.
Јаши Томићу такође је подигнут споменик у централном делу Новог Сада, тамо где је дочекао српску војску под командом мајора Александра Бугарског, и том приликом се заорила песма: „Од Солуна до Адрије ту се српски барјак вије…“ из хиљаде грла присутних, уз поклике „Живео краљ Петар!“, „Живела Србија!“ Никаква Интернационала није певана, научена је много касније. Свирано је, како подвлачи Божидар Зечевић, Коло Светозара Милетића.
Тада, 1918, није постојала Војводина ни у каквом облику. Постојале су земље Банат, Бачка, Барања и Срем. Постојала је само песма Владислава Каћанског Где је српска Војводина. Тада су Банат, Бачка, Барања и Срем с територијама и народом, Србима и Буњевцима, и осталим Словенима, присаједињени Србији „без преговора и без поговора“.
Господин Зечевић уочио је ову превару с Интернационалом. Редитељ Дарко Бајић унео је у филм оно чега није било новембра 1918. у Новом Саду, нити на ослобођеној територији Баната, Бачке, Барање и Срема, нити је било релевантно за Србе и Буњевце. Очигледно је заробљен у кроатокомунистичку љуштуру прошлости која искривљено представља Војводину, и овом сликом продужава живот политичком статусу покрајине националних мањина и Срба.
Дарко Бајић и продуцент филма Лазар Ристовски очигледно су нешто промашили. Помешали су 1945. са 1974. и умешали у 1918. годину. Успут су промашили октобар 1988, после које је делимично поправљен статус покрајине онако како Срби старинци са Буњевцима гледају на њу, неоптерећени партијношћу, идеологијом, а који добро памте партијско-полицијски терор Броза у Покрајини, као и игнорисање жртава у борби за ослобођење и уједињење. Потписнику ових редова – као Банаћанину – чини се очигледним да је присаједињење целокупне Војводине Србији, Дарку Бајићу и Лазару Ристовском спорно. Старинцима није. Њима је пак спорна окупација Барање и Вуковарског среза од стране Хрватске. Можемо да закључимо и да је Божидар Зечевић поставио право питање, а Бајић и Ристовски би требало да објасне шта су намеравали да кажу с Интернационалом при дочеку српске војске у Новом Саду на Митровдан 1918. Да случајно не живе у уверењу да је већ тада био важећи устав СФРЈ 1974?

Аутор је архивски саветник