Прекограничар

Лик са Лимеса, аутора Драгана Хамовића, као главну тему, у себе укључује помисао о настајању, препознавању и могућем укидању стварних или умишљених, природних или наметнутих граница. Оне су физичке али и метафизичке, историјске али и параисторијске, увиђене дугим созерцањем себесвесног појединца који, утврђујући своје место, покушава да утврди генску али и духовну носивост завештану бићима која су „на граници“ живела пре њега

Није кратак књижевни пут иза Драгана Хамовића. Остварио се као песник, књижевни критичар, али и тзв. радник у култури (организатор фестивала, члан многобројних жирија, уредник, приређивач итд.). То су свестрани дарови и доприноси српској култури, а један од главних је, како изгледа, његова поезија. Она је израсла на својеврсној ренесанси српског песничког израза који се догодио почетком деведесетих година. Онда када се све рушило, у физичком простору, песници су, изненада, почели да граде – у духу и сну.

ПИТАЊЕ ДОМЕТА Још средином осамдесетих писао сам о загушљивој атмосфери ондашњих књижевних прилика, кад су ми замерили да заправо не трпим Попу и Павловића (назвао сам их „двојцем без кормилара“, ако се добро сећам). Не: поштујем вишестране дарове које су нам ова два истакнута уметника даровала. Нисам, међутим, могао волети њихову притајену, тадашњу, непесничку и некњижевну моћ. Моје (не)постављено питање није било о домету њихових дела већ је гласило „куд плови овај брод“? То јест да ли српска поезија иде својим природним путем. Можда га нисам изричито поставио, али се чуло. Друго питање с којим сам се, као млад човек суочио, јесте питање домета. Приноси оваквих песника, као Попа и Павловић, одиста су лепи, они имају прегршт дивних песама. Обојица поседују свој песнички систем. Али колико је висока раван коју су запосели? Да ли је та поезија апсолутна, какву смо могли, већ и тада, читати код Цветајеве, Пастернака, Бродског, Одна, Фроста, Рилкеа? Одговор је једноставан: није. Па зашто се, онда, окретати мањему? Има ли других наших песника, који су, макар и нагонски, осећали потребу за несвакидашњим продорима? Сваки покушај да се начини такво поређење био је раван светогрђу. На (с)цени су били само павловићевци и попинци. Правио сам, тада, виц да је у народу који се, најчешће, презива на „ић“ у најмању руку чудно да се водећи писци презивају на „опа“ и „иш“ – и одмах сам проглашен шовинистом и непријатељем: ето, „бројим крвна зрнца“, иако сам само изражавао мишљење да „иш“ и „опа“ – свака част! – нису оно најбоље што имамо. Иако сам мислио да сам вицкаст – нико се није смејао. Виц је био нешто сасвим друго: у томе да тако ниси смео да мислиш. Владала је општа летаргија, а бољом поезијом је сматрано оно стихотворство које више лупета. Бежало се од истине и лепоте, јер су за такве дрскости хапсили.

ЗДРАВА ЗАКОНИТОСТ Добро се сећам колико се ћошкасти Чудић зачудио кад сам дошао у Београд да га интервјуишем: „Откуд си се мене сетио?“ На одговор да сам дошао јер га сматрам песником, и одрецитовао: „Добра курво, не вади још мало / моје месо из твог топлог меса: / нека траје, макар све пропало / бедни живот под капом небеса!“, он је одмахнуо руком: „Дечко, данас је песник Бошко Богетић!“ Такви су, ето, били задати путеви са којих, као млад човек, ниси смео да скренеш. Друже, како оно беше… ми ти се кунемо!
Одговор на ова питања пружили су сами песници – Рајко Ного, Тешић, Сладоје, Ненадић, Мирослав Максимовић, Лакићевић, Чудић, Зоран Костић, касније Баковић, Грујичић, Нешић, Вучић, Деветак, Јокановић, Мариоков, Вукашиновић, Дејан Алексић, Живановић, Дејан Петровић, Ненад Милосављевић, Миша Трипковић, Недељко Бабић, Гутаљ, Драгослав Гузина, Радован Караџић, Лакушић, Жељко Грујић, Мира Булатовић, сестра Милица (Бакрач), Бранислав Зубовић и толики други у које, данас, бројимо и Хамовића. Отварао се један пут, и било би необазриво тај пут превидети, тим пре јер је имао светле претходнике – Раичковића, Лалића, Десанку Максимовић, Бранка В. Радичевића, Брану Петровића, Данојлића, Добрицу Ерића, Миљковића, Симовића, Ракитића, Војводића, Слободана Марковића, Виту Николића, Радомира Андрића, Грбића, Мандића, Крстивоја Илића… Овом се путу имају приклонити чак и отпадници попут Брковића или Вешовића. Шта да се ради, има у Срба и таквих, матици ће их вратити управо оно у шта су се уздали као несрпско: сам језик. Тај пут и није био могућност, колико једна здрава законитост. Не знам је ли видљиво: није се затварао у господарску мрачну кулу него је звао на мобарски братски окуп и на српску славу (то јест Платонову гозбу). Пут не значи унапредну задатост поетичког морања већ стваралачку слободу у којој не мораш доказивати колико су два и два. Како су Руси говорили о Пушкину: после њега више нисмо смели да пишемо слабо: то је једини захтев, то је једини врх: след и трајање, а не јапајапање. И отуда „спор“ са „двојцем без кормилара“. Они су, одједном, умислили да је песнички „утицај“ питање академског властодрштва. Е, па није. Они су истакнути уметници, али Србија је имала боље песнике, и пре и после њих. Власти се песник не сме лаћати, књижевне поготово! Он не поставља препреке, он ослобађа путеве, не само за себе већ и за друге. Можеш преградити реку, али њен ток не можеш уставити, она налази свој неустављив пут. Песници су тај пут препознали. Није ово позив за овај или онај начин стварања стихова, римовање или бели стих: пиши како хоћеш, али пиши добро (самосвојно, као Новица Тадић, Србољуб Митић, Ђого, Бећковић, Јововић, браћа Лукићи, Ристовић, Бора Радовић, Бата Милановић, Христић, Љубица Милетић, Даринка Јеврић, Тонтић, Крстановић, Ж. Недељковић или Чуде Стојадиновић)! Разуме се, и као Попа, и као Павловић. И толики други (песника са озбиљним опусом, с довршеним песничким делом, има широм српских земаља – А. Вукадиновић, Мијовић, Дане Стојиљковић, Брђанин Бајовић, Павићевић, Бора Хорват, Живковић, Љубиша Мишић, А. Секулић, Анушић, Деспотов, Негришорац, Зубановић, Цветковић, Новаковић, Данилов, Карановић, Јеленковић, Радуловићи – Андрија и Селимир… могао бих да набрајам летњи дан до подне!).

ИЗ САГЛЕДАНОГ ЗАВЕШТАЊА Овим што сам рекао само запажам слику која произлази из природног кретања и следа нашег песништва: оно се вратило себи и обновљивим изворима властите неисцрпне енергије. На тај начин доказује да припада једној самосвојној и крупној култури, већој но што је призната бројчана и просторна распрострањеност нашега народа. Српска култура зрачи својим језиком и у оних народа који себе не сматрају Србима, иако увелико говоре српски. Шта, рецимо, значи припадати другој вери, а остајати у српском језику? Ово друго мора бити пресудно и прво. Неће, ваљда, моћи рачунати на трајност тзв. „бошњачка“ култура? Сви знамо, па и њени заговорници, да је то извештачена измишљотина којој опстајања, у језику поготово, нема. Могу да певају севдалинке, али писати… то је мало теже. Од Диздара (или Реброње, чију сам књигу по његовој смрти, као уредник, објавио) до Сидрана и Арнаута, не може их држати дневна политичка сукобљавајућа свест, већ само помирена и смирена вековита културолошка припадност за коју их нико ништа неће ни питати. Она се пита, а не они. Нека их сада, нека поједини сеире „уз урлик зурли“, доћи ће час кад ће сами њихови стихови покуцати на једина врата. И биће примљени, као синови блудни. Бити тако пријемчива и језички широка, признавали то комплексаши или не, може само истински велика култура, којој је част припадати. Српска то и јест.
Драган Хамовић се безрезервно одао тој химери, иако је она по поклонике опасна и, кад су њена сопствена деца у питању, прождрљива. Јесте. А ипак нас тера нека необјашњива упорност низа наших сјајних претходника, да закорачимо у тај бездан, чак и онда кад нема наде да ће нам ико подастрети чврсто тле под ногама. У тим просторима српски песници имају корачати, и нико их не пита је ли могуће. Мора се.
Лик са Лимеса је збирка поезије настала, како мислим, на оваквим токовима и размишљањима. Она, као главну тему, у себе укључује помисао о настајању, препознавању и могућем укидању стварних или умишљених, природних или наметнутих граница. Оне су физичке али и метафизичке, историјске али и параисторијске, увиђене дугим созерцањем себесвесног појединца који, утврђујући своје место, покушава да утврди генску, али и духовну носивост завештану бићима која су „на граници“ живела пре њега. Један протестантски свештеник (ако се добро сећам Бонхофер) дивно је рекао да смо ми бића изложена фрагментарности и да је неукусно од нас очекивати сагледавање целине. Та позиција је могућа само после смрти, под условом да су фрагменти довољно убедљиви и тачни. Хамовић покушава да пева из такве врсте довршености – из сагледаног завештања, позван од, условно речено предака, независно од тога да ли су имали у виду баш њега као духовног наследника. Затекао се на разним значајним местима и покушао да утврди духовне координате, које су, испоставља се, увек на некаквој граници („непрекорачивој међи“, што рече Васиљев).

ЛЕПОТЕ УЗНИК И ПОКЛОНИК Осећајући те координате, физички их уочавајући, Хамовић покушава да их тумачи дубље, у времену и простору, он тражи, отворен за духовна питања, ванвремено и ванпросторно. Често полази од аутоироније, али јој се и враћа, после довршеног путовања и уочене, најчешће поразне, истине. Градови су пуни руље која брине о благоутробију – што је природно, као што је неприродан заборав попао по тој истовремено привлачној (јер живој) и гадној (јер идиотској) површини. Тако гледано, о ономе што се догодило више знају ветар, река, птице који немо и без плашње задиру у незнан, не излажући се порузи околине да се баве дангубицом. Човекова ограничења су једна социјална ствар – ствар неприхватања, чак и одбацивања очигледности, за рачун једне илузије чија је неостварљивост саморазорна, али маси једино привлачна. Трагач је увек изложен добродошлици противљења, допуштена му је једино немогућност: тешко мири бескрај с унутрашњим и социјалним задатостима и преостаје му само неутешна чежња да, онемогућен и омеђен, посваја недостижну слободу покушаја, или сна, иза приметљивог („А преда мном, неомеђен, пуца замах просторни“). Човек се, увек изложен свакојакој опасности, суочен, може једино не предати, иако је исход унапред познат („Живот је све стрмији, а човек на литици“). Чиновнички утамничен, осваја тужну слободу путовања од куће до посла и натраг, или нешто ведрију туристичко-поклоничких викенда, кад се учини да, можда, лепота за њега може учинити, сама, оно што он никада неће моћи („Гробље се накрене, замало прохода“). Такве је лепоте узник и поклоник Драган Хамовић. Она је скривена, али неизоставно постоји и ваља је увребати, повлашћеним тренуцима.

ИСТИНА ЧЕСТО ТРАГИЧНА А истина? Истина пребива на светим местима наше историје, нашег страдања, нашег трајања, било оно истински дубоко или банално површно. Она се мање затиче, на њу се ретко набаса, али се зато може и мора освајати. До ње се пробијаш, клацкајући се у некој митској гужви, као аутобусом са Зеленог венца, овде вишекратно опеваном. Та наша истина је често трагична, чак и окупана крвљу, али она постоји и знак је дубље вредности нашег народа и наше културе. Само ослоњен на њу можеш се уздићи до лепоте која озарује и спасава. Добро је да имамо још једног песника који то никада не смеће са ума. Стално споља изложен и ограничен, он стално дубински и превазилази задате границе.
Кад је о изразу реч, Хамовић је успео да спева ову своју збирку, и уопште последње своје песме, у разним мелодијским варијантама, с тросложним римама. У томе има нечег херојског, можда каткад, како би сам рекао, „намештеничког“ – али без такве наметљиве дрзновености – продора у певању најчешће нема. Мелодијска линија нашег песничког тока о коме је било речи је, може се рећи, двосмерна. Један смер је, што рекао Тешић, „версификативно неамбициозан“, војиславилићевски (Раичковић, Лалић итд.), док се други, онај млађи и наврзљивији, ослоњен и на Раичковића и на Лалића, упео да просеца бујичне наносе и вировите приливе, како би што суровије укротио језик и подсказао његове новосавремене изражајне могућности. Хамовић зато често користи техничке изразе, колико и речи старе и традиционалне: не желећи да се приклони баналном фразерству, тражи моторичку ненаданост непредвидљивих рима. То уме да испостави своју цену, али су погоци важнији и путоноснији. Песник снажних и тачних слика, песник интелектуалног коментара, он, можда, може постићи и више кад је реч о ониричним увидима, којима, за сада, није склон, вероватно се чувајући реторике, или вером забрањеног, „клизавог“ простора. Могао би храбрије да закорачи у оностраност већ и зато што је песник таквих опредељења и тема, али само ако то сам затражи од себе, а не зато што ми то очекујемо од њега.
Друга Хамовићева збирка штампана ове године, Заштитна маска, појачава његове сатиричне залихе, изјашњавајући се о пошасној болести ковид која је задесила читав наш свет. Тај свет је одувек био тешко подношљив, али је, „дат нам под закуп“ (Клодел), дакле на извесну управу и одговорност, могао би бити леп, да га човек, имитирајући Бога, није скоро уништио, сматра Хамовић. Његови увиди су увиди оправдане сумње да је неко пустио разјарену невидљиву митску звер с ланца, како би она уморила „људски вишак“ на планети („бедни да сагоре, а моћни издрже“). Постали смо „логораши нови, коронарни“, и ваља нам се, као људска раса, избављати из очељушћених логорских граница.