Позориште се одупире пандемији ковида 19

После 65. Стеријиног позорја

На Стеријином позорју такмичило се седам представа, а признање за најбољу режију припало је Горчину Стојановићу за инсценацију Semper idem Ђорђа Лебовића, у извођењу сомборског Народног позоришта

Бројни позоришни фестивали временски су због пандемије ковида 19 измештени са својих традиционалних пролећних термина на јесење. Такав случај је и са 65. Стеријиним позорјем у Новом Саду, које је уместо крајем маја приређено од 26. септембра до 4. октобра. Слично је и са „Јоакимфестом“ у Крагујевцу. БИТЕФ је имао само пролог, с тим да ће идуће године бити целовит…
На Стеријином позорју такмичило се седам представа: Смедерево 1941, по тексту и у режији Ање Ђорђевић (Српско народно позориште, Нови Сад), Кретање Димитрија Коканова (Битеф театар, Београд), Ко је убио Џенис Џоплин? Тијане Грумић (СНП, Нови Сад), Густав је крив за све по концепту и у режији Кокана Младеновића (Деже Костолањи, Суботица), Semper idem Ђорђа Лебовића, у драматизацији и режији Горчина Стојановића (Народно позориште, Сомбор), Радничка хроника Петра Михајловића (Народно позориште, Суботица) и Лепа Брена проџект Ведране Клепице, Маје Пелевић и Олге Димитријевић (Битеф театар, Београд).
Главну, Стеријину награду за најбољу представу добила је, већином гласова жирија (Алмир Башовић, Јелена Мијовић, Игор Бурић, Жељко Хубач и Роберт Ленард), адаптација романескног текста Ђорђа Лебовића (1928–2004) Semper idem, а Стерија је отишао и у руке редитељу овог подухвата Горчину Стојановићу. Својевремено, као коаутор драме Небеску одред, појавио се Ђорђе Лебовић са Александром Обреновићем давне 1957. на Стеријином позорју и отад су њихова дела често награђивана на бројним позоришним смотрама.
Стеријина награда за савремени драмски текст додељена је Димитрију Коканову (Кретање), за драматургију Слободану Обрадовићу (Радничка хроника), за сценографију Марији Калабић (Радничка хроника), за костим Селени Орб (Кретање), за музику Ањи Ђорђевић (Смедерево 1941)…
Глумачке Стеријине награде добили су: Јелена Илић и Александар Ђинђић (Кретање), Криста Сорчик (Густав је крив за све), Марко Марковић (Semper idem), а најбољи млади глумци су Бојана Милановић и Павле Менсур.

Поменимо и да је Специјалну Стеријину награду добио Вељко Мићуновић за режију Радничке хронике, док је награда публике отишла ансамблу Српског народног позоришта за извођење представе Ко је убио Џенис Џоплин.
Не оспоравајући избор представа такмичарске селекције овогодишњег Стеријиног позорја, коју је зналачки обавио Светислав Јованов, нити пак одлуку жирија о наградама, можемо се само похвално изразити и о чињеници да је у условима пандемије ковида 19 реализован фестивалски програм у целини. Када је реч о такмичарској селекцији, ипак се с изненађењем морамо упитати није ли се могла наћи која представа неког домаћег савременог позоришног текста изведена на позоришним сценама изван Војводине и Београда? Скројен од представа ансамбала из Новог Сада, Суботице и Сомбора и две представе београдског Битеф театра, програм такмичарске селекције Позорја ове године подсетио нас је на Сусрете војвођанских позоришта.
Далеко смо од тога да се залажемо за некадашњу праксу договорене програмске политике, која је подразумевала покушај равноправне заступљености позоришних ансамбала из свих република и покрајина негдашње Југославије, али да је овакво питање умесно поставити, указаћемо делимичним прегледом програма осталих позоришних фестивала ове године приређених у нашој земљи после Стеријиног позорја.
Уз слоган „Време, отисак, сећање“ приређен је фестивал у Шапцу, који се уместо „Позоришно пролеће“ могао назвати „Позоришна јесен“, а на којем је за најбољу представу жири прогласио Травничку хронику у копродукцији новосадског СНП-а и Народног позоришта из Сомбора, у адаптацији и режији Никите Миливојевића, уз образложење да је награда додељена „за целовит сценски утисак перманентног кошмара који се понавља на просторима који производе много више историје него што могу да поднесу, а у којем су глумачки ансамбл, костими, маске, музика сценски покрет и сценографски оквир заокружили слику мрачне стварности“. Иста представа освојила је награду „Љубиша Јовановић“ за најбољу мушку улогу, која је додељена сомборском глумцу Марку Марковићу, већ награђеном Стеријином наградом. „Марко Марковић успео је да фино нијансира не само разлике између појединих рола него и да проникне у личну драму Николе Роте и покаже сву дубину тог лика“, констатовао је фестивалски жири.

Глумица Емина Елор добила је награду за најбољу женску улогу у драматизацији романа Александра Тишме Употреба човека у продукцији „Ист вест центра“ из Сарајева и Новосадског позоришта (Ујвидеки синхаз). „Емина Елор је заокружила трагичну судбину особе која је прошла пун круг од филистарске атмосфере Новог Сада преко пакла Аушвица до ослобођења које не разликује од логора, притом користећи једноставна средства, пласирајући емоцију без патоса и успевајући да на сцени оживи све трзаје унесрећеног тела, али и још више дамаре душе која је осуђена на проклетство“, констатовао је жири, који су сачињавали Александар Милосављевић, Оливера Милошевић и Јелена Стокућа.
Врањско позориште освојило је на овом фестивалу четири награде за представу Нечиста крв Боре Станковића, и то: Југ Радивојевић за режију, Андреја Рондовић за сценографију, Тијана Грумић за драматизацију и читав женски глумачки ансамбл за извођење представе у целини.
Петнаесто издање „Јоакимфеста“ приређено је у Крагујевцу од 6. до 13. октобра. Главну награду освојило је Југословенско драмско позориште за представу Зашто је полудео господин Р. Рајнера Вернера Фасбиндера и Михаела Фенглера у режији Боба Јелчића.
Ове године 29. Дани Зорана Радмиловића у Зајечару протекли су у знаку обележавања 35-годишњице смрти овог глумачког великана, незаборавног Тате Ибија у комаду Алфреда Жарија Краљ Иби, или као Квентин у драми После пада Артура Милера, Тригорин у Чеховљевом Галебу, Радован Трећи у истоименом комаду Душана Ковачевића, Ахмед Нурудин у Михизовој драматизацији романа Дервиш и смрт Меше Селимовића, Вилотијевић у комаду Љубомира Симовића Чудо у Шаргану, Симеон Његован у Михизовој драматизацији романа Цинцари или Корешподенција Борислава Пекића, Лаза Костић у комаду Велимира Лукића Santa Maria della Salute, Стефан Душан Немањић у драми Пропаст царства српскога Миладина Шеварлића и др. О његовом уметничком путу, који је обележио историју српског глумишта у другој половини прошлог века, глумац Милан Цаци Михаиловић приредио је зборник театролошких радова.
Наредне године прославиће се двоструки јубилеј – три деценије фестивала и 75 година позоришта „Зоран Радмиловић“ у Зајечару. Обележавање тих значајних датума очекујемо с надом да ће дотад бити сузбијена пандемија ковида 19 којој се засад позориште успешно одупире.

Свет на раскршћу: Мисија културе у посткорона епохи
Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.