Ослободиоци и окупатори

Како су Срби постали криви за то што су Словенци у Корушкој пре сто година одлучили да се припоје Аустрији

Протеклих дана је у Словенији и Аустрији обележена стогодишњица корушког плебисцита, преломнице која је деценијама утицала на северну границу некадашње државе, кројећи односе између Аустрије и Југославије, а после 1991. раздвајала службени Беч и Љубљану.

ПРОКОЦКАНА ИСТОРИЈСКА ШАНСА Плебисцит организован у Корушкој (данашња Аустрија) 10. октобра 1920. године био је један од првих таквих у свету, а према идеји америчког председника Вудроа Вилсона требало је да реши тешко питање разграничења између нетом насталих држава, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Аустрије.
Корушка је тада била подељена на две зоне, али је гласање у првој већ запечатило њену даљу судбину, јер се већина гласача одлучила за прикључење територије Аустрији. Такав резултат је био и остао шок за Словенце у матици, јер су већину у том делу некадашње Хабсбуршке монархије тада чинили корушки Словенци, те се очекивало да ће гласати за уједињење са матичним народом унутар СХС. Испоставило се, међутим, да је приличан број „аустријских“ Словенаца окренуо ћурак и без нарочитог патоса издао матицу која се уздала у присаједињење и коначно решење словеначког питања. Тако су Словенци из СХС правили рачун без крчмара, жељни окупљања свих сународника под кровом исте државе, али их је део земљака „из прека“ оставио на цедилу.
Корушки Словенци гласали су за останак, тј. прикључење Аустрији, па је тако та значајна мањина, која је заправо у тој покрајини чинила апсолутну већину, уз хомогено гласање безмало свих тамошњих Аустријанаца – дала пресудан допринос да Корушка припадне Аустрији за веке векова.
За ондашњу СХС, пре свега Словенце на тлу Словеније, то је био страшан ударац. Прокоцкана је једина, историјска шанса за уједињење словеначког народа, до тада раштрканог у три државе.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

2 коментара

  1. Avatar

    Molim za stampani tekst jer je pun za vecinu nas nepoznatih stvari iz iustorije.

  2. Avatar
    Душан Буковић

    Не улазећи ни у какве коментаре, у овом контексту цитирали бисмо чланак др Часлава М. Никитовића, који у целости гласи…

    Др Часлав М. Никитовић

    ЈЕДАН ПАШИЋЕВ ЗАХТЕВ ЛОЈД ЏОРЏУ

    Непрестано после Првог светског рата, Пашићеви противници су критиковали овога великог српског државника као претставника т. зв. „велико – српске“ политике. Он је у њиховим очима сматран за човека, који није био за Југославију и који је, како су говорили, спречавао да се она оснује. Треба се само сетити познате Женевске конференције, из почетка новембра 1918, на којој је он сам учествовао у име владе Краљевине Србије, док су с друге стране присуствовали претставници Југословенског одбора, Народног вијећа из Загреба, као и претставници српске скупштинске опозиције – сви противни Пашићевом мишљењу. Та је конференција показала врло добро да ће будућа заједничка држава имати тешке муке при својој организацији, не само са Хрватима и Словенцима већ и са извесним Србима, који су се за њима поводили.

    Недавно сам имао прилике да прочитам у рукопису још необјављене успомене пок. Др Војислава Јанића, бившег народног посланика и министра у Пашићрвој влади, који је био један од омиљених Пашићевих фаворита. Др Јанић је, по Пашићевој жељи, за време Првог светског рата био у Лондону у српском пропагандном отсеку, чији је шеф био тада млади теолошки беседник, а доцније славни српски епископ Николај. Ова два прелата (и др Јанић је био свештеник) били су и врло блиски лични пријатељи, што су остали до краја Јанићева живота ) Др Јанић је умро под окупацијом 1944). Обадвојица су уживали велико Пашићево пријатељство , а нарочито поверење, и ако Николај није био падикал; он је био либералски син и велики пријатељ са пуковником Аписом, вођом „црнорукаца“. У датањем посланику Краљевине Србије у Лондону, Јовану М. Јовановићу – Пижону, и ако је тада био радикал, Пашић није имао пријатеља ни сарадника за своју националну политику. Пижон је био пријатељ са Викхемом Стидом и Ситоном Вотсоном, људима који су дириговали безмало британским јавним мишљењем, а много више били наклоњени Хрватима и Трумбићу него Пашићу, за кога је Стид једном рекао да се понаша као неки турски султан. Уз то, ова два британска интелектуалца су имали велики утицај у Форин офису. Отуда су код њих Срби као православни, мислили су, били експоненти Русије.Таквом посланику, као што је био Пижон, коки је Пашићу опонирао и кад је мислио да је Пашић био у праву, Пашић није могао веровати.

    У успоменама др Јанића има више веома интересантних места, из којих се види велико Пашићево поверење у владику Николаја и др Јанића. Велики државник је употребљавао њих двојицу кад су му требали као тумачи приликом његових посета Лојд Џорџу, Сер Едварду Греју, Лорду Керзону и Лорду Балфору. Места у Успоменама, у којима су те Пашићеве посете описане, заслужују пуну пажњу, јер могу послужити као извор за пашићево тадање мишљење и рад у погледу нове организациује нове државе Срба, Хрвата и Словенаца, а нарочито у погледу заштите српскиј интереса у новој држави, који су се досније показали веома угрожени.

    Др Јанић живо описује једну Пашићеву посету Лојд-у Џорџу, тадашњем британском првом министру, на којој су му владика Николај и др Јанић били тумачи. Циљ посете,
    која је била половином 1918, био је да Пашић придобије знаменитог британског државника за своју идеју, коју жели да изнесе на Конференцију мира, кад за то буде време, и покуша да је оствари. Пашић је изашао пред Лојда Џорџа са следећим својим планом. Тражио је од њега да Велика четворица ( Вилсон, Лојд Џорџ, Клемансо и Орландо ) прихвате да се утврде границе Краљевине Србије, које су, према Пашићевом предлогу, биле мање него оно што је Лојд Џорџ нудио Пашићу. Лојд Џорџ се изненадио и рекао Пашићу да се чуди да он тражи мање него што му он нуди и даје. Пашић је мирно рекао да мисли да га први министар није добро разумео.
    Онда му је рекао да он жели да зна: шта добија Краљевина Србија за своје огромне жртве поднешене у овом рарту; да ли се Срби могу ујединити на целом свом етнографском подручју и да ли будућа Конференција мира може признати границе Србије? Отприлике, такво је било Пашићево питање. Лојд Џорџ је мислио и, најзад, показавши карту, понова рекао Пашићу: „Па ми вам дајемо све ове земље, које, видим, ви не тражите“. Пашић је тада полако објаснио свој став: „Ми их тражимо, али их не тражимо за Србију. Те ће земље ући у нашу нову заједничку државу, а онда ће се Србија с њима споразумети и ујединити. Међутим, по моме предлогу, за који вас молим да подржите, тачно ће се знати шта је њихово, а шта је Србијино; нико се не ће моћи препирати и
    свађати, сваки ће бити на своме прагу господар према томе како се буду споразумели“.
    Др Јанић пише да су се он и владика Николај чудили оваквоме Пашићевом захтеву и нису га одмах правилно схватили. Лојд Џорџ је видео у чему је била Пашићева идеја: Пашић је хтео међународно признање граница Краљевине Србије од једног тако високог међународног форума као што је Конференција мира.

    Пашићев примарни циљ, као носиоца спољне политике Краљевине Србије, био је несумњиво да заштити њене интересе и интересе Српског народа. Он је као што се види, у томе правцу деловао и тврдо веровао да ће то бити најбољи начин да се новокј заједничкој држави обезбеди унутрашњи мир. Он није био тада, као што су га оптуживали и тада и доцније, против Југославије: он је био за Југославију, али такву где ће се тачно знати шта је чије и где, у случају неспоразума са осталим партнерима у њој и евентуалног разиласка – Србија не може бити окљаштрена.

    Лојд Џорџ је обећао подршку за Пашићев предлог, али није био био сигуран да ће и остали фактори на Конференцији мира усвојити његово гледиште. Конференција мира у Версаљу посветила је много више времена борби око поделе немачких колонија него разумном решавању европских проблема. Ови последњи су, како смо видели, после двадест година од закљученог мира, довели до новог рата, много крвавијег и по последицама страховитијег.

    Пашић је био шеф југословенске делегације на Конференцији мира, али је Трумбић био министар иностраних послова. Отуда су, у погледу наших међународних проблема на Конференцији мира деловале две опречне силе: Пашић и Трумбић, Трумбић је, као што се и тада, а нарочито доцније, могло јасно видети, био дубоко надојен франковштином, ма да се правио Југословен. Као такав, он је употребио сав свој утицај да се Пашићева идеја не оствари. Он је, као и сви хрватски политичари – са малим изузетком – био оптерећен т. зв. „хрватским државним правом“, па је у Пашићевој идеји видео да ће Босна и Херцеговина бити за Хрватску изгубљене. Хрвати су на њих полагали право, и ако у овим двема покрајинама није било Хрвата, већ само католика ( око 22%), које је, тек у новој држави, Стјепан Радић, својом бесомучном акгитацијом, уз помоћ надбискупа Штадлера и Шарића, које је, иначе, мрзео, створио Хрватима. То твдри и један од Радићевих поклоника у Србији, Драгољуб Јовановић, у својој најновијој књизи.

    Пашић није успео да Конференција мира потврди посебно границе Cрбије, али је покушао све да ту потврду добије. О овоме Видовдану навршава се 56 година од потписивања Версајског мира, па мислим да је било потребно изложити постојања, на основу успомена једног сведока, да спречи унутрашње борбе у будућој заједничкој држави, које је Пашић предосећао и предвиђао.

    Успомене пок. др Воје Јанића имају важност као извор за приоучавање Пашићевог рада при оснивању и организовању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. (Види: др. Часлав М. Никитовић, Један Пашићев захтев Лојд Џорџу, “Братство- Fraternity“, број 241-242, јуни – јули 1975, стр. 12/13, Toronto, Ontario, Canada).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *