Ослободиоци и окупатори

Како су Срби постали криви за то што су Словенци у Корушкој пре сто година одлучили да се припоје Аустрији

Протеклих дана је у Словенији и Аустрији обележена стогодишњица корушког плебисцита, преломнице која је деценијама утицала на северну границу некадашње државе, кројећи односе између Аустрије и Југославије, а после 1991. раздвајала службени Беч и Љубљану.

ПРОКОЦКАНА ИСТОРИЈСКА ШАНСА Плебисцит организован у Корушкој (данашња Аустрија) 10. октобра 1920. године био је један од првих таквих у свету, а према идеји америчког председника Вудроа Вилсона требало је да реши тешко питање разграничења између нетом насталих држава, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Аустрије.
Корушка је тада била подељена на две зоне, али је гласање у првој већ запечатило њену даљу судбину, јер се већина гласача одлучила за прикључење територије Аустрији. Такав резултат је био и остао шок за Словенце у матици, јер су већину у том делу некадашње Хабсбуршке монархије тада чинили корушки Словенци, те се очекивало да ће гласати за уједињење са матичним народом унутар СХС. Испоставило се, међутим, да је приличан број „аустријских“ Словенаца окренуо ћурак и без нарочитог патоса издао матицу која се уздала у присаједињење и коначно решење словеначког питања. Тако су Словенци из СХС правили рачун без крчмара, жељни окупљања свих сународника под кровом исте државе, али их је део земљака „из прека“ оставио на цедилу.
Корушки Словенци гласали су за останак, тј. прикључење Аустрији, па је тако та значајна мањина, која је заправо у тој покрајини чинила апсолутну већину, уз хомогено гласање безмало свих тамошњих Аустријанаца – дала пресудан допринос да Корушка припадне Аустрији за веке векова.
За ондашњу СХС, пре свега Словенце на тлу Словеније, то је био страшан ударац. Прокоцкана је једина, историјска шанса за уједињење словеначког народа, до тада раштрканог у три државе.

[restrict]

АСИМИЛАЦИЈА СЛОВЕНАЦА Ту није био крај егзодусу – упркос обећањима Аустрије да ће Словенцима, који су јој на тацни дали Корушку, у новој држави апсолутно поштовати њихова мањинска права, то је остало мртво слово на папиру.
Словенци у Аустрији су претежни део последњих стотинак година били дискриминисани, прогањани и асимиловани. Резултат кобне одлуке био је опомена многима у свету. Отужна судбина корушких Словенаца, кршење њихових елементарних људских права наочиглед Европе, годинама су подсећали на недостатак правне заштите мањина у савременом свету. Данас у Корушкој живи само 10 одсто оног броја Словенаца који су пре сто година гласали за или против нове државе СХС, односно Југославије. У то доба Корушка је имала 100.000 Словенаца. Асимилација их је десетковала, и статистика каже да их је остало једва десет хиљада.
Све то можда и не би била нарочита вест да се приликом овогодишње светковине нису десили нови, важни помаци. Изостала је, на пример, „победничка реторика“ националистичких кругова у Аустрији. Корушка је вазда важила за бастион остарелих нациста, па је 10. октобар традиционално обележаван војном, али и парадом „смеђекошуљаша“ којој је радо присуствовао и бивши гестаповац а потоњи шеф УН Курт Валдхајм. Овога пута, не само због пандемије ковида 19, свечаност је измештена с тргова у градску кућу у Клагенфурту (Целовец).
Први пут је уз аустријског председника био присутан и словеначки Борут Пахор, који је том приликом поменуо неиспуњена обећања Беча о питању поштовања члана 7 Аустријског државног уговора (АДП), који се тиче права словеначке мањине. С друге стране, аустријски председник Александар ван дер Белен је у свом обраћању јавности први пут с тако високог места признао да Аустрија није испунила своје обавезе из АДП и чак се извинио локалним Словенцима за вишедеценијско угњетавање, и све то на – словеначком.
Поврх свега, први пут је у аустријским медијима истакнут до сада махом прећутан податак да је значајан број Словенаца 1920. године гласао за останак Корушке у Аустрији. То би могла да буде лепа прича о суживоту и помирењу, када би била бајка, а није.

ДЕЖУРНИ КРИВЦИ У међувремену се догодило још нешто што баца мрачну сенку на описану идилу; у тражењу одговора на питање зашто Корушка није део Словеније, словеначки председник Пахор латио се давно оповргнутих аргумената крајње аустријске и словеначке деснице, подсетивши на „дежурног кривца“ – Србе и Србију.
Наиме, СТА (Словеначка новинска агенција) је уочи Пахоровог пута у Клагенфурт објавила пригодан интервју са словеначким председником, а главно питање је гласило: „Какав је ваш став у вези са злочинима војске Краљевине СХС и југословенске управе у јужној Корушкој у доба уочи плебисцита? Сматрате ли да то треба осудити? Да ли је понашање тих окупатора пресудно утицало да се корушки Словенци на плебисциту одлуче за Аустрију?“
„Наравно да се намеће питање зашто су се Словенци тада одлучили против присаједињења матичном народу унутар Краљевине СХС. Сматрам да је томе много допринео разлог који сте навели. Било је брутално, непримерено, често неразумно понашање те војске која није ваљано ни схватала где се уопште налази, о чему се ту ради и која је на српском језику наговарала Словенце како да гласају“, набраја Пахор разлоге зашто корушким Словенцима није ишло у главу шта то Срби хоће, нити им се допало оно што им српски војници намећу као предности гласања за СХС.
С друге стране, корушки Словенци су, подвлачи Пахор, „лакше разумели, и то морамо да признамо, аргументе супротне стране који су били на немачком језику, а били су им чак и ближи немачки аргументи зашто треба да остану у Аустрији; овде не говорим као историчар, већ покушавам да одговорим на то питање како најбоље знам и умем“.
Тако је словеначки председник у неколико реченица окренуо наглавце историјске чињенице, и српске војнике, које су у Словенији током 70 година живота у СФРЈ славили као ослободиоце Корушке – преко ноћи претворио у окупаторе, и главне кривце зашто је Словенија изгубила (аустријску) Корушку.

ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ На делу је, наравно, грубо извртање историјских чињеница. Није познато одакле је СТА (за коју чак и словеначки премијер Јанез Јанша тврди да „није медиј већ национална срамота“) извукла тврдње о наводним злочинима војске СХС у Корушкој, изузев ако се није послужила аналима великонемачке пропаганде која је пре једног века из све снаге ружила Србе и Србију како би одвратила корушке Словенце од гласања за СХС.
Чак и словеначки медији из тог доба извештавају искључиво о сталном терору немачких „фолксвероваца“ над словеначким живљем.
Словеначка штампа је уочи плебисцита писала да су жандари ухватили седам немачких агитатора опремљених ножевима, револверима и батинама, да би потом код хумберашког замка открили још 150 наоружаних Немаца. У Жихпољу су тада ухапсили четири фолксверовца наоружана „смртоносним корбачима“. Следе питорескни описи разних злочина Немаца (како су у то доба Словенци називали Аустријанце), од паљевина, преко напада ножевима до обрачуна пиштољима… „Јесу ли икога напали или ранили Словенци? Није познат ниједан случај! Словенци знају само за песничење или штап“, писао је тада „Словеначки народ“.
Да је до плебисцита уопште дошло, заслуга је офанзиве српске војске и словеначких добровољаца годину дана раније. Архиви памте да је маја 1919. Врховна команда српске војске послала у Словенију коњицу, пешадију и много артиљерије, уз три пука редовне војске, прекаљене у пробијању Солунског фронта. Аустрија је на својој страни имала око 10.000 војника и 50 топова, а југословенска војска 10.000 војника заједно са добровољцима – из заробљеништва ослобођеним српским војницима, 94 топа и 270 митраљеза. Команданти су били искључиво српски војници, једино је Лабодском одреду, који је бројао 2.000 војника и 14 топова, командовао генерал словеначких корена Рудолф Мајстер. Корушком одреду је командовао пуковник Љубомир Марић са 3.200 војника и 32 топа. Ту је била и батерија српске артиљерије уз два ескадрона коњице. Језерском одреду је командовао пуковник Доброслав Миленковић са 4.200 српских војника, коњицом и 23 топа. На челу Љубељског одреда био је потпуковник Сава Трипковић. У јединицама је било распоређено и укупно 720 Словенаца са 8 топова. Јесенички одред је имао две чете пешадије, митраљесце и два топа; заједно: 200 војника. Током немачког напада одбрану северних граница данашње Словеније помогли су и војници хрватског пуковника Узоринца који су у Марибору преузели улогу Мајстерових чета.
Па како је могуће да је та војска, ономад дочекана у Корушкој као ослободилачка, сада, сто година касније, у новој словеначкој историографији, поништена и са места председника Словеније преквалификована у – окупаторску? И то по истом обрасцу као што се данас у Словенији третира омражена, „просрпска окупаторска ЈНА“.

РЕЗУЛТАТ ПЛЕБИСЦИТА Чињеница је да су наведени војни успеси пали у заборав захваљујући вољи искључиво словеначког народа у аустријској Корушкој, где је на основу Париске мировне конференције организован плебисцит прво у тзв. „зони А“. Већина је заокружила Аустрију. Јасно је да за тај фијаско није крива војска СХС. У том делу данас аустријске Корушке су више од 70 одсто становништва чинили припадници словеначке народности, а на плебисциту је чак 22.025 гласача (59 одсто) гласало да територија остане у саставу Аустрије, док је 15.272 (41 одсто) заокружило прикључење Југославији.
Мада су Словенци сами одлучили да највећи део Корушке, ослобођене у биткама у којима је пало и на стотине српских војника – припадне Аустрији, данас словеначки уџбеници историје уче нова поколења да „Београд није одговорио на молбе Љубљане да благовремено пошаље трупе“, чиме се Србима намеће „историјски грех“ за губитак значајног дела (потенцијално словеначке) територије и трајну раздвојеност словеначког националног бића. Пребацивање на други народ сопствене кривице и неспособности властите интелигенције, просвећених Словенаца да убеде словеначке паоре с аустријске стране међе да гласају за уједињење с матицом – можда је згодно решење за актуелну словеначку власт, али је и екстремно подло.
Данашња Србија нема никаквог разлога да се око тога препире са Аустријом, с којом негује пријатељске односе. Србија ни с Аустријом, ни са Словенијом нема ни заједничке границе. Утолико је бизарније што у ново доба те две суседне државе своје некадашње међусобице подмећу Србији као њен „историјски грех“, сада чак и злочин. При чему се не преза ни од фалсификовања историјских чињеница. А ако корушки Словенци стварно нису разумели језик српских војника, историјско искуство им је дало довољну поуку да знају шта значи живот у држави свог народа, а шта значи поверити судбину туђину – вечитом немачком завојевачу. Ту разлику су кроз историју умели да препознају многи народи широм света који за тај циљ – живот у држави матичног народа – подносе патње и спремни су и на стравичне жртве. Попут, на пример, Јермена сада.
А шта су учинили корушки Словенци? Уместо да се одлуче за државу Јужних Словена и да деле усуд са словеначком браћом с друге стране Алпа, трећина њих је одбила да заокружи реч „Југославија“ на гласачком листићу. Гласали су против своје матице – и себе осудили на пропаст.

ГРОБОВИ И ОБЕЛЕЖЈА То је горка истина коју председник Словеније ни после сто година није способан да призна и објасни својим бирачима, па уместо тога опањкава Србе и Србију код куће и пред Аустријанцима, све како би сународницима олакшао свој одлазак на место историјског пораза Словенаца. Такво „државничко понашање“ није могуће спречити, али не треба ни да се заборави. Џабе су Пахорове приче, приликом посета Београду, о „српским пријатељима“, ако му то „пријатељство“ траје таман толико док пређе српску границу. То пријатељство очито није такве сорте па да се Словенија бар сети, ако већ одбија да им се поклони, српских јунака који су оставили своје кости у боју за данашњу северну словеначку границу. Палим српским војницима Словенија није подигла ниједан споменик, нема ниједног обележја, нити ико мари за њихове гробове.
С друге стране, аустријски Црни крст, организација која се брине за гробове (својих) војника палих у Првом светском рату, уз сарадњу словеначких органа редовно приређује комеморације, док допринос Крсте Смиљанића, Стеве Швабића и других војсковођа који су из данашњег угла гледања бранили границе Словеније а не Србије – пада у заборав. Да иронија буде већа, Словенци у знак сећања на Први светски рат последњих година радо ваде с тавана и облаче аустроугарске униформе својих предака које су нагризли мољци, и појма немају да су њихови прадедови терали аустријске и италијански војнике с тла данашње Словеније – захваљујући и српским шајкачама. На крају, некадашње ослободиоце чак и председник Словеније данас назива „окупаторима“. Заиста, срамота.

[/restrict] быстрые займы онлайн займ под расписку челябинскзайм студентамденьги займ онлайн

3 коментара

  1. Molim za stampani tekst jer je pun za vecinu nas nepoznatih stvari iz iustorije.

    3
    1
    • Vaso Petković

      Kako autor teksta tako bezočno laže i žali što se slovenci nisu ujedinili i iskoristili historijsku šansu .Namjerno zaboravlja da kaže da je Korušku oslobodio junak sa Zlatibora koji je po zadatku poslat da vojnički protjera Austrijance,slovenci to nisu mogli,vjerovatno nisu ni htjeli,što je danas apsolutno tačno !!Kada su oslobođeni i data im prilika za ujedinjenje oni su na referendumu glasali da ostaju u Austriji.To je istorijska istina,SRBI IM STVORILI DRŽAVU KOJU NIKAD NISU IMALI,oni su se odužili Srbima razbijanjem Jugoslavije !!!!Danas pišu NON PEJPER i crtaju grance na račun srbskih zemalja ,glume neke pametnjakoviće umjesto da se pokriju ušima ,nisu znali stvoriti sebi granice i državu,sada znaju prekrajati srbske etničke i istorijske teritorije !!!Sramota !!!!!!

      1
      1
  2. Душан Буковић

    Не улазећи ни у какве коментаре, у овом контексту цитирали бисмо чланак др Часлава М. Никитовића, који у целости гласи…

    Др Часлав М. Никитовић

    ЈЕДАН ПАШИЋЕВ ЗАХТЕВ ЛОЈД ЏОРЏУ

    Непрестано после Првог светског рата, Пашићеви противници су критиковали овога великог српског државника као претставника т. зв. „велико – српске“ политике. Он је у њиховим очима сматран за човека, који није био за Југославију и који је, како су говорили, спречавао да се она оснује. Треба се само сетити познате Женевске конференције, из почетка новембра 1918, на којој је он сам учествовао у име владе Краљевине Србије, док су с друге стране присуствовали претставници Југословенског одбора, Народног вијећа из Загреба, као и претставници српске скупштинске опозиције – сви противни Пашићевом мишљењу. Та је конференција показала врло добро да ће будућа заједничка држава имати тешке муке при својој организацији, не само са Хрватима и Словенцима већ и са извесним Србима, који су се за њима поводили.

    Недавно сам имао прилике да прочитам у рукопису још необјављене успомене пок. Др Војислава Јанића, бившег народног посланика и министра у Пашићрвој влади, који је био један од омиљених Пашићевих фаворита. Др Јанић је, по Пашићевој жељи, за време Првог светског рата био у Лондону у српском пропагандном отсеку, чији је шеф био тада млади теолошки беседник, а доцније славни српски епископ Николај. Ова два прелата (и др Јанић је био свештеник) били су и врло блиски лични пријатељи, што су остали до краја Јанићева живота ) Др Јанић је умро под окупацијом 1944). Обадвојица су уживали велико Пашићево пријатељство , а нарочито поверење, и ако Николај није био падикал; он је био либералски син и велики пријатељ са пуковником Аписом, вођом „црнорукаца“. У датањем посланику Краљевине Србије у Лондону, Јовану М. Јовановићу – Пижону, и ако је тада био радикал, Пашић није имао пријатеља ни сарадника за своју националну политику. Пижон је био пријатељ са Викхемом Стидом и Ситоном Вотсоном, људима који су дириговали безмало британским јавним мишљењем, а много више били наклоњени Хрватима и Трумбићу него Пашићу, за кога је Стид једном рекао да се понаша као неки турски султан. Уз то, ова два британска интелектуалца су имали велики утицај у Форин офису. Отуда су код њих Срби као православни, мислили су, били експоненти Русије.Таквом посланику, као што је био Пижон, коки је Пашићу опонирао и кад је мислио да је Пашић био у праву, Пашић није могао веровати.

    У успоменама др Јанића има више веома интересантних места, из којих се види велико Пашићево поверење у владику Николаја и др Јанића. Велики државник је употребљавао њих двојицу кад су му требали као тумачи приликом његових посета Лојд Џорџу, Сер Едварду Греју, Лорду Керзону и Лорду Балфору. Места у Успоменама, у којима су те Пашићеве посете описане, заслужују пуну пажњу, јер могу послужити као извор за пашићево тадање мишљење и рад у погледу нове организациује нове државе Срба, Хрвата и Словенаца, а нарочито у погледу заштите српскиј интереса у новој држави, који су се досније показали веома угрожени.

    Др Јанић живо описује једну Пашићеву посету Лојд-у Џорџу, тадашњем британском првом министру, на којој су му владика Николај и др Јанић били тумачи. Циљ посете,
    која је била половином 1918, био је да Пашић придобије знаменитог британског државника за своју идеју, коју жели да изнесе на Конференцију мира, кад за то буде време, и покуша да је оствари. Пашић је изашао пред Лојда Џорџа са следећим својим планом. Тражио је од њега да Велика четворица ( Вилсон, Лојд Џорџ, Клемансо и Орландо ) прихвате да се утврде границе Краљевине Србије, које су, према Пашићевом предлогу, биле мање него оно што је Лојд Џорџ нудио Пашићу. Лојд Џорџ се изненадио и рекао Пашићу да се чуди да он тражи мање него што му он нуди и даје. Пашић је мирно рекао да мисли да га први министар није добро разумео.
    Онда му је рекао да он жели да зна: шта добија Краљевина Србија за своје огромне жртве поднешене у овом рарту; да ли се Срби могу ујединити на целом свом етнографском подручју и да ли будућа Конференција мира може признати границе Србије? Отприлике, такво је било Пашићево питање. Лојд Џорџ је мислио и, најзад, показавши карту, понова рекао Пашићу: „Па ми вам дајемо све ове земље, које, видим, ви не тражите“. Пашић је тада полако објаснио свој став: „Ми их тражимо, али их не тражимо за Србију. Те ће земље ући у нашу нову заједничку државу, а онда ће се Србија с њима споразумети и ујединити. Међутим, по моме предлогу, за који вас молим да подржите, тачно ће се знати шта је њихово, а шта је Србијино; нико се не ће моћи препирати и
    свађати, сваки ће бити на своме прагу господар према томе како се буду споразумели“.
    Др Јанић пише да су се он и владика Николај чудили оваквоме Пашићевом захтеву и нису га одмах правилно схватили. Лојд Џорџ је видео у чему је била Пашићева идеја: Пашић је хтео међународно признање граница Краљевине Србије од једног тако високог међународног форума као што је Конференција мира.

    Пашићев примарни циљ, као носиоца спољне политике Краљевине Србије, био је несумњиво да заштити њене интересе и интересе Српског народа. Он је као што се види, у томе правцу деловао и тврдо веровао да ће то бити најбољи начин да се новокј заједничкој држави обезбеди унутрашњи мир. Он није био тада, као што су га оптуживали и тада и доцније, против Југославије: он је био за Југославију, али такву где ће се тачно знати шта је чије и где, у случају неспоразума са осталим партнерима у њој и евентуалног разиласка – Србија не може бити окљаштрена.

    Лојд Џорџ је обећао подршку за Пашићев предлог, али није био био сигуран да ће и остали фактори на Конференцији мира усвојити његово гледиште. Конференција мира у Версаљу посветила је много више времена борби око поделе немачких колонија него разумном решавању европских проблема. Ови последњи су, како смо видели, после двадест година од закљученог мира, довели до новог рата, много крвавијег и по последицама страховитијег.

    Пашић је био шеф југословенске делегације на Конференцији мира, али је Трумбић био министар иностраних послова. Отуда су, у погледу наших међународних проблема на Конференцији мира деловале две опречне силе: Пашић и Трумбић, Трумбић је, као што се и тада, а нарочито доцније, могло јасно видети, био дубоко надојен франковштином, ма да се правио Југословен. Као такав, он је употребио сав свој утицај да се Пашићева идеја не оствари. Он је, као и сви хрватски политичари – са малим изузетком – био оптерећен т. зв. „хрватским државним правом“, па је у Пашићевој идеји видео да ће Босна и Херцеговина бити за Хрватску изгубљене. Хрвати су на њих полагали право, и ако у овим двема покрајинама није било Хрвата, већ само католика ( око 22%), које је, тек у новој држави, Стјепан Радић, својом бесомучном акгитацијом, уз помоћ надбискупа Штадлера и Шарића, које је, иначе, мрзео, створио Хрватима. То твдри и један од Радићевих поклоника у Србији, Драгољуб Јовановић, у својој најновијој књизи.

    Пашић није успео да Конференција мира потврди посебно границе Cрбије, али је покушао све да ту потврду добије. О овоме Видовдану навршава се 56 година од потписивања Версајског мира, па мислим да је било потребно изложити постојања, на основу успомена једног сведока, да спречи унутрашње борбе у будућој заједничкој држави, које је Пашић предосећао и предвиђао.

    Успомене пок. др Воје Јанића имају важност као извор за приоучавање Пашићевог рада при оснивању и организовању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. (Види: др. Часлав М. Никитовић, Један Пашићев захтев Лојд Џорџу, “Братство- Fraternity“, број 241-242, јуни – јули 1975, стр. 12/13, Toronto, Ontario, Canada).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *