Нови роман Р. Б. Марковића или зашто је писац самоме себи запржио чорбу?

Радован Бели Марковић давно је окренуо леђа „изазовима савремености“ и „тематском усаглашавању романа са најпопуларнијим медијским садржајима“. На захтеве тржишта за прозирним текстом, што чешћим дијалозима и за темама без локалног колорита, он одговара својим будибокснама-дугачким реченицама, у којима има свега сем језика Вукове баба Смиљане, због чега би их и већини Срба требало преводити

Књижевно стваралаштво се данас, као и све друго, претворило у бизнис. Уцењени тврдњом да су читаоци врста у изумирању, данашњи писци се до земље повијају пред ветровима понуде и потражње. Њихов уметнички одговор на изазове савремености своди се на тематско усаглашавање романа са најпопуларнијим медијским садржајима, какви су проблеми с либидом и с мутацијама колективне кривице; врхунац формалне иновативности пронађен је у компоновању поглавља по угледу на мејл.
Радован Бели Марковић је свему томе давно окренуо леђа: на захтеве тржишта за прозирним текстом, што чешћим дијалозима и за темама без локалног колорита, он одговара својим будибокснама-дугачким реченицама, у којима има свега сем језика Вукове баба Смиљане, због чега би их и већини Срба требало преводити. Од светске славе, дакле, за нашег књижевника ништа; што би његов романескни имењак рекао, достојно јест самоме себи чорбу запржити.
Да ли то аутоматски значи да су Кавалери старог премера, Оркесатр на педале или најновији роман Белог Марковића Стојна ветрењача (Београд: СКЗ, 2020) дела која су поетички конзервативна или старомодна?
У Стојној ветрењачи су се окупили читаоцима већ добро познати јунаци; међу њима су и моји омиљени, доктор Субота и госпођа Олга; и мадам Шоша ће, из Бергхофа до Белог Ваљева прошетати, јер су у овом књижевном свету споменути локалитети близу. Свој роман је коначно добио и бојар Тадић, последњи изданак лозе колубарског племства, чије је залуд-предузеће – а сваки јунак Белог Марковића мора да га има – подизање ветрењаче тамо где јој није место и где она никоме није потребна. Чаршијска оговарања ће његову судбину довести у везу са краљицом Драгом Машин и принцом Ђорђем Карађорђевићем, док ће се на књижевноисторијском плану та судбина ослањати на дела Јакова Игњатовића, Боре Станковића, Сервантеса и Пруста, који у Белом Ваљеву такође стоје близу један другоме.
Значи ли то да је Стојна ветрењача историјски роман, у којем је на стилски загуљен начин представљен и критикован монархијски период српске модерне повести?
Епохе су у романима Белог Марковића побркане, а рампе су између „бивствујућег света“ и оностраности подигнуте, па се поједини јунаци шеткају у гроб и назад, што се и у Стојној ветрењачи догодило. Ту се, по мом мишљењу, не ради само о тематизацији постмодерног искуства расипања свих великих прича – моделовани према познатим литерарним парадигмама, јунаци Белог Марковића трошење тих парадигми неизбежно оглашавају – већ и о приповедању које провоцира алегоријска тумачења: држава која се из темеља љуља, коју пустоши велика епидемија и прети јој давно започети рат („Дрино, водо, племенита међо“), где чиновници из „дембел-поглаварстава“ више брину о путним трошковима него о свом послу а културни посленици амбасадорској позицији стреме као најсветлијем циљу, друштво које је упоређено са жабокречином у којој су се преко сваке мере намножиле „аждахе“ (даље рођаке крокодила, по мом разумевању) – то су наша држава, наше друштво и то смо, наравно, ми, какви, бар јавно, не бисмо желели да будемо.
Историја у Стојну ветрењачу не долази у свом званичном облику, него у оном које су јој дала оговарања и новинске скандал-рубрике: краљицу Драгу обележила је лажна трудноћа, принца Ђорђа лудничко „конфинисање“, а Ајнштајна гласине да је теорију релативитета добио у мираз, интелектуално похаравши своју али и нашу Милеву Марић. То је, дакле, историја у неким својим усменим, фолклорним варијантама, због чега јој у првом плану и нису заиста овде прозване личности, већ они који су их на тај начин приповедно „удесили“ – српски народ, његов укус, духовно настројење и ћуди.
Из ове перспективе постаје, чини ми се, јасније и зашто је вампирска тема за уметност Белог Марковића толико важна: осим што је у свету у којем између земаљске и небеске Србије нема ни границе ни размака већ на први поглед била неизбежна, она том свету додаје и сатиричну оштрицу; Лазаревићева приповетка Све ће то народ позлатити и Ћосићево Време смрти повезани су, на пример, мотивом државе која на различите начине пије крв својим поданицима. Прошлост која се не да упокојити може се тумачити и као последица многих неиспуњених обећања о вјечној памјати, датих током опела: понавља нам се оно чега се, као народ, слабо или погрешно сећамо. Стога је у прози Белог Марковића дочарана визија историје у којој је стална амбиваленција у ствари замена за промену и кретање: борба између Истока и Запада у овдашњој политици и култури, у последња два века, мења протагонисте али нимало не одмиче, због чега и не оставља места нади да ће икада и бити превазиђена.
Поистовећујући роман са грађевином – Стојна ветрењача је тим поистовећивањем и поентирана – Бели Марковић инсистира на важности занатске стране уметничког стваралаштва, на артизму. Свог романескног имењака и двојника, „мнимог литерату Р. Б. Марковића“, експлицитно стављајући насупрот „назор-истористима“ и „полуписменим субјектима“, а насловима поглавља – „Ведомо“, „Зачала“, „Ветрови посреди нас“, „Памјат“, „Достојно“ – алудирајући на богослужење, он имплицира да се књижевност не пише ради материјалне добробити и у политичке сврхе, већ за спас душе.
У оној мери у којој би љубав према књижевности могла да буде „демоде“ а залагање за професионални морал превазиђено, у тој мери би и поетика Белог Марковића могла да буде старомодна и конзервативна.
Из истог разлога ни залуд-предузећа којих је у овој прози све више, а са чијом је природом и роман као жанр поистовећен, по мом мишљењу, нису примери тематизације искуства апсурда, својственог модерној књижевности, већ егзистенцијалног става самосвесне стваралачке личности која је управо у одолевању ветровима пронашла свој смисао.