Лажно милосрђе: Деле сиромашнима, а помажу богате

Иако донације милијардера на најразличитије начине помажу локалној или широј заједници, мало се зна да то милосрђе у свом бићу крије и мрачну тајну, јер најчешће продубљује дубоке поделе и јаз у друштву

Даривање великих количина новца добротворним организацијама честа је пракса у многим, пре свега богатим земљама. Своте су понекад задивљујуће широкогруде, што изазива разумљиву пажњу медија и јавности. Нема сумње да такво „дељење пара“ има бројне позитивне стране: помаже борбу против многих болести, подстиче потрагу за новим лековима, а неретко је кључна подршка истраживања која имају за циљ проналажење вакцине, попут оне за сузбијање пандемије вируса корона… Чињеница је да би напредак на многим пољима шепао услед мањка новца, да нема оног који несебично поклањају богати добротвори. При чему се често заборавља да донације нису никакав чаробан штапић за проблеме који тиште савремене државе и да неретко – што се потискује у други план – заправо повећавају проблем који би дародавци хтели да уклоне с лица земље.

ПРИМЕР ЧАКА ФИНИЈА Па ипак, многи верују у снагу донација. Пођимо од недавног примера: Чак Фини, ирско-амерички милијардер, управо је успео да оствари свој сан – до последњег новчића је раскрчмио своју имовину вредну преко осам милијарди долара. Данас 89-годишњи Фини зарадио је завидно богатство захваљујући ланцу дјутифри-шопова. Његови подређени истичу да је увек живео скромно, а само једном је покушао да живи на „високој нози“, али му то није пошло за руком, па се још пре неколико деценија ратосиљао велелепне куће, бесних аутомобила и сличних атрибута којима воле да се диче богаташи. Своје ствари је носио наоколо у пластичној кесици, ауто ни шофера није имао, а поткрај девете деценије живота преселио се у скроман, изнајмљен стан у Сан Франциску. Сам је изабрао како ће живети и шта урадити са иметком који је стекао, а мотив му је била чињеница да је свет пун гладних људи, што га је, каже, увек дубоко узнемиравало. Својим примером је желео да подстакне и Џефа Безоса, најбогатијег човека на свету и, према сведочењу његових радника, запослених у „Амазону“, једног од најокрутнијих послодаваца данашњице, тврдог када је у питању поштено плаћање својих запослених, а камоли за некакво доброчинство.
За разлику од шкртице Безоса, Фини је око 3,7 милијарди долара поделио универзитетима, од тога милијарду Универзитету Корнел, где је и сам студирао хотелску администрацију. Са око 1,7 милијарди долара је подржао северноирски мировни процес и основао Универзитет Лимерик, 2003. године је учествовао у демонстрацијама против напада коалиције предвођене Сједињеним Америчким Државама на Ирак, а око 870 милиона долара је поделио различитим организацијама које се боре за заштиту људских права; око 422 милиона долара послао је у Јужну Африку као испомоћ у изградњи демократских институција. Сва његова деца – из два брака има четири ћерке и једног сина – морала су да зараде свој џепарац тако што су током лета радила као конобари или чистачи.
Све то је хвале вредно и требало би да помогне да човечанство постане боље место; раме уз раме с бројним донацијама Ворена Бафета, Била Гејтса и других најбогатијих људи који су на сличан начин попут Финија задужили свет.

ДОНАЦИЈЕ БОГАТИМА Посматрати филантропију као активност која новац богатих преусмерава директно у џепове сиромашних је, међутим, више него поједностављено. У САД, које предњаче по тој врсти „доброчинства“, заправо само петина новца намењеног сиромашнима – стварно стигне до оних који су на дну социјалне лествице. Половина заврши у школским установама и здравству, а све остало одлази на финансирање уметности, спорта и других делатности. На први поглед се чини да је у питању трошење новца у добре сврхе.
Али ко погледа податке поближе, уочиће другачију слику. Најбогатији на свету су највеће донације у 2019. години дали универзитетима које су похађали и сами. У Великој Британији, на пример, ако проучимо период од 10 година, од 2007. до 2017, две трећине свих донација завршило је у високом школству, при чему је половина те суме отишла директно на рачуне два приватна универзитета: Оксфорда и Кембриџа. Анализа показује да богати и средње богати, када се одлуче да поклоне део профита, вишак пара углавном намене универзитетима на којима се школују њихова деца. На тај начин су британски милијардери током 10 година дали 1,04 милијарде фунти за уметност, а само 222 милиона фунти за „смањење сиромаштва“. С обзиром на то да само најбогатији могу свом подмлатку да приуште школовање на најпрестижнијим универзитетима, то у пракси значи да се амбис неједнакости још више продубљује. И да донације богатих заправо доприносе бољитку – богаташа. Отуда је општа претпоставка да на описани начин дониран новац помаже смањење разлика између богатих и сиромашних, у суштини, нетачна.
Права истина је да елитна филантропија служи циљевима елита, уместо да свет начини подношљивијим местом за све. Филантропија најчешће помаже онима који не живе на маргинама друштва, гладни и јадни, напротив – туторише оне који већ јесу завидно богати.

ГЕЈТС, КОХ И СОРОШ Три четвртине филантропских фондација (а има их преко 260.000) основано је током последњих десет година, а све заједно контролишу 1,5 билиона долара. Највеће од њих имају седиште у САД, а следе их оне у Великој Британији.
Само Бил Гејтс је током 2018. поделио у добротворне сврхе пет милијарди долара – што је више од финансијске помоћи које неке богате државе намењују за развој сиромашних. Ипак, што се тиче Фондације Била Гејтса, она је, за разлику од пандана, заиста конкретно помогла приликом истраживања маларије и искорењивања дечје парализе. Захваљујући Фондацији Била и Мелинде Гејтс вакцинисано је око две и по милијарде деце против дечје парализе, што је допринело да је оболевање од те болести опало за 99,9 одсто. Ова фондација је од 2000. године наовамо потрошила преко 45 милијарди долара на различите хуманитарне пројекте и спасла на милионе људских живота. Али чак и такво филантропско трошење новца може у свом заметку имати деструктивну ноту јер би Бил Гејтс, на пример, могао да се фокусира на неки од проблема за који сматра да је погубан по људску заједницу, а који можда и није најважнији. Стога се већ нашао на мети критика јер се у Америци обрушио на проблем величине школских разреда, при чему су му прошли испод радара прави проблеми локалних заједница…
С друге стране, Гејтсови пандани покушавају да новцем директно утичу на развој разних друштава, па чак и на живот грађана неке конкретне државе, што може довести до негативних последица, па чак нарушити и основе демократије. Такве „интервенције“ са деснице, на пример под утицајем Чарлса Коха, или са супротне тачке светоназора, на пример од стране Џорџа Сороша, често изазивају јавне полемике; у Мађарској је влада Виктора Орбана чак повела кампању против Сороша и универзитета који је основао (ЦЕУ) и који је на крају (незаконито, како је управо пресудио Суд Европске уније) прогнан из Будимпеште у Беч.

НЕДЕМОКРАТСКИ ТРАНСФЕР МОЋИ На крају, резултат појединачних напора богатих људи да помогну онима којима срећа није била наклоњена може произвести контрапродуктиван процес који је магнат и филантроп Петер Крамер назвао „лошим преносом моћи“: од демократски изабраних политичара на милијардере. Проблем је што у таквом систему „није више држава та која одлучује шта је добро за (све) грађане, јер уместо ње одлучују – богати“. Зато Глобални форум за политику који делује у оквиру УН упозорава шефове сиромашнијих држава да буду опрезни када пристају на помоћ страних донатора, и да посебно пазе на „пропратне последице“ примања такве помоћи. У складу с начелом да нема „бесплатног ручка“, јасно је да увек све стиже на наплату. Дакле, и донације. То значи да богати дародавци често очекују, а сходно очекивањима и добију, велике подстицаје и бенефите за свој бизнис од стране државе која је примила њихову донацију.
У Великој Британији појединац који је зарадио до 50.000 фунти годишње плаћа држави 20 одсто на име пореза. Они који зарађују до 150.000 фунти плаћају 40 одсто, а они који премаше 150.000 фунти платиће порез у висини од 45 одсто укупних примања. Поклони, међутим, не подлежу опорезивању. Уколико се одлуче да поклоне 100 фунти, то значи да 20 фунти плаћа држава, док они који спадају у групу која би била на удару највише пореске стопе, уколико део добити претворе у донацију, платиће само 55 за 100 дариваних фунти, јер остатак од 45 одсто – покрива држава. При чему обични порески обвезници, грађани који су праве платише већине пореза, не могу да одлучују где ће отићи њихов новац, што указује на додатан проблем – конфликт између демократије и плутократије.
Истраживања су открила да је један одсто најбогатијих Американаца много више „десно“ усмерен у поређењу с већином сународника, а чак десетина од тог једног процента екстремно богатих сања да држава максимално скреше социјална и давања за здравство. Свима њима је мрска идеја да се запосленима гарантује минимална зарада, као и свака помисао о синдикалном организовању радника у борби за своја права. „Постоји добар разлог да останемо забринути због утицаја који ти појединци имају на демократију кроз филантропију“, упозорава аутор једне од студија која се бавила филантропијом Бенџамин Пејџ. Другим речима, уместо да се друштва ослањају на доброчинства богатих, било би много сврсисходније устоличити бољи и правичнији систем опорезивања, преко кога би се новац прераспоређивао тамо где је заиста потребан. У неким државама су зато предложене промене постојећег система; лабуристи у Великој Британији су, на пример, пре годину дана предложили да универзитети који наплаћују школарину не могу истовремено да буду и примаоци донација.

ТЕЖИНА ПОРЕСКИХ ОЛАКШИЦА Други критикују чињеницу да се за новац, поклоњен за сузбијање сиромаштва и његових последица, гарантују исте олакшице као за паре намењене спортским друштвима, друштвима за заштиту птица или оперским задужбинама. Да управо ту лежи суштина проблема упозорио је недавно и Ворен Бафет, затраживши да држава њему и њему сличним милијардерима разреже већи порез, с обзиром на то да сам плаћа нижи порез од сопствене секретарице. Да је то тужна истина, видело се недавно и на примеру америчког председника Доналда Трампа, када је „Њујорк тајмс“ обелоданио његове пореске пријаве и разоткрио да је актуелни амерички председник током последњих 18 година само два пута платио федерални порез, па и тада скромних 750 долара иако има под палцем, како сам тврди, милијарде. Чак Колинс је на левичарском порталу „Каунтерпанч“ проницљиво детектовао суштину тог проблема: „Када чујете да је милијардер нешто вратио друштву, као на пример Фил Најт, који је дао 400 милиона долара Универзитету Станфорд или оснивач хеџ фонда Џон Полсен, који је 400 милиона дао Харварду – да ли осећате да вам је топло око срца? На крају крајева, могли су да задрже сав тај новац или да себи купе још једну кућу или приватни млазњак… Али шта ако вам кажемо да ће држава због тих поклона милијардера тражити од нас да јој дајемо још више? Одједном је та топлина нетрагом нестала, зар не?“
Све то не значи да треба запоставити солидарност и људску бригу за ближњег свог. Уосталом, у готово свакој локалној заједници постоје велике кутије размештене најчешће уз благајне различитих институција, са позивом намерницима да помисле на друге и донирају неку пару. Али те донације никоме од дароватеља не улазе у пореске олакшице, док је у случају богатих све другачије. „Богати користе пореске олакшице које прате донације, тако да на тај начин драматично смањују или чак сасвим елиминишу своје пореске обавезе“, и све то помоћу армије правника, рачуновођа и финансијских планера чији је задатак само један – минимализација дажбина и максимализација профита за рачун њихових клијената, закључује Бенџамин Пејџ. Зато донације и донатори, иако су миљеници медија и често протагонисти главних вести, у себи крију цео спектар малих прљавих тајни.
Што нас наводи на закључак да решење за напредак неког друштва није у гомилању донација. На то је недавно упозорио и дански економски историчар Рутгер Брегман. Он је у Давосу прошле године, упитан како би свет могао да се спаси од све већих проблема друштвене неједнакости, одговорио: „То је веома једноставно. Само престаните да причате о филантропији и почните да причате о порезима… Порези, порези, порези. Све остало је, по мом мишљењу, обична гомила гована (bullshit).“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *